Za Mirjanu Marković sve se odigralo brzo. Kao u nekoj grčkoj tragediji. Revolucija, hapšenje, suđenje, njen odlazak u Moskvu nakratko pretočio se u večnost... Onda je njen suprug Slobodan umro. Sahranili su ga pod lipom u porodičnoj kući. Ona nije došla. Nije mogla. Te misli bele su kao i ruska stepa u kojoj sada živi. Za nju, danas, život je samo tamo gde su njena deca. Ali i on je jedva snošljiv.

- Mariju nisam videla pet godina - kaže u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti".

- Ona živi u Crnoj Gori i teško zaboravlja traume kroz koje je prošla u vreme puča, u toku očevog hapšenja kada je 48 časova provela u rezidenciji sa nama, opsednutoj ubicama i slušajući pretnje da će svi u kući biti pobijeni ako on ne ode u zatvor. A onda su došla tri meseca "pakla", kako je doživela zatvor u Beogradu i oca u njemu. Ona i Marko se nisu videli više od sedam godina. Za ovih pet godina u Cetinju samo jednom je videla malog Marka. Lepa je kao što je uvek i bila. I živi skromno. Skromnost je njen primarni pristup životu i tu sam osobinu uvek cenila kod nje.

* A Marko?

- Marka viđam i čujem. On je sada jedan sasvim drugi čovek. Prošlo je mnogo godina od kada je otišao iz Srbije. Mnogo je lepši, nekako viši, naravno ozbiljniji, jedan miran i obrazovan čovek i sa onim gotovo poslovičnim šarmom zbog koga su ga drugovi voleli i ostali mu verni i danas, i sa onom potrebom, takođe veoma poznatom, da svakome pomogne, čak i onome kome ne može.

* Da li viđate unuka Marka?

- Malog Marka sasvim retko i malo viđam. On raste u porodici svoje majke. Žao mi je što Slobodan i ja nismo imali nimalo prilike da utičemo na formiranje njegove ličnosti. Dok je bio sasvim mali često je bio sa nama, pa i posle puča, sa svojom majkom je bio jedno vreme kod nas, a zatim, posle Slobodanovog hapšenja, njih dvoje su živeli sa mnom dok sam ja bila u rezidenciji. Beskrajno mi je teško što nemam ni najmanju priliku da utičem na vaspitanje malog Marka, ali nikada, nikada neću preboleti to što to nije mogao Slobodan.

* Šta bi to trebalo da se promeni i da vam omogući da se vratite kući?

- Mogu da se vratim kući samo onda kada budem sigurna da neću biti predmet političkog progona, kome sam izložena već pet godina. Tom progonu sam bila izložena još od 5. oktobra 2000, ali sam ga delila sa mužem i manje mi je bio težak.

* Kako ste podneli suđenje u Hagu?

- Jula 2001. Slobodan Milošević je izveden pred haški sud da se utvrdi njegova odgovornost. Kada je počelo suđenje februara 2002, pokazalo se da je haški sud izveden pred Slobodana Miloševića. Na njegovoj strani su bili istina i superiornost. On je pobedio. Zahvaljujući njemu, ceo svet je video da je haški sud surovi, nepošteni i inferiorni instrument politike koja želi da vlada svetom i nemilosrdno kažnjava svakog ko joj se suprotstavi.

* Da li je prepreka samo Interpolova poternica?

- Progon, sa Interpolovom poternicom ili bez nje. Sudski, medijski, politički, ljudski. Podsećam, 2001. je amnestirano i pušteno iz zatvora 6.000 albanskih terorista kao tobožih političkih zatvorenika. Pravo iz zatvora su otišli na Kosovo da završe posao na otcepljenju pokrajine od Srbije i formiranju albanske države. Ja formalno nisam politički progonjena, a i kako bih u novoj demokratskoj državi, u evropskoj zemlji u 21. veku. Mogu politički da mislim i delujem slobodno. Pogotovo što su moje mišljenje i delovanje savremeni, humani, progresivni. Da ima i jedna jedina rečenica koja me je činila politički ranjivom pobrinuli bi se za mene oni iz Haga.

* Šta se dešava sa vašom privatnom imovinom? Da li možete da dođete do nje?

- Dešava se to da nas je pokrao ko god je mogao. Iz kuće u Tolstojevoj su ukradeni svi Slobodanovi satovi, penkala, dugmad za košulje, fotoaparati, kamera i ko zna šta sve od garderobe. U to nemam uvid. Od mojih stvari nema kaputa, cipela, nakita, jakni, tašni. Pokradena nam je skoro sva dokumentacija, lična pošta, mnogo vrednih ukrasnih predmeta. Ono što nije izgorelo u bombardovanju maja 1999, nestalo je za vreme "Sablje" ili neke druge nepogode.

* Ko je to uradio?

