U nekom od pisama koje je razmenjivao sa prijateljem Milovanom Matićem Luletom, Ivo Lola Ribar piše: „Ali to ti objašnjava i moj dvostruki stav prema marksizmu za sada: priznanje ogromne važnosti Marksove ekonomske analize, i skeptičan stav prema dijalektičnom materijalizmu. Jer, on može da bude u ekonomiji (što još nije dokazano), ali kao 'Weltanschaung', gledište na svet, nije uopšte materijalizam, već stari sistem umetanja ljudskog principa u stvari koje ga nemaju. Nova istraživanja materije, teorija relativiteta, atomizam i teorija quanta potpuno ruše Engelsovu osnovnu postavku da je kretanje materije dijalektično. Takva teorija je i kod ruskih naučnika postala službena religija, a prestala biti naučna činjenica. Mi, koji smo jedva pobegli iz jedne vere, nemamo prava da slepo upadamo u jedno novu ortodoksiju, i da primamo govor gluposti za nove istine, ma koliko bili sve čvršće uvereni u potrebu jednog socijalnog pokreta“. 

Autorke su tri mlade istoričarke umetnosti: Jasmina Novaković, Marija Vasiljević i Mina Lukić (FOTO: Dom kulture Studentski grad)

Ovaj citat samo je mali deo izložbe koja je polovinom novembra postavljena u beogradskom Domu kulture Studentski grad. Izložba se zove: „Život i smrt heroja – neutralnosti ne može biti“, a autorke su tri mlade istoričarke umetnosti: Jasmina Novaković, Marija Vasiljević i Mina Lukić. 

Baš na današnji dan, 27. novembra 1943. godine Ivo Lola Ribar je poginuo u okolici Glamoča. Od njegove smrti nastao je mit o mladom, neustrašivom heroju, SKOJ-evcu, primeru za svu našu omladinu. I to je nama koji smo se školovali u vreme one države uglavnom i usađivano u moždane režnje. 

Držeći se toga autorke izložbe pojašnjavaju da kad pričamo o Ivi Loli Ribaru onda pričamo o najmanje tri smrti. Prva je ona samog pojedinca (interpretirana u periodu socijalizma kao smrt neumrlog), druga je "smrt" narodnog heroja, odnosno njegova društvena i politička nepotrebnost i zaborav (kontekst post-socijalizma i diskursa tranzicije) i treća predstavlja kraj heroja Velikih ideja (kontekst kraja utopije). Pitaju se nakon ova tri pucnja da li heroj može preživeti te tri smrti, ko (p)ostaje posle i koji je njegov značenjski potencijal danas? 

Odgovor vidimo, odnosno ne vidimo nigde jer, pisali smo o tome, ne postoje više ulice koje nose ime Ive Lole Ribara, preimenovane su i škole, a ostalo je tek poneko kulturno-umetničko društvo. Pored Grobnice narodnih heroja na Kalemegdanu se prolazi a bez da se zastane i zapita ko su ti ljudi (uz Lolu tamo leže i Ivan Milutinović, Đuro Đaković i Moša Pijade).

Autorice izložbe o Ivi Loli Ribaru (FOTO: dksg.rs)

O kulturi sećanja i zaboravu kao integralnim delom iste dosta je pisano, ali misliti samo o tome kad pričamo o Ivi Loli Ribaru najveća je greška, a to su autorke dobro primetile i, pre svega citatima iz pisama svom prijatelju, pokušale su da pokažu da je Ivo Lola Ribar, pre svega onoga o čemu smo slušali i učili, bio pojedinac sa izrazitim intelektualnim kapacitetima. 

Te 1934. godine, dakle sa 18 godina, Ivo Lola svom prijatelju piše: „Ti pišeš o čitanju i razmišljanju, kao o dve grane duhovnog života. Ja nisam nikad smatrao da čitanje, kao takvo, ima nekakve vrednosti. Ono je ima samo ukoliko je podsticaj za razmišljanje“. 

Uglavnom, 1938. godine Ivo Lola biva postavljen na čelo SKOJ-a sa zadatkom da utiče na celokupnu omladinu Jugoslavije, ali i da ih vaspitava u duhu marksizma-lenjinizma. Autorke još citiraju reči Lea Matesa, člana CK SKJ, koji je rekao da je Lola viđen kao neko ko će „pravilno interpretirati novu omladinsku liniju Partije“. 

