Sve je počelo s njegovim forsiranjem vrta.

- To je ipak domaće, a domaće je domaće, nije li gušt jesti svoje, vidi kako raste i tako dalje uvis i u širinu.

- Sve je to gnjavaža, uostalom, kad tebi rodi zelje ono je toliko jeftino na placu da se je glupo saginjati i ubirati ga, računaj vrijeme, vodu, prihranjivanje...

Nije se dao. Moj muž je bio tvrdoglav. I jeli smo svi to zelje, rotkvicu, jeli smo salatu i rajčicu. Domaću.

- Nije li gušt jesti svoje? - retoričkim bi pitanjima zamarao prepuna usta.

- Bolje da smo zasadili maricu. To bi barem pušili cijele zime, a i nema je na placu. - pljeveći zlovoljno dobacivala sam mu ljuta što je i mene uvukao u taj hobi. Saditi je znao, pljeviti mu je bilo dosadno. I onda ugledah te grobare, tisuću odvratnih kukaca ispod mojih ruku.

- Fuj! Grobari!

- Što? - povikao je nezainteresirano iz kuhinje.

Sljedeće smo jutro na moje inzistiranje otkopali dobar dio vrta. Duboko. Pred nama je ležao nepoznat kostur.

- To je moj djed! To je moj djed! - čula sam njegove povike nalik onima iz crtića kad nevino i tusto janje viče: „To je vuk! To je vuk!“

Istina, mogao je to biti njegov djed. Možda su stvarno bile istinite priče kako je njegova baka bila opaka žena. I zaista ima nešto u tome kad jedeš svoje. Bar znaš da nije tuđe.

Silvija Šesto ("Ester i bageri")

Lupiga.Com