Nema se tu šta puno pričati, već čitatelju podastrijeti 'materijal' koji govori sam za sebe. Pitanje je samo kome dati prednost, Ivanu Zvonimiru Čičku, famoznom novinaru Jutarnjeg lista koji se već prije nekoliko dana proslavio s pisanjem o kapetanu Kristi Laptalu ili Večernjakovom 'naslovosklepcu' koji uredno ispunjava 'partijske' zadatke. Ipak krenimo s Čičkom, jer to je štivo vrlo pitko, kao da ga je zapisao sam Ian Fleming iz čije se mašte izrodio nezamjenjivi James Bond. Tekst obavijen velom tajni i britkom intrigom, garniran lajt motivom stalne opasnosti, jer novinar se Jutarnjeg prisjeća kako je išao na Pale gdje je, ni sam se ne sjeća koliko, sastančio sa suprugom zločinca Radovana Karadžića. Kako li je to samo bilo opasno, svojim autom otići na Pale, preko opakih srpskih punktova, te ratne, najratnije, pazi sad, 2000. godine ... a kako li je tek suludo bilo nešto kasnije, bez trovremenskog tafta otputovati u opasni New York i prisustvovati polutajnom sastanku među ljudima o kojima ovisi budućnost planete ...

Ivan Zvonimir Čičak: Moj susret s Ljiljanom Karadžić

ZAGREB - Pri­li­kom pr­vog po­sje­ta Za­gre­bu Car­la Del Pon­te i nje­zin pr­vi za­mje­nik tra­ži­li su ra­zgo­vor sa mnom u ure­du Haaškog su­da u Za­gre­bu. Pi­ta­li su me bih li mo­gao po­kušati uspo­stav­ti kon­takt na ne­ki na­čin, pre­ko Ka­ra­dži­će­ve obi­te­lji ili pri­ja­te­lja s njim ka­ko bi na­sta­vi­li ra­zgo­vo­re o mo­gu­ćno­sti pre­da­je.

Karadžić uhićen jer je prekršio dogovor

U sr­pnju 2000. go­di­ne u Sa­ra­je­vu se odr­ža­va­la je­dna kon­fe­ren­ci­ja joj smo pri­su­stvo­va­li, izme­đu osta­lih, Ivo Ba­nac, Ne­nad Po­po­vić, Mi­jo Pa­vić, pre­vo­di­telj iz Spli­ta. Pri­li­kom bo­rav­ka u Sa­ra­je­vu na­zvao sam taj­ni­cu gđe Ljiljane Ka­ra­džić ko­ja je u to vri­je­me bila pred­sje­dni­ca Cr­ve­nog kri­ža Re­pu­bli­ke Sr­pske. Za­tra­žio sam ra­zgo­vor s njom, i to na Pa­la­ma u nje­nu ure­du. Lju­ba­zna taj­ni­ca na­zva­la me na­kon ne­ko­li­ko sa­ti i do­go­vo­ri­li smo ra­zgo­vor. Su­tra­dan sa­mo Mi­jo Pa­vić, moj pri­ja­telj iz stu­dent­sih da­na, i ja kre­nu­li smo mo­jim au­tom za­gre­ba­čkih re­gi­stra­ci­ja na Pa­le. Da­ka­ko da su me svi su­di­o­ni­ci kon­fe­ren­ci­je od­vra­ća­li od te “lu­do­sti”, tvr­de­ći da ne­ću izvu­ći ži­vu gla­vu. Me­đu­tim, Mi­jo Pa­vić je­di­ni je imao “hra­bro­sti” kre­nu­ti sa mnom put Pa­la.

Pri­je ula­ska u Re­pu­bli­ku Sr­psku na check po­in­tu za­u­sta­vi­la nas je ne­ka­kav uni­for­mi­rani tip ko­ji je za­pre­pašte­no gle­dao u za­gre­ba­čku re­gi­stra­ci­ju. Pi­tao nas je kamo ide­mo, a ja sam mu re­kao da idem kod gđe Ka­ra­džić.

