Prve asocijacije na tradiciju i tradicionalno nekako nas uvijek vuku ka konzervativnom, ka mitovima i mitologiji. Šta da radimo kad nam je sadašnjost tako mrka da utjehu nalazimo jedino u prošlosti, pa makar ona bila i iskrivljena što je najčešće slučaj. Ipak, ne mora baš sve biti tako naopako.

Najbolji dokaz za ovu tvrdnju su braća Ratko i Radiša Teofilović. Već više od dvadesetak godina Teofilovići su spona tradicije i modernizma, ali ne u onom pejorativnom smislu. Naprotiv, oni iz prošlosti u sadašnjost donose emociju, donose ljubav, donose razumijevanje, a to je nešto što nam u ovim nemilosrdnim vremenima svakako nedostaje.

„Kada govorimo o tradicionalnoj muzici, kako ona nastaje... mnogi žele da kažu da je narodna muzika nastala kolektivnom svešću jednog naroda. Ja ne verujem da je to tako. Vi možete da živite u nekom kolektivu, ali svest je pojedinca. On se naravno nije potpisivao i zahvaljujući tome je pretočen u kolektivnu svest. Tako da je muziku stvarao pojedinac, ali se to poistovjećuje s narodom“, objašnjava Teofilovići misteriju narodne muzike u intervjuu koji vam donosimo na ovom mjestu.

Svoj prvi album, “Čuvari sna”, Teofilovići su objavili 1998. godine. Beogradski rock kritičar Petar – Peca Popović za njih je tada rekao: “Braća biraju ono što drugima, izgleda, ne treba. Kad zapevaju shvatate šta to znači oglašavanje u pustinji. Za Teofiloviće postoji samo jedan način pevanja. Onaj, zatvorenih očiju, stegnutih šaka, glava ka nebu i otvorenog srca, u kome zbir emocija nadrasta sam razlog pesme. Oni za koje postoji hiljadu načina pevanja, ti i takvi se u ovo ne upuštaju”.

„Spas je u pojedincu a ne u grupi koja nameće neko mišljenje“ (FOTO: Nebojša Babić)

Teofilovići su, dakle, bliski svima. A evo i kako je Ivan Ivačković, autor knjige o Rolling Stonesima (“Umetnost pobune”), predstavio braću Ratka i Radišu: “Teofilovići spadaju među retke ljude koji, suprotno preovlađujućim trendovima, svoju sopstvenu zemlju podsećaju kako su u njenoj istoriji postojala i druga 'polja delovanja' osim minskog. Kroz tu plemenitu misiju, oni su na putu da karijeru pretvore u riznicu istinskog blaga, za razliku od mnogih drugih koji su od svojih biografija načinili trezore banalnosti”.

TV KUPEK I LUPIGA U OPHODNJI: Svi smo mi „prljave Jugoslavenčine“

U međuvremenu su objavili još dva albuma – “Sabazorski vetrovi” i “Koncert – Belgrade live”, a sa posljednjim albumom koji se zove „Vidarica“ koji su uradili sa virtuozom na gitari, Miroslavom Tadićem, izašli su iz okvira Srbije, gdje su ih uglavnom drugi i svrstavali. Tako se na albumu nalaze obrade klapa, sevdalinki, makedonskih tradicionalnih pjesama, pjesama sa Kosova... Pjesma Teofilovića ipak najbolje govori o njima samima.

„Dalmatinske narodne pesme upoznali smo još u Čačanskom horu kao deca početkom osamdesetih da bismo ih bolje upoznali početkom devedesetih kod čika Žarka Milanovića i odatle je naš interes za Dalmaciju. Istovremeno smo jako vezani za jug. Makedoniju, Kosovo i Metohiju, to su teritorije i baština koje nas posebno inspirišu. Sve te regije imaju svoje posebnosti i kada umete da osetite i razlikujete način života, ambijent i ljude u prostorima u kojima žive, onda možete da radite različite zvukove u odnosu na ambijente iz kojih oni dolaze“, obrazlažu Teofilovići potrebu da se na albumu "Vidarica" posvete zvucima prostorima u kojima smo nekada živjeli.

„Koliko god mi želeli da to poreknemo, na ovim prostorima žive narodi koji su vrlo bliski. Kroz muziku se najviše kreira ljubav, a to je osećaj koji je ljudima potreban ... Poreklo i etnos iz kojega potičemo utiče na svakog od nas, ali muzika kao univerzalna kategorija komunicira izvan tih okvira“, govore nam braća o domašaju muzike.

Za ovu priliku podstakli smo ih na dodatni napor. U ovom specijalu Lupige i TV KUPEK, pred zagrebački koncert u Kerempuhu (28. veljače), Teofilovići pričaju i o suradnji sa Miroslavom Tadićem, o svojim počecima, objašnjavaju kako oni vide „misteriju dvoglasa“, ali i o Balkanu i mentalnim barijerama koje stanovnici Balkana posjeduju.

„Jezička barijera je postala floskula. Postoji jedna barijera koja je mnogo veća ovde, a to je ta mentalna barijera. U drugom svetu nemaju tu barijeru i osećaju oslobađanje kroz muziku“, kažu Teofilovići.
Zemlju Jugoslaviju su upoznali uglavnom nakon ratova, istina kroz novonastale države, a na toj teritoriji i danas su dobrodošli u svakom kutku. Kakav je njihov odnos naspram onih zaboravnih najbolje oslikava rečenica: „Kao da se stidimo da kažemo da smo svi živeli u jednoj zemlji.“ Za Teofiloviće muzika i žanrovi nemaju granica, baš kao ni ljubav. I ako ste dovoljno uvjerljivi u iskazivanju iste onda ni jezička, ni kulturološka, a ni mentalna barijera nije problem. Samo se valja otrgnuti lošeg uticaja grupe: „Spas je u pojedincu a ne u grupi koja nameće neko mišljenje“. Otvorite se za Teofiloviće jer oni za vas odavno jesu.

Lupiga.Com