Prošlog mjeseca je kultni beogradski bend "Disciplin a kitschme" za izdavačku kuću PGP RTS objavila novi album zanimljivog imena "Kada kažeš muzika, na šta tačno misliš, reci mi", koji je naišao na podijeljene kritike. Za razliku od prethodne dugogodišnje, londonske dionice benda, tekstovi se na ovom albumu na srpskom jeziku. Slijedi intervju koji je Koja dao novinaru Nezavisnih novina ...

NN: Kako biste opisali novi album? Da li se zvuk "Disciplin a kitschme" promijenio?

KOJA: Ono što je glavna novina na novom albumu je višeglasje. Do sada ni na jednoj ploči "Discipline" nismo imali glasovne harmonije, a ovde su nam u tome pomogli još i Vlaca, gitarista "Neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar", i Banana, gitarista "Električnog orgazma". Nismo više toliko u drum and bassu, sad je to ponovo veliki valjajući funk groove.

NN: Album ste objavili na maternjem jeziku. Da li to znači definitivan povratak na domaću muzičku scenu?

KOJA: Ništa nije definitivno, a pošto sada grupa deluje ponovo na ovoj teritoriji logično je da se obraćamo ljudima na jeziku koji razumeju. To je i jedna od stvari koje mislim da nedostaju grupama iz regiona. Mnogo njih peva na engleskom, a obraća se publici kojoj engleski nije maternji jezik.

NN: Postoji li mogućnost da se u bend vrate trube koje su bile odlika benda?

KOJA: U ovom trenutku ne vidim, niti čujem duvače u grupi; još sam željan mistične i bučne bas&bubanj kombinacije.

NN: Novi album "Koncerti". Energije ne fali. Da li biste uopšte mogli živjeti bez svirke i muzike?

KOJA: Zaista teško. Još odavno sam shvatio da je to nešto što me najviše zanima i uzbuđuje.

NN: Kakva iskustva nosite iz Londona? Kako su Britanci reagovali na "Disciplin a kitschme" i da li ste zadovoljni statusom benda u Velikoj Britaniji?

KOJA: Status ovog benda u Britaniji je na nivou kult grupe. Doživeo sam da eminentna pera britanskog rok novinarstva napišu fantastične kritike, kao i da nas glasilo muzičke industrije nazove nečim najgorim što su ikad čuli, što je zanimljivo, jer se to isto dešavalo nekad u Jugoslaviji. Svirali smo više puta ceo londonski krug rok klubova, stekli dosta fanova među aktuelnim muzičkim činiocima devedesetih i ostavili trag. Ono što je trebalo posle da se desi je još 5-6, možda i više godina istog rada, ne bismo li potpisali ugovor sa "Major Label", što je inače put skoro svakog benda tamo, a što je meni postalo u jednom trenutku previše zamorno. Nije mi se više čekalo, nisam mogao više da se trudim i dovijam u preozbiljnom i strogo kontrolisanom biznisu kakav je muzički biznis u Velikoj Britaniji. Taj biznis ne dozvoljava individualne akcije spajanja naizgled nespojivih žanrova, rok i dens muzike, čime smo se mi najviše i zasigurno pionirski bavili.

NN: "Šarlo Akrobata" u kojem ste svirali bas sa Milanom Mladenovićem i Ivicom Vdovićem Vdom i danas je popularan i ima uticaj na domaće bendove. Kako danas gledate na taj bend?

KOJA: Mislim da je sve što je "Šarlo Akrobata" ostavio na pločama pravi dragulj. Tako je bilo i u osamdesetim, a pogotovo je značaj tog benda jasan danas, posle ovih sumornih i nesrećnih dešavanja u bivšoj zajedničkoj zemlji ali i u eri retro "new wavea".

NN: Da li postoji bend sa domaće ili strane muzičke scene koji biste posebno izdvojili?

KOJA: Ah, malo je pravih, ne-MTV-video-rok bendova danas. Jedan od tih je npr. "Eagles Of Death Metal". Kod domaćih bendova koji su podeljeni po novim državama i ne očekujem nekakvu naročitu svest, posle svega što se desilo.

NN: Uz koju muziku se najradije opuštate?

KOJA: "Jimi Hendrix" uvek, "The Temptations", "War", funk kao i obično...

NN: Saradnja s Milanom Mladenovićem nije dugo trajala.

KOJA: U stvari jeste, pošto se mi poznajemo odavno, pre "Šarla Akrobate". Pitaš me verovatno za razloge raspada "Šarla Akrobate". Jednostavno, muzički smo se prilično razišli, bio sam i za Vda i za Milana previše radikalan. Oni su hteli još instrumenata u band, a ja sam završio sa još manje!