- Osim nepoznatih lopova, bilo je i poznatih. Mislim na razne bliske ljude koji su zloupotrebljavajući našu lakovernost i ranjivost u nevolji, naplaćivali nam solidarnost, lepe reči, najmanju pomoć, materijalnim dobrima koja su nam tražili ili smo im mi sami nudili iz zahvalnosti. A neki su nas, pre svega mene, varali. Spisak lopova, profitera i varalica nije mali i zaslužuje da ne bude tajna.

* Da li postoji bilo kakva uteha u vašem životu?

- Nikakva mi uteha nije potrebna. Ja sam tužna. I tu tugu ništa na svetu ne može da leči. Nekada sam imala jednu ogromnu želju i hiljadu sledećih. Sada te ogromne želje više nema. Onih sledećih hiljadu imam i dalje, i jedna je na prvom mestu. Da vidim oba svoja deteta zajedno, makar na jedan sat.

* Kako sada živite?

- Živim u prostoru između snegova i blede mesečine. To nije mesečina iz mog detinjstva, iz mog života. U tom prostoru čitam, pišem, razgovaram, hodam, mislim i ne mislim. Život izgleda nadrealno. Bar hiljadu godina je stara tajna da se najteže govori o onome što je najvažnije.

* Čime se bavite?

- Čitam mnogo. Nekad imam utisak da sam pročitala sve knjige na svetu. Kada sam ovamo došla, pre četiri godine i deset meseci, na deset dana, nisam imala nijednu knjigu. Onda, kada sam shvatila da se neću brzo vratiti kući, počeli su da mi donose i šalju knjige. Knjige, pre svega. Ali i ostalo - cipele, suknje, džempere, narukvice, tašne. Nisam imala novca ništa da kupim, a nisam ni znala gde. Sada imam mnogo knjiga. Najviše i najlepše mi je poslala moja Marija. Ona je znala koje su mi potrebne, koje mi se dopadaju ili koje bi mi se dopale. Knjige koje mi ona šalje, kao i sve ostalo što mi šalje, je čista ljubav. Ovih dana je punih pet godina otkako je nisam videla. Svaka stvar koja mi stigne od nje je, ogromna radost, ali i raznese moje srce. Liči na nju, liči na mene, sve - knjiga, suknja, ogrlica, lak za nokte... Razgovaram sa njom mnogo puta u toku dana. Verovatno svaka tri sata. Pre nego što zaspim, ona je poslednja koju čujem. Sada već ne mogu da zamislim noć u kojoj mi pre nego što padne, ona ne kaže da me voli.....

* Šta čitate?

- Pre dve godine sam čitala uglavnom knjige iz istorije i filozofije. To mi je nedostajalo. Iz filozofije nisam stigla ranije da pročitam sve što sam želela. Pre svega iz oblasti filozofije prirode. A iz istorije sam propustila srednji vek, nisam imala strpljenja za njegovu inertnost, inkapsuliranost i dužinu. Sada čitam i druge knjige - lepu književnost i nelepu književnost, političku literaturu, čak ponešto od knjiga koje ja zovem muške, koje su u našoj kući čitali moj muž i sin. Možda samo jednu-dve, ali sada znam kako i to izgleda - ratne, detektivske....

* Nekada ste mnogo pisali, a odnedavno, opet, imate kolumnu u jednim beogradskim novinama?

- Pišem, naravno. Sada treba da izađe knjiga "Pre i posle". Četvrta od kada je moj muž uhapšen, a dvanaesta u mom životu. Pišem i druge knjige. Pisanje smatram svojim najvažnijim, prioritetnim poslom. I da sam kod kuće, u Beogradu, bilo bi tako. Ja sam dužna da najviše što mogu pokušam da objasnim vreme od poslednjih dvadeset i više godina. Bila sam u samom centru zbivanja, bavila sam se politikom, profesor sam sociologije i pisac. Ispunjavam sve moralne, profesionalne i formalne uslove za sociološko-političko objašnjenje bar poslednje dve decenije prošlog veka, a verovatno i više.

* Pišu i drugi, o vama u Srbiji?

- Poslednju godinu-dve ohrabrile su se i raspisale neke kukavice i lažovi, verujući da posle 11. marta 2006. nema ko da ih demantuje. Malo su preterali. Ja sam živa. Taj detalj su zanemarili. I sa netaknutim darom za pisanje koji su takođe zanemarili.

* Kako vam prolaze dani?

- Odlazim u grad, nekad svakodnevno. Grad je lep, najlepši je u decembru. Sav je, naročito noću, kao ogromna novogodišnja jelka. Ranijih godina sam nestrpljivo čekala noć da bih prolazila kolima ili pešice između tih pravih uličnih jela okićenih raznobojnim, bleštavim ukrasima. I sama sam kitila dve jelke u kući. I ukrašavala prozore i vrata. Nova godina je kultni datum naše porodice. Prošle godine prvi put nije bila nova godina, i za mene nikada više neće biti. Završila se u novogodišnjoj noći 2006, kada sam poslednji put čekala njega...

