Vest kaže: „Novinar Daško Milinović pretučen je jutros, oko 6:45 časova, u Novom Sadu, prilikom odlaska na posao. Napad se dogodio u blizini Osnovne škole Vasa Stajić. Kako je objasnio, poprskan je suzavcem u oči, a dvojica mladića su ga napala šipkom.“

 "Napali su me jadnici, dvojica mladih neutreniranih fašista koji su me čekali. Jedan od njih me je poprskao suzavcem, preporučio bih im da za sledeći put kupe bolji suzavac. Krvarim iz ruke, šipka im nije bila lošeg kvaliteta", objasniće Daško Milinović.

Život novinara u Srbiji je užasan. Potplaćeni, pa čak i neplaćeni, cenzurisani, pa čak i autocenzurisani, ponižavani, pa čak i prebijani. Dobrim delom za takav status sami smo se izborili pristajući na ponižavanje razne vrste, nepostojanjem solidarnosti, ali i pristajanjem da se stavimo u službu najužasnije propagande, počev od Miloševića i ratnih huškača, od kojih neki danas imaju i funkcije ministara u Vladi Srbije, pa do ovog trenutka kad je ta propaganda „unapređena“ u tabloidizaciju. 

Na sve to pristaju oni koji se nazivaju novinarima i to ne zato jer tako moramo. Ne moramo, ali očigledno želimo. Stoga ne pada teško javno prozivati druge kolege, koji su spremni postaviti konkretno pitanje o određenom problemu, koji jednostavno ne idu niz dlaku vlasti, a posebno velikom vođi. Ta podela gotovo da nije bila nikad veća, nikad dublji ponor i, spreman sam to da kažem, na ivici smo sukoba jer te otvorene prozivke direktno su crtanje meta. 

RAZGOVOR BEZ VOZNOG REDA – DAŠKO I MLAĐA, FENOMENALNI RADIJSKI DVOJAC: „Mi smo jugoslovenski radio!“

„DA LI SI SRBIN?“: Kako su me napali pred tenkom na beogradskoj Marakani

INTERVJU – STEVAN DOJČINOVIĆ, GLAVNI UREDNIK KRIK-A: „Vlast nam crta mete na čelo“

Slučaj sa KRIK-om, o čemu smo ranije pisali, upravo je dokaz za to. Mediji koji su se stavili u službu propagande sami su crtali mete na čelo kolegama i sa tim nemaju nikakvih problema. A morali bi imati. Nasuprot tome, problem imaju, naravno novinari i novinarke KRIK-a. Napada ih se na ulici, upada im se u stanove, pa pretnje koje dobijaju preko društvenih mreža ispadaju još i bezazlene. 

Daško u studiju gdje smo s njim i Mlađom razgovarali prije dvije godine (FOTO: Lupiga.Com)

Ali hajde to. To je nešto sa čim bi se dalo i boriti da znamo da imamo sa kim da razgovaramo i da imamo podršku onih koji bi trebalo da pošalju jasnu poruku u kojoj će reći da je nasilje nedopustivo, a to znači reakcija i kažnjavanje odgovornih. Oglasiće se novinarska udruženja, sa naglaskom na „nezavisna“, napisaće se i poneki članak, ali vama život sa tim neće postati ni malo lakši, niti ćete se osećati imalo sigurnijim. 

Pisao sam na ovom istom mestu kako je to izgledalo kad te napadne grupa navijača pred stadionom Crvene Zvezde. Ono što nisam pisao, a o čemu svakako trebamo da pričamo, pišemo, pa, rekao bih, i delujemo jesu reakcije. I to ne sad više ni policije i tužilaštva jer znamo da od toga nema ništa. 

U ovom slučaju policija se oglasila nakon godinu dana kad su me pozvali na razgovor. U iskrenom zanosu mi je rečeno da je to urađeno pod pritiskom jer je sa nekog „višeg“ mesta stiglo naređenje, uz naravno ogradu da ne očekujem da će to išta rešiti. Samo će se zavesti, njihova plata će biti opravdana i to je to. 

