Tako se trebao zvati moj prilog na lokalnoj tv kojim sam htio opisati stanje u našemu gradu. Trebao je to biti jedan od onih priloga u kojem se govori kako ne valja ovo, ne valja ono, ovi ukrali ovo, itd.

Znate već kakve priloge rade i članke pišu samozvani novinari, među kojima i ja, koji nigdje drugo ne bi opstali kao takvi nego samo u BiH. Pitate o čemu govorim?! Ispričat ću vam.

Nedavno mi dođe moj, isto tako samozvani, urednik govoreći kako trebam uraditi neki prilog o socijalnom stanju u Mostaru, kako ne valja, kako pojedinci rade ovo ono, itd.

I padne mi napamet, tada mi se činila dobrom, ideja da se obučem malo prljavije i odem tražiti pomoć kod socijalnih ustanova po gradu. Znam iz iskustva kako rade centri za socijalni rad i ostale institucije, pa mislim da mi neće biti problem naći materijala za moju kvazi novinarsku priču.

I tako ja, obučem neki stari kaput (iako je vani 35 stupnjeva), nađem neke zidarske cipele, popijem pivu da mi smrdi iz usta, malo pive prolijem po sebi da i ja smrdim, magnetofon u džep i hajmo.

Znam kakvi se prilozi sviđaju mom uredniku. Znate, on voli one priloge koji govore kako Hrvati ne mogu Bošnjake, Srbi također, a Bošnjaka ima i dobrih i loših, samo što ove loše prešućuje.

Odem na zapadnu stranu, predstavljam se kao Zijad iz Goražda i uputim se prema Domu Zdravlja prvo. Uđem u ambulantu i ni da su se vrata iza mene zatvorila, neka odeblja sestra, malo izraženijih dlaka na gornjoj usni upita me:

- ...ti si treb'o?;

Upalim skriveno magnetofon i  odgovorim

- Oprostite, nešto mi muka i vrti mi se u glavi pa bi htio vidjeti dežurnog doktora.;
- Imate li zdravstvenu?;
- Nemam ništa, tu sam u prolazu, idem za Goražde, pa me u putu nešto uhvatilo.;
- Onda se liječi u Goraždu i idi odavde!; -  u razgovor se uplete njena kolegica, ne znam ili doktorica ili sestra. Imala je deset slojeva nekog drečavog karmina na usnama, a mislim da joj tog jutra nimalo nekog najedajućeg parfema nije ostalo u boci nakon što ga je cijelog istresla na sebe.

Ja malo zastadoh. Gledam ih. U sebi kontam, eto mi prvog dijela priče.
- Idi zvat fu policiju!; - ona brkata reče. Ja se okrenuh i izađoh.

Pođoh put Centra za socijalni rad. Vani je bilo vruće. Nisam stavio dezodorans, tako da sam s onim kaputom, znojan i smrdljiv u onim cipelama pravo loše izgledao.
Dođoh u CZSR, na vratima me zaustavi neki ćelo, valjda izbacivah.

- Koga si treb'o;
- Ne znam. Trebao bih nekog socijalnog radnika za pomoć.;
- Neka te tu, sad ću ga zovnut.;

Ode on, vrati se i sjede za pult do vrata. Ne reče ni riječi. Mislim u sebi, nema veze čekat ću. I tako čekajući, prođe nekih 45 minuta i dođe mi neka žena.
- Jeste vi trebali socijalnog radnika?;
- Jesam. Evo trebam u Goražde ženi i djetetu, a nemam čim kartu kupit. Ako možete mi pomoći.;
- A jeste li vi ovdje prijavljeni?;
- Nisam. U Goraždu sam.;
- Mi vam nažalost ne možemo pomoći. Nemamo tih sredstava da pomažemo cijeloj BiH.;
- Ali sad vidio neku ženu, prope s vrećom hrane ovuda, dajte mi malo hrane!;
- Ne možemo jer niste iz naše općine. Eto toliko, ja sad moram ići.;

Ustadoh se bez riječi i izađoh. Sve je bilo snimljeno i bio sam zadovoljan. U sebi misleći o tekstu koji ću pisati za članak, pade mi napamet da odem u Caritas. Tamo ću im naglasiti da sam Zijad, a oni su crkvena ustanova, sigurno će me odbiti, a mome uredniku će se još više svidjeti.