* Da li ste se navikli na hladnu rusku klimu?

- Izgleda na prvi pogled da sam se navikla na ovu klimu - dugu, hladnu, snežnu zimu. Ali, nisam. Prihvatila sam duge snegove, jer sam za vreme njih manje sama. Nekako mi se čini da su tada i drugi sami, da ja nisam jedina koja čeka da ledena, snežna noć što duže traje. Teški su mi lepi, topli, letnji dani. Oni liče na sreću, volela bih da ih prespavam. Srećom, nema proleća. Ovde gde sam ja, ne cveta ništa. Borovi i jele su stalno zeleni. Trava, ona ispod snega, naglo se pojavi pred samo leto. I odmah je leto. Kuda bih ja inače sklonila svoje oči i sebe celu kada bi postojala prolećna trava i imala istu boju i isti miris kao ona trava u mojoj bašti u Požarevcu. Oslepela bih od te boje. Izdahnula bih od tog mirisa.

* Vaši drugovi, da li vas zovu, posećuju?

- Svakog dana čujem drugove iz Beograda. Oni ne znaju da ne čujem samo njih, čujem vreme, čujem život koji je sve dalje od mene. Nastojim da uradim sve što bi moj muž mislio da treba da uradim i što sama mislim da sam dužna da uradim. Ali sam daleko. I sama sam.

* U kojoj meri je Rusija postala vaša nova domovina?

- Moja domovina je moja zemlja. Ne znam kako da je zovem. Kada sam pošla ovamo, još se zvala Jugoslavija. U njoj, u Jugoslaviji, sam živela celog života. Jugoslavija je ime moje zemlje.

* Šta volite u Rusiji?

- Ovde volim ono što sam uvek volela. I pre nego što sam ovde prvi put došla. Ljude koji čine većinu. Oni su dobri, duševni, blagi, imaju stvarnih osećanja za druge, malo su tužni. Slovenska tuga vodi poreklo iz ovih šuma, sa obala ovih reka...

* Ipak, najviše...

- Najviše mi se dopadaju visoko razvijena patriotska osećanja. Naravno da svi narodi vole svoju zemlju, videla sam mnoge narode, bila sam u mnogim zemljama, ali ovaj narod voli svoju zemlju 24 sata, na svakom mestu i neprekidno o tome obaveštava ceo svet.

* Nešto vam se, verovatno, i ne dopada?

- Ne dopada mi se korpus takozvanih novih bogataša. Socijalni vrh koji oni formiraju vrtoglavom brzinom i visinom deli ih od naroda.

* Da li se bojite, ljudi, poternice, samoće?

- Ne bojim se ničega. Strah koji sam celog života osećala za njega koga sam volela celog života, umro je sa njim u meni.

* Koliko često mislite na Srbiju, i šta vam najviše nedostaje?

- Na svoju zemlju ne mislim samo kad spavam. Nedostaje mi moja zemlja, moja kuća u Požarevcu. Moj život u Beogradu. Soba sa zelenim nameštajem, i ona sa plavim krevetom u kojoj sam spavala 2002. u Tolstojevoj, nade, radost, suze, ljubav, sve što sam tamo ostavila... Moji drugovi, večernji razgovori, moja plava kancelarija u JUL-u, koja je sa zgradom oteta, JUL kakav je bio i kakav bi mogao da bude. Moj mali, već veliki, Marko. On je najbolnije mesto u mom srcu.

* Šta sanjate, u snu i na javi?

- Sanjam, pa gotovo uvek isti san. To je java koju ja savršeno dobro znam, ali danju čitam, pišem, razgovaram, šetam, slušam vesti, telefoniram, pa me java čeka u snu. Taj san nije ni lep ni ružan, razložan je. Tada me napuštaju dnevne misli - strah od metafizike kao zasede svake nauke, dileme oko šansi za stvaralački razvoj, nenapisane knjige lepe kao laste, rasprostranjenost nasilja u ime slobode, gde se zaustavio duhovni plafon epohe, skrovište instrumenata za "istrebljenje" bede srednjeg ukusa, u kakvoj su konkurenciji poroci i plemenitost u zbližavanju i povezivanju ljudi... Kad prođe misleći dan ne dođe nemisleća noć. Ne patim od nesanice. Naprotiv. Spavam dugo, ali nekako aktivno. Sanjam i radujem se snovima.

* Da li verujete da ćete se ikada vratiti u svoju zemlju?

- Večeras, ovog odlazećeg decembra 2007. - ne verujem.

* Kada dođe sudnji čas, koji sve nas čeka, gde ćete biti sahranjeni?

- Da ste bili u mom vrtu u Požarevcu, videli biste da na nadgrobnoj ploči ispod lipe stoje dva imena. Pozdravite Srbiju!

Večernje Novosti, 3.1.2008.