Pa­le su pri­ča sa­ma za se­be. Je­dno se­o­ce u bo­san­skim br­di­ma ko­je je po­sta­lo pla­ne­tar­no po­zna­to zbog kr­va­vih do­ga­đa­ja u BiH. Tu sam se, na Pa­la­ma, u je­dnom dr­ve­nom ku­ćer­ku sa­stao s gđom Ka­ra­džić. Pre­nio sam joj po­ru­ku tu­ži­telj­ti­ce, a ona mi je odgo­vo­ri­la ka­ko njen su­prug ne­ma na­mje­ru pre­da­ti se bu­du­ći da mu je Hol­bro­o­ke ga­ran­ti­rao ka­ko ne­će bi­ti su­đen pred Tri­bu­na­lom. Re­kla mi je da su Ka­ra­džić i Hol­bro­o­ke na­kon svih ra­zgo­vo­ra sa­mi ra­zgo­va­ra­li u če­ti­ri oka i ugla­vi­li sve de­ta­lje. Tom pri­li­kom gđa Ka­ra­džić mi je re­kla da su “oni” po­sred­stvom je­dnog gr­čkog od­vje­tni­ka Tu­ži­telj­stvu pre­da­li 480 do­ku­me­na­ta, ko­ji do­ka­zu­ju “Ka­ra­dži­će­vu ne­vi­nost”. Izme­đu osta­log, re­kla mi je da je Tu­ži­telj­stvu pre­dan i do­ku­ment iz ko­jeg je vi­dlji­vo da je Ka­ra­džić na­kon po­ko­lja u Sre­bre­ni­ci smi­je­nio Ra­tka Mla­di­ća. Mo­žda tu tre­ba tra­ži­ti ra­zlog i uzro­ke spe­ku­la­ci­ja­ma da je Mla­dić otku­cao Ka­ra­dži­ća. Mo­žda upra­vo ta tvr­dnja mo­že bi­ti upo­rište oni­ma ko­ji sma­tra­ju da bez za­je­dni­čkog su­đe­nja Ka­ra­dži­ću, Mla­di­ću, Pe­rišiću i Si­ma­to­vi­ću ni­kad ne­će­mo do­bi­ti cje­lo­vi­tu sli­ku o to­me što ser do­i­sta do­ga­đa­lo u Sre­bre­ni­ci i u Bo­sni uo­pće.

Ra­zgo­vor izme­đu me­ne i gđe Ka­ra­džić tra­jao je oko sat vre­me­na. Po izla­sku iz nje­ne kan­ce­la­ri­je, sav šoki­ran de­ta­lji­ma ra­zgo­vo­ra, ispri­čao sam pri­ja­te­lju Mi­ji što mi je re­kla gđa Ka­ra­džić. O de­ta­lji­ma ovog ra­zgo­vo­ra oba­vi­je­stio sam i Tu­ži­telj­stvo. Ta­mo su mi re­kli da su ima­li in­di­ci­je o to­me da se ra­di o ta­kvom spo­ra­zu­mu.

Na­kon to­ga slu­žbe­no su u ne­ko­li­ko na­vra­ta tra­ži­li Hol­broo­keo­vo oči­to­va­nje o to­me, a on je sva­ki put, kao i sa­da, ner­vo­zno i aro­gan­tno odgovarao na sva­ki ta­kav upit.

U ve­lja­či 2001. u Ame­ri­ci na Sve­u­či­lištu Yale, a po­tom na Sve­u­či­lištu Co­lum­bi­a, u New Yorku i Washingtonu odr­ža­na je me­đu­na­ro­dna kon­fe­ren­ci­ja u bivšoj Ju­go­sla­vi­ji ko­ju je ini­ci­rao Ivo Ba­nac.

