Kako stvari stoje, izgleda da problem (ne)navijanja za sportske reprezentacije ove države nije ni zakonima, a kamoli Ustavom regulisana materija, nego je stvar prepuštena anarhičnoj volji pojedinaca. A poznato je, drugovi, da su pojedinci skloni ponašanju, samo li im se pusti na volju! Stvarno, ne znam kako je ovo osetljivo područje tako olako promaklo našim ustavotvorcima, a naročito onom glavnom, onom što je pre koju godinu proglasio Ustav Srbije najboljom knjigom na beogradskom Sajmu knjiga? To valjda zbog preambule, kojoj po literarnoj maštovitosti – mora se priznati – nisu ravni ni počeci svih romana iz zlatne kolekcije Vrhova svetske književnosti.

Elem, navijanje je problem. Ili tako barem proizilazi iz sveopšte iznenađenosti i uvređenosti zbog sandžačke postkošarkaške „provokacije". Šta smo, dakle, iz ovoga naučili? Građani Srbije trebalo bi da navijaju za reprezentaciju Srbije, ili barem da se suzdrže od navijanja protiv nje, i glasnog javnog trijumfalizma kad ova izgubi. Gde to piše? Ne piše nigde, ali se podrazumeva; recimo da se smatra da je to jedno od onih nepisanih pravila građanske lojalnosti i civilizacijske snošljivosti. Fer-pleja, sportski rečeno.

Ako je to tako, onda je u Novom Pazaru (koji je u Srbiji) izvestan broj građana (za koje imamo sve razloge da verujemo da su građani i državljani Republike Srbije) učinio težak prekršaj „demonstrativno" slaveći košarkašku pobedu Turske nad Srbijom. Pa im još ni to nije bilo dosta nego su vikali „Ovo je Turska!". A pri tome nisu pokazivali u pravcu tamošnjeg Kulturnog centra Turske, što bi možda i imalo smisla. A onda je još i muftija Muamer Zukorlić blagoizvoleo da izjavi kako to „poklanjanje" Turskoj teritorije jedne suverene te međunarodno priznate države, doduše, nije baš lepo i u redu, ali ga treba razumeti, tenzije su u vazduhu... Pa je još dodao kako je, bože moj, i sam navijao za Tursku. Zašto? Da nije rodom iz Izmira a ženom iz Trabzona? Ma jok, ovdašnji je, ali Turska mu je, veli, majka, a ljudski je (dodajem ja) svim srcem podržavati sopstvenu mater. Pa dobro, u tu intimu između njega (ili bilo koga) i Turske (ili bilo koje druge zemlje) se ne bih mešao, ali sam ipak radoznao oko jednog: ako mu je Turska majka, šta li mu je Srbija, ako su uopšte u ikakvom srodstvu? Muftija se glede ovoga nije baš jasno izrazio, valjda ne zna kako se zove taj oblik poprečnog srodstva.

Pošto ja nisam ni Ustav, ni Država, ni Vlast, nego jedan obični, inokosni novinski kolumnista, neću se pridržavati drvenog jezika „političke korektnosti", nego ću otvoreno reći da su mi prizori i urlici sa novopazarskih ulica duboko odvratni, odbojni, mučni. U njima je, u malom, nekako komprimovana sva gadost „balkanskih pravila", svodivih na to da nema lepše stvari nego da komšiji crkne krava (pa taman zarazila i moju). Kao i te mentalno-moralne boleštine koja nalaže da nam je onaj ko nam je blizu i ko nam je srodan uvek dušmanin, a prijatelj i brat nam je uvek neko ko je daleko od nas, i jedva da i zna za nas. Dakle, ne zato što bih zaista mario za koga navija tamo neki XYZ u trenucima dokolice (štono kaže Muharem Bazdulj u Oslobođenju: „neka navija ko za koga hoće"), nego zato što svi dobro znamo da se ovde o sportu ni ne radi – jeste li primetili: u svemu oko sporta nikada se ne radi o sportu?! – nego se radi o jednoj inadžijskoj, u suštini mrzilačkoj nacionalističkoj demonstraciji, a sve po receptu koji je u ovom delu sveta već predobro poznat. Pa odlično, znači, pridružujem se horu iznenađenih i uvređenih o koje se ovih dana po Srbiji čovek sapliće na sve strane, na pijaci i na ulici, u autobusu i u špeceraju? Ma jok, more, ni u ludilu. I taj hor mi se gadi; šta ćete, takva narav, teško mu ugoditi.

Onaj nadobudni polit-muftija Muamer Zukorlić ima tu osobinu da je izuzetno retko u pravu, ali bar u jednoj stvari je sasvim u pravu: „zgrožena" većinska Srbija zaista pati od unebovapijućih „dvostrukih aršina". Zato njeno licemerno zgražavanje nad novopazarskim dernekom ne vredi ni pišljiva boba. Sve što je ona tamo mogla da vidi jeste sopstveno lice u ogledalu. Ovde je odavno prihvaćeno kao nešto „sasvim normalno", štaviše poželjno, dapače, jedino ispravno, da Srbi iz Bosne i Hercegovine navijaju za Srbiju, a ne za svoju zemlju, štaviše, da aktivno protiv BiH navijaju i u srazu sa Srbijom, a i onda kada su joj protivnik nama vazda bratska Farska Ostrva. I uopšte, da „svi Srbi sveta" ima da navijaju za Majčicu, od sada pa do večnosti, ma čiji pasoš inače nosili. Nad time se nikada niko ne zgražava, to se u javnosti prima sa laganim, podrazumevajućim smeškom podrške. Srbi, dakle, treba da navijaju za Srbiju jer su Srbi, a „nesrbi" treba da navijaju za Srbiju jer... jer mi tako kažemo. Pardon, jer su njeni državljani. Ali, i Srbi iz BiH su državljani... hm, ovaj... Bosne i Hercegovine. Kako je moguće da neko misli da je Srbija zemlja kojoj svaki građanin nekako implicitno duguje ovu vrstu simboličke lojalnosti, a da to isto ne važi za BiH, Hrvatsku, Estoniju, Tunguziju ili bilo koju drugu zemlju? Kakvo je to načelo koje čak ni ne pokušava da prikrije svoju totalnu selektivnost, arbitrarnost, proizvoljnost? Na to je nemoguće odgovoriti suvislo. Razlog je u samoj prirodi nacionalizma, svakog i svačijeg: nema nacionalizma bez tih famoznih „dvostrukih kriterijuma", svodivih na to da smo Mi uvek dobri, lepi i pravedni, a oni uvek ružni, prljavi i zli. Čak i onda kad Mi i Oni činimo doslovno identične stvari? Naravno, naročito tada... Ma koliko je, opet, reč „pravda" vrlo frekventna u nacionalističkom vokabularu, on je sam po sebi direktna negacija svake ideje pravde, svake mogućnosti da bi se o njoj uopšte moglo i smelo pošteno govoriti i suditi. Cela stvar oko njega i jeste u tome da zapravo ne vidi ni sebe ni drugog, i da ništa ne zna i neće da zna ni o sebi ni o drugome. Pa je još i ponosan na to: malo-malo pa se izlije na ulicu, da ritualno prolarma sopstvenu ništavnost i prazninu.

Teofil Pančić (www.vreme.com)