Sad dolazimo i do uvodnog citata iz pisma Milovanu Matiću Luletu, ali skoknućemo na trenutak i na uvodne strane „Memoara jugoslavenskog revolucionara“, Vicka Krstulovića koji se podseća 1968. godine i pobune studenata i omladine. Nakon svega zaključuje da se Tito morao povući, kao i da bi odgovorno postupio da je Koči Popoviću ustupio mesto predsednika, a priseća se i, kako je napisao, „nenadoknadivog gubitka“, odnosno pogibije Ive Lole Ribara. 

„Samo je on bio na ravnoj nozi, u svemu najbolji, i sa Titom koji je bio u punoj snazi. Lola je poginuo u 27, a 1968. godine imao bi 52 godine...“

Ivo Lola Ribar je odlično zapazio zamke u koju je Partija mogla upasti: „Mi, koji smo jedva pobegli iz jedne vere, nemamo prava da slepo upadamo u jedno novu ortodoksiju, i da primamo govor gluposti za nove istine, ma koliko bili sve čvršće uvereni u potrebu jednog socijalnog pokreta“. 

Poginuo je 27. novembra 1943. godine, neposredno pred put u Kairo, kao delegat nove Jugoslavije (FOTO: puskice.org)

Imao je zadatak da vaspitava omladinu u duhu marksizma-lenjinizma prema kom je pokazao popriličnu dozu skepse preispitujući dogme koje su bespogovorno prihvatane. 

Ivo Lola Ribar je poginuo 27. novembra 1943. godine, neposredno pred put u Kairo, kao delegat nove Jugoslavije koja je nastala dva dana kasnije, na drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu kad je Titu dodeljen naziv „Maršal Jugoslavije“. Postoje teorije da Lola nije stradao od nemačke bombe. U tu dilemu nećemo ulaziti niti ćemo podržati ovu teoriju. Zamislimo samo kakvu bi sudbinu Ivo Lola Ribar doživio da je kojim slučajem ostao živ sa kritičkim stavom koji je imao i sa jasnom predodžbom o opasnostima koje su bile pred Partijom, a u koje su tako, promišljeno ili ne, upali. 

Da li bi dočekao tu 1968. godinu, na koju se poziva Vicko Krstulović, aludirajući da bi sam Lola mogao zameniti Tita ili bi se proveo poput Milovana Đilasa? Odgovor se nameće iz same sudbine Milovana Đilasa, a nameće se i iz činjenice da se o Lolinim kritičkim osvrtima i o njemu kao intelektualcu i pre svega jakoj individui nije govorilo. Takav je bio najveći protivnik onakve Partije. I to je prvo ubistvo Lole Ribara, povrh ona tri o kojima autorke pričaju. 

Izvesno je i gde Ivu Lolu Ribara ne bi našli (FOTO: dksg.rs)

To je veličina i ove izložbe jer ne nudi samo pogled na jednog heroja, već na jednu mladu osobu koju bi, da kojim slučajem postoji danas, sigurno bila u prvim redovima u oslobađanjima bioskopa, u blokadama univerziteta zbog povećanja školarina. Možda bi ga pronašli i na ulicama Splita, koji je zajedno sa Vickom Krstulovićem i oslobađao, kako baš poput Pave Grubišića Ćabe, Torcidinog Chea, čija godišnjica smrti je tri dana nakon Loline, napada splitskog gradonačelnika prilikom postavljanja venca pripadnicima 9. bojne Rafael Vitez Boban na Dan pobede nad fašizmom i to u trenutku kad izgovara: „Na današnji dan pobjede nad antifašizmom...“

Izvesno je i gde ga ne bi našli. 

„Pravi razum nije nikad vodio politiku, ono što se podrazumeva pod razumom onih koji vladaju, to je zbrka neaktivnih instikata koje je samo društvo proizvelo i koji se obično uzimaju kao razum. Jedan dokaz za to je što u politici ispovedanje mržnje najviše zatreva mase: moglo bi se čak otići korak dalje i reći da jedino ono zagreva mase. To znamo svi. Uverio sam se u to na zboru u Parizu: najviše se pljeskalo, kad se grdilo protivnike i zahtevalo njihovu smrt. To je fakat. On nas dovodi i do pitanja demagogije. Ja priznajem da je demagogija – i baš zbog razloga navedenih gore, moćan faktor političke borbe, i ostaće dokle god opšta inteligencija bude na tako bednom stupnju kao danas. Samo što ja taj posao prepuštam rado drugima: meni je odvratan“. 

Ivo Lola Ribar studirao je u Parizu političke nauke sredinom tridesetih godina prošlog veka. Odatle i ovo pismo koje je integralni deo izložbe koja traje do 3. decembra 2014. godine. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Antifašistički vjesnik/Facebook