U gostovanju na N1 na opasku novinara iste televizije koji je takođe bio meta napada tog dana da „mi kao medijski profesionalci nemamo mnogo izbora, da ne možemo da se upuštamo u raspravu, ni da im objasnimo da radimo svoj posao“, nisam se složio sa tim jer kako god reagovali, koliko god se povlačili i bili fini jer se naš posao i ono kako radimo na terenu gleda sa posebnom pažnjom, rezultat će biti isti. Napasnike nećemo odgovoriti od napada. Stoga, možemo samo da se branimo, a to nekad znači i uzvratiti istom merom. Jedinim jezikom koji ona druga grupa prepoznaje. 

Kad su prošle godine ispred Skupštine Srbije održani protesti, poprilično nasilni, stradali su i novinari. Osim što je tukla i policija, taj poslednji dan protesta, pokazao je najbolje u kojoj poziciji su novinari danas u Srbiji. Grupa koja je napadala Skupštinu preuzela je potpunu prevlast nad terenom. I to sve dok je policija bila iza Skupštine i čekala. To je ona hardkor grupa kojoj su pripadali i Veljko Belivuk i ekipa, za koje se ustanovilo da su bili takođe ispred Skupštine i da su učestvovali u nasilju. Njihov zadatak je bio da stvore situaciju u kojoj će policija reagovati, ali tu noć policija nije reagovala već je pustila da stvari same teku do momenta kad će biti dovoljno da njihova reakcija bude još brutalnija i to najmanje prema onima koji su izazvali sve, nego prema građanima.

Stvari su tekle tako da su udarali novinare, snimatelje, da je jedan od njih bačen sa zida, da je lupana oprema, pa su se na kraju morali i povući gde su opet na novinare bacane flaše, gde im je opet prećeno da ne smeju snimati, što se konkretno desilo i meni, pa sam i pogođen flašom. Ali ono što je usledelo je užasnulo najviše mene samog. Spustio sam kameru i iz ranca izvadio stativ i krenuo ka ogradi i izgredniku. U mojoj glavi se tad potpuno zamračilo. 

Četiri dana trpiš suzavce, nasilje jedne grupe, druge, policije, braniš kolege da im se ne polomi oprema, uz sve to još pokušavaš da izveštavaš, i onda to. Ne znam da li je sreća ili ne to što me neko u tom trenutku povukao za ranac i vratio nazad i bar donekle me osvestio. Napadač se izvukao i on zna da će to tako biti jer takvi nasilnici uglavnom ostanu nekažnjeni, zato to i rade. A mi? Mi da budemo fini, da se ne spuštamo na njihov nivo? 

Daško Milinović svako jutro ustaje da bi sa kolegom Mladenom Mlađom Urdarevićem vodio svoj „Alarm“. Izborili su se za svoj prostor slobode i to rade sjajno. Prećeno im je, zbog statusa na društvenim mrežama, Daško je čak bio i privođen, a sve zato jer je ogoljavao istinu. 

Kao takav, laka je meta. Suzavac i šipka koja je trebala završiti na njegovoj glavi ali se nekako odbranio rukom, mogli su zaista biti smrtonosno oružje. To je ono sa čim se suočavamo svaki dan. Sa mogućnošću da će te neko, negde sačekati izlupati ti glavu i nikom ništa. 

I onda će neki (kurčev) EU parlamentarac doći i reći kako je u Srbiji zadovoljavajući nivo medijskih sloboda. Murija će i ovo zabeležiti u svoj tefter, baš kao i tužilaštvo, udruženja će sve zavesti kao još jedan slučaj i tako do nekog naredne prigode kad će šipka završiti u nečijoj glavi. 

Možda je ovo zgodan trenutak da se prisetimo šta se desilo sa ubicama Slavka Ćuruvije, Milana Panića, Dade Vujasinović? Možda je i trenutak da se prisetimo da li je neko odgovarao za pokušaj ubistva Dejana Anastasijevića? Mi se borimo sa realnom pretnjom svaki dan. Nekad je to šipka, nekad nož u gumama, nekad telefonski pozivi, nekad preteći mailovi i poruke. Sve je neprijatno. Jako neprijatno. Paranoišeš, okrećeš se jer nikad ne znaš kad i šta je sledeće.

A najviše volim kad mi kažu da "mi" novinari moramo da pazimo kako se ponašamo, da ne izazivamo, ili nedobog, uzvratimo jer će to onda dati za povod "njima" da nas razvlače ko krpe jer da nismo ništa bolji od "njih". Jebiga, ako vam je tako lakše onda i nismo.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com