Dođoh ja tamo pred njihovu zgradu, gledam ljude pred veleposlanstvom, na onome suncu skupilo ih se skoro stotinjak, nešto čekaju. Uđoh unutra, neka me gospođa (znam da je gospođa, bila je trudna) upita:

- Dobar dan izvolite.;
- Ja sam Zijad. Trebao bih nešto hrane ili para. Moram u Goražde ženi, a nemam čime kartu platit.;
- Pričekajte malo tu minut. Zovnut ću vam socijalnu radnicu da vas primi.;

Dobro kontam. Upalio sam magnetofon da snima i nije prošlo 5 minuta eto neke mlade žene koja mi reče da je pratim do ureda.
- Sjedite tu. Pričajte!;

Zatvorih vrata i razvezah ja svoju priču:
- Ime mi je Zijad. Živim u Goraždu. Imam ženu i dijete. Došao sam vamo tražit posla, ali nigdje ništa i eto htio bih nazad. Nemam čime kartu kupit, a htio bih i nešto maloj ponijet, neku čokoladicu ili nešto.;
- Imate li vi osobnu?;

Tu me malo uhvati. Ako joj je pokažem skontat će.
- Nemam vam ništa od dokumenata.;
- Pa kako ću ja znati da mi pričate istinu? Možete bit bilo tko!;
- Ma nemam ništa, vjerujte mi na riječ.;
- Novce mi ne dajemo. Da vam dam pare, sigurno ne biste kartu kupili.;

Tu me malo iznenadi
- Molim vas izađite iz ureda i pričekajte tu u hodniku.;
Jedva dočekah! Kontam, kad me krenu tjerat smislit ću neku priču tipa kako smo svi ljudi isti, ako su oni katolička ustanova, trebali bi im svi ljudi isti biti.

Ona mi gospođa s ulaza reče
- Hajde molim Vas pričekajte tu pred vratima. Ako treba platit ću vam ja, idite negdje pa se okupajte.;
- Ne treba, ne treba. Izaći ću.;
Taman da izađem,  čuh kako me zovnu ona mlada žena. Okrenuh se i vidjeh u ruci nosi neku kartonsku kutiju.
- Evo tu sam vam namirila malo hrane. Ima i čokolada za dijete. Novaca nemamo. Jedino što možemo jeste da vam sredimo kartu za Goražde.;

Tu me je preduhitrila. Nisam se nadao ovakvom raspletu. Nijemo uzeh onaj paket. Priznam, malo me je potreslo unutra. Upitah je čisto iz kurioziteta:

- Hvala vam. Ali, ako smijem, upitati, zašto ste mi dali?;
- Glupo vam je pitanje! Pa jeste li vi došli tražiti!? Da vam ne treba ne biste došli hranu tražiti. Dali smo vam ovaj put, ali nemojte mi se drugi put pojavljivati bez nekog dokumenta.;

Pozdravih je i pođoh s onom kutijom u ruci. Koji ću sad k..... s njom. Iznenadili su me! Nisam ovo očekivao. Zovnuh buraza da me dođe pokupit s autom na Rondou i zamišljeno krenuh tamo. Nisam još mogao shvatiti išta od ovoga. Znao sam da će me odbiti u Domu zdravlja i u CZSR, zato sam tamo i išao. Ali nisam se nadao ovome u Caritasu! Mislio sam, oni su crkvena ustanova, katolička, hrvatska, sigurno će me odj...

Sjedoh u burazovo auto. On mi poče psovat što smrdim. Kažem mu da šuti ili ću mu se popišat u autu.

Tad mi pade napamet. Moja nenica (ili ti baka) pozna hodžu. Ja ga ne poznam, ali znam gdje živi. Odo njemu otić, ali neću reći da sam Ivan ili Marko, nego opet Zijad ako me bude pitao.

Rekoh burazu da stane 100 m prije kuće i ja nastavih pješke. Sretoh ga na raskrsnici s Titovom i zaustavih ga.

- Selam alejkum;
- Alejkum selam. Šta hoćeš?;
- Eto trebalo bi mi malo hrane. Trebam u Goražde.....;
- Nemam ti ja ništa. Mlad si. Posao, radi i imat ćeš.;

I ode. Zovnuh mobitelom brata da me pokupi i sjedoh na trotoar da ga čekam. Razmišljao sam o tome kako me hodža odbio, a oni drugi ljudi s kojima apsolutno ništa nemam primiše me. S tom misli, priđe mi neka gospođa:

- Sine jeli ti dobro?;
- Ne brinite, sve je u redu. Sjeo malo da se odmorim.;
- Hajde, ja tu živim, pričekaj da ti sok napravim.;
Imala je neki umiljat majčinski glas. Ustao sam se i zahvalio joj. U to mi dođe buraz.

- Neno, pričekajte tu.;
Uzeo sam onaj paket hrane i dao ga njoj.
- Eto vam za sok.

Tu je trebao završiti moj prilog. Pitate se zašto govorim u prošlom vremenu. Zato što moj urednik nije prihvatio cijeli prilog. Htio je da izbacim Caritas i hodžu. Nisam htio.

Pitam se, poznajem li ikako stvarnost u kojoj živim, ili moju stvarnost pišu ljudi kao što je ovaj dick head od mog urednika. Svi kažu da postoji mržnja. Ali postoji li ona ili je nekom želja da je stvori?

Od ovoga je prošlo nekoliko mjeseci. Čekao sam toliko i nisam spominjao imena, da sačuvam svoj posao. Ne znam ni koju poruku poslati ovom pričom. Pokušajte je Vi sami dokučiti.