Ja sam ta­da iznio i de­ta­lje ra­zgo­vo­ra s gđom Ka­ra­džić. Na­kon završenog do­ru­čka prišla mi je je­dna od su­ra­dni­ca Condoleezze Ri­ce ko­ja je tad bi­la sa­vje­tnik za na­ci­o­nal­nu si­gur­nost i za­mo­li­la je da joj po­no­vim ci­je­lu pri­ču o mom ra­zgo­vor s gđom Ka­ra­džić, o ulo­zi Holbrookea. Ne­ko­li­ko tje­da­na na­kon to­ga Holbrooke je u New York Ti­me­su “po­le­mi­zi­rao” s mo­jim te­za­ma na­pa­da­ju­ći Bu­sho­vu admi­ni­stra­ci­ju da ništa ne po­du­zi­ma ka­ko bi pri­ve­la pra­vdi Ka­ra­dži­ća i Mla­di­ća.

Go­di­ne 2004. u New Yorku je odr­ža­va­na sje­dni­ca Vi­je­ća si­gur­no­sti na ko­joj se ra­spra­vlja­lo i o Hr­vat­skoj. Na­kon odr­ža­ne sje­dni­ce ra­zgo­va­ra­li smo s Car­lom Del Pon­te i nje­nim šta­bom u re­sto­ra­nu Uje­di­nje­nih na­ro­da. Tom pri­li­kom po­zva­ni smo na ve­če­ru u je­dan fran­cu­ski re­sto­ran u mra­čnim ne­po­pu­lar­nim di­je­lo­vi­ma New Yorka. Bi­li su ta­mo par­ki­ra­ni ve­li­ki cr­ni au­ti ame­ri­čkog FBI-a. U re­sto­ra­nu je bi­lo de­se­tak lju­di iz pra­tnje tu­ži­te­lji­ce iz Ni­zo­zem­ske i Ame­ri­ke. Ti­je­kom ve­če­re po­ve­la se ra­spra­va o Ka­ra­dži­ću i Holbrookeu. Car­la Del Pon­te izni­je­la nam je ne­ke de­ta­lje o to­me ka­ko su pro­vje­ra­va­li au­ten­ti­čnost Hol­bur­ko­vih izja­va ve­za­nih uz mo­gu­će spo­ra­zu­me s Ka­ra­dži­ćem. Sa­vje­to­vao sam joj da po­kuša uspo­sta­vi­ti kon­takt s Ka­ra­dži­ćem pre­ko Dra­ga­na Ka­li­ni­ća, ko­ji je ne­ko vri­je­me bio pred­sje­dnik Vla­de Re­pu­bli­ke Sr­pske. Bio je vr­lo bli­zak Ka­ra­dži­ću još iz vre­me­na dok su za­je­dno ra­di­li u sa­ra­jev­skoj bol­ni­ci kao li­je­čni­ci. Ka­li­ni­ća sam po­zna­vao još iz stu­dent­skih da­na, iz 1971., bu­du­ći da je u to vri­je­me bio pred­sje­dnik Sa­ve­za stu­de­na­ta Ju­go­sla­vi­je. Za­dnji put sam ga vi­dio ne­po­sre­dno pred rat ka­da smo on, ja i Ne­nad Ke­cma­no­vić, ta­dašnji re­ktor sa­ra­jev­skog Sve­u­čišta, bi­li na za­je­dni­čkom ru­čku. Ja sam ta­da bo­ra­vio u Sa­ra­je­vu bu­du­ći da je Ti­ja­nić or­ga­ni­zi­rao za­je­dni­čki in­ter­vju sa mnom, Mi­lo­va­nom Đi­la­som i Va­si­lom Tu­pur­kov­skim.

I ka­sni­je sam s tu­ži­te­lji­com ra­zgo­va­rao o tome ka­ko da se do­đe do Ka­ra­dži­ća. Me­đu­tim, on kao da je u ze­mlju pro­pao i bi­lo ga je vr­lo teško lo­ci­ra­ti.

