DE SI, b’aaaate? - izveštačeno otegnuto pozdravlja poznanike (ali i neznance) u kladionici na ćošku Batutove i Bulevara (ne slučajno, u blizini Šeste, poznate po lepim gimnazijalkama) tridesetogodišnjak sa izblajhanom plavom kosom. U ruci „nokija“, iz „nokije“ Stoja, iz Stoje nekakva moderna žalopojka. Preko raskopčane „kapa“ trenerke visi mu lančić sa razapetim Sinom Božjim. Na nogama stare, ali uglancane „najke ermaks“, model „četvorka“, iz 1994. Opet popularna.

Baki (a zar bi, pobogu, sebe nazivao drugačije!?) jedan je od beogradskih dizelaša za koje devedesete još traju (Ali ono, baš!). U svakom kraju ima ih bar po nekoliko - u Žarkovu, Železniku, Borči i Ovči, kažu ljudi, i više od toga. Iz budžaka, gde su nekad dočekivali školarce da bi im „skinuli“ patike, ili izrezali novu kožnu jaknu, preselili su se u kladionice, uglavnom one sa poker-aparatima. „Dečko ili veća“, za 100 dinara, pa tako ukrug.

- „Pink“ je „Palma“ 21. veka - dobacuje u onoj istoj kladionici stariji, elegantno obučeni čovek, dok zuri u televizor što visi sa plafona. Katodnu cev zajahala pevaljka na platformama, sa šljaštećim kaišom i napadnim crvenim karminom.

- Ne vidi se gde prestaju usta, a gde počinju obrazi - uključuje se i dekica, do guše u tiketima.

- Sve je isto, samo dojč-marke nema. Ni onog što nam je sve ovo zakuvao.

I oni koji su u međuvremenu „najke“ zamenili skupocenim „ćezare paćoti“ cipelama, kajle kravatama, valjanje deviza vođenjem „biznisa“, a blejanje ispred ćevabdžinica sedenjem u beogradskoj „silikonskoj dolini“, još pričaju o zlatnim devedesetim.

Eks dizelaši (sad su, valjda, prešli na bezolovni?) sa setom vele da se tada znalo za red. Jači je uvek pobeđivao. Sa „opasnim momcima“ pričalo se samo preko cevi. „Kalibar ekipe“ i „pajser brigade“ bile su ukras Zvezdare, Zemuna, Voždovca, Rakovice. Svaki kraj sa svojom ekipom.

Opet Baki:

- Prodavao sam Darine (Bubamarine, prim. aut.) bugarske kasete, sad prodajem Darine bugarske diskove. Na splavovima ista muzika. Šta se (braaaate) promenilo? Bile diskoteke, sad su splavovi. Kažu bilo je ubistava, kriminala, mafije... A sada ih, kao, nema!?

I muzika njihova je godinama bila zaboravljena, no ipak nije sasvim mrtva. Za kraj godine je najavljen „Koncert odbačenih“ na kome će pevati prva imena estrade devedesetih - Ivan Gavrilović, Željko Šašić, „Bit strit“, „Mobi Dik“, Doktor Igi... Stara garda za novu publiku.

- Neverovatno je da popularnost naših pesama ne opada ni danas - smatra Ivan Gavrilović, čija je pesma „200 na sat“ postala himna dizel-generacije. - Meni je to dovoljan znak vrednosti, jer vreme najbolje procenjuje kvalitet muzike. Pogrdno su nas nazvali „turbo folkom“, iako je to dens muzika koju smo izvodili, i koja se ljudima dopadala.

Mnogi se zgražavaju na samu pomisao da će se Beogradom ponovo zaoriti refreni pesama „Oči boje duge“, „Idemo na Mars“ i „Tek je 12 sati“, ali nesporno je da ih se skoro svi sećaju. Većina zna i tekst napamet.

- Klinci mi i danas prilaze na ulici da se upoznaju sa mnom - priča nam Gagi iz grupe „Fanki dži“, još jedan idol generacije odrastale u krizi i pod sankcijama. - Muziku pravim i danas. Bilo je uspona i padova, ali nema predaje.

Fenomen je da pokret „dizelaša“ ima i mlade poklonike. One koji su devedesetih imali svega nekoliko godina. Na rođendanima i žurkama caruju Đogani i Igi, kupuju se „najke“ sa vazdušnim đonom, „kajla“, makar i tanka - obavezna.

Svaka ulica ima i danas ponekog Bakija. Vreme je učinilo svoje, pa je on skriven u mnoštvu japija, šminkera na vespama, urbanih i metro muškaraca. Prilagodio se, donekle, i on novom vremenu i novoj modi. Postao je stariji, ozbiljniji, a promenio je i garderobu.

Pokaže se, ipak, u pravom svetlu, kada sedne u polovni „kadet“, menjač ubaci u brzinu i pusti muziku. Kroz otvorene prozore grune refren pesme „200 na sat“. Pa tako - uuuuuuu krivinu...


R. Dragović, Večernje Novosti