Jutarnji list, 3. kolovoza 2008.

Nakon što ste doživjeli nezapamćeno uzbuđenje čitajući Čičkov napeti triler, evo nešto i da vas malo ohladi …

Napadnuti hrvatski svatovi u Zenici

U Zenici je u subotu predvečer napadnuta svatovska povorka mladenaca hrvatske nacionalnosti. Na povorku je, prema izvješću policije, pijan nasrnuo Sinan Bošnjak, rođen 1959. iz Zenice, i tom prilikom, iz nepoznatih razloga, većim kamenom lakše povrijedio jednu žensku osobu i na dva vozila napravio materijalnu štetu.

Hrvatska zastavica

Dok se svatovska povorka mladenca Ive i Antonija Krište, od nekih pedesetak automobila s bh., hrvatskim i austrijskim registracijskim tablicama, kretala Ulicom Londža u pravcu Drvenog mosta u sredini kolone pijani je Sinan Bošnjak nasrnuo na jedno vozilo na kojem je bila mala autozastavica Hrvatske, što je, po kazivanjima očevidaca, bio i uzrok napada na hrvatske svatove.

Nakon čupanja hrvatske zastavice, Sinan Bošnjak je kamenom razbio staklo s desne strane vozila gdje je na suvozačevom mjestu sjedila trudnica Zdravka Grbešić, koja je tom prilikom zadobila lakše tjelesne ozljede u predjelu desnog ramena. Nanesena je šteta i jednom vozilu varaždinske registracije koje se kretalo ispred svatova.

Pomoć Grobara

Vidjevši što se događa svatovskoj koloni, grupa nepoznatih mladića s obilježjima NK Čelik, koji su krenuli na utakmicu Čelik-Sarajevo, i da je Sinan Bošnjak napao svatove, fizički su nasrnuli na njega.

Tom su prilikom navijači Čelika Sinanu Bošnjaku nanijeli ozljede, zbog kojih je, kao i zbog alkoholiziranosti, zadržan na Hitnom odjelu u Županijskoj bolnici Zenica. Istražni tim koji radi na slučaju narednih dana će obaviti dodatne radnje, jer mora obaviti razgovor sa Sinanom Bošnjakom i saznati njegove motive ovog napada. Istovremeno policija traga za grupom navijača Čelika koji su nanijeli tjelesne ozljede osumnjičenom za napad na svatovsku kolonu.

Večernji list, 3. kolovoza 2008. godine

Dakle, jasno vam je da naslov ovog teksta nije 'Pijanac napao hrvatske svatove u Zenici', ili ne daj bože, nešto utuživo tipa 'Budala napala hrvatske svatove u Zenici', a kamoli nešto pozitivno kao 'Napadnute hrvatske svatove osvetili navijači Čelika'. Inovativni Večernjakovi urednici taj su tekst ipak, što je sigurno sigurno, naslovili 'Napadnuti hrvatski svatovi u Zenici'. Zapravo sasvim je nepotrebno lamentirati o tome zašto u Večernjem listu i godinama nakon rata nastavljaju s huškačkom politikom, zadanom im još u proljeće 1993. godine. Pravo je pitanje je li trust mozgova svjestan kakvu štetu čini s takvom uređivačkom politikom. Inače, ako vas je u, uzgred spomenimo, nepotpisanom tekstu, zbunilo smopimnjanje nekakvih 'Grobara', bez brige, niste glupi, to je samo urednik Večernjakovog bh izdanja (podaci poznati našoj redakciji) ili onaj koji je opremao tekstove u zagrebačkom sjedištu (podaci, opet, poznati našoj redakciji) zamijenio navijače Partizana 'Grobare', sa simpatizerima Čelika, 'Robijašima'. A, brate, ne'š ti što ih je zamijenio, ionako ni jedni ni drugi nisu 'naši' …