Kada je saznala da su studiji u Sloveniji besplatni za sve državljane i državljanke zemalja bivše Jugoslavije, za nju nije bilo sumnje da je to država u koju želi da se preseli. Tako se Vanna Jensen, dvadsetdvogodišnja studentkinja ekonomije, iz Sarajeva prošle godine doselila u Maribor. 

“Planirala sam da se odselim iz Bosne i Hercegovine već neki duži period, a to je najbolje preko studija. U drugim državama su procesi upisa na fakultet i dobivanja stipendije komplikovaniji. U Sloveniji je bitno da se ispunjavaju određeni kriteriji kako bi se ušlo u tu listu odabranih studenata i to je sve”, priča Vanna za Lupigu i dodaje da je glavni razlog selidbe to što je želela bolji život, kvalitetno obrazovanje i sređenije životne prilike. Međutim, s obzirom na njene lične okolnosti koje je svrstavaju u manjinu, uz viši standard života zbog kojeg je došla, dobila je i veću sigurnost.

TRANSRODNE OSOBE: Za nacionalno zdravlje smo veća opasnost od ebole

PROMJENA SPOLA U HRVATSKOJ: Sonja - „Nisam zarobljena u tijelu muškarca. Ja sam oduvijek žena!“

DIEGO ŽELI NOVU ŠANSU: „Počeo sam ispod nule“

“Radim preko studentskog servisa, studiram i nemam nikakvih problema kao trans djevojka. Ljudi nekako više gledaju svoj posao, niti me ispituju kako je to, šta je to, šta sam, ko sam, šta imam, šta nemam. Ljude, zapravo, to ne interesuje i to je odlična stvar. Naravno, sigurnije se osjećam u Sloveniji”, priznaje Vanna. 

U Sarajevu je kao trans devojka živela kratko, nekih sedam-osam meseci. Nije izlazila u javnost kao trans osoba iz sigurnosnih razloga. 

Vanna Jensen iz Sarajeva se preselila u Maribor, a na hormonalnu terapiju odlazi u Zagreb (FOTO: Privatni album)

„Dva-tri mjeseca prije toga započela sam sa hormonskom terapijom i htjela sam sačekati rezultate”, objašnjava naša sagovornica, koja je sačekala i sa promenom imena dok nije “došla do te faze da se ljudi čude kad pokaže dokument jer se ime ne poklapa sa profilom osobe”. U Sarajevu, kaže, ipak za nju osim “hejt” komentara, nije bilo većih problema. 

“Ne vjerujem da bi me neko napao usred bijelog dana, mada sam uvijek morala paziti kada i kojim putevima se krećem”, svedoči Vana. 

Slovenija sve više privlači transrodne osobe sa područja bivše Jugoslavije, kaže nam naša druga sagovornica, Lucian Beatrice Krstova, takođe Mariborčanka. Ona za razliku od Vanne u Sarajevu, u svom rodnom Skoplju ne sme da prošeta ulicom u štiklama i sa šminkom “ni usred belog dana” jer, kako kaže, može se desiti da je neko kamenuje. 

Lucian Beatrice je studentkinja engleskog jezika i pedagogije, bavi se aktivizmom i piše poeziju. Iz Skoplja se preselila u Maribor sa roditeljima kada je bila u osnovnoj školi. Glavni razlog selidbe bio je bolji život za porodicu i bolja perspektiva za mlade naraštaje. Razlike u prihvatanju trans osoba u makedonskom i slovenačkom društvu izuzetno su velike, ističe Lucian Beatrice i dodaje: “U Severnoj Makedoniji znam osobe koje su bile ubijene, pretučene, zatvarane zbog toga što su transrodne. Ljudi tamo iz straha od društvene osude uglavnom kriju svoj identitet. U Mariboru se osećam mnogo sigurnije jer su predrasude na Balkanu još uvek jake. Određene grupe i pojedinci teško prihvataju da postoje i drugačiji od njih i uvek su spremni da se zbog toga obračunaju sa njima”.

Ipak, transrodne osobe i u Sloveniji doživljavaju neprijatnosti. Nedavno su Lucian Beatrice u šetnji sa drugaricom napali pripadnici Viola, navijača nogometnog kluba Maribor.

"Ljudi u Severnoj Makedoniji iz straha od društvene osude uglavnom kriju svoj identitet" - Lucian Beatrice Krstova (FOTO: Privatni album)

“Bacali su kamenje na mene i moju najbolju drugaricu, mislili su da smo lezbejke. Kako je to banalno. Zašto ne možeš da pustiš ljude da žive svoje živote”, pita se ona, a napad ipak nije prijavila policiji. 

“Ljudi iz LGBTQ populacije se klone policije jer ne žele probleme. Zakon bi trebalo da te brani, ali ako naletiš na policajca koji uprkos tome, baš i nije za LGBTQ zajednicu, on će na to nasilje zažmuriti na jedno oko”, kaže.

Osećaj sigurnosti i okolnosti u kojima žive odlučujući su faktor za to da li će i kada trans osoba “izaći iz ormara”. Kako kaže Vanna, u BiH najveću podršku imaju od organizacija poput Sarajevskog otvorenog centra, Tuzlanskog otvorenog centra i Trans mreže Balkan. Ona je tamo dobila sve informacije i shvatila da nije sama, a svoju je različitost otkrila još u osnovnoj školi. 

“Prvi put kad sam osjetila da sam drugačija imala sam možda devet ili deset godina. Bila sam rodno neturalnija od ostalih, nisam se oslanjala ni na jednu, ni na drugu stranu. Kroz osnovnu školu su me zadirkivali i ironično zapitkivali: jesi li ti muško ili žensko, na šta bih ja ogovorila – nijedno”, priseća se Vanna i nastavlja: “Već tada, bez ikakvog obrazovanja ili istraživanja na tu temu, u podsvijesti sam znala da rod nije binaran. Kroz sazrijevanje je na mene utjecala sredina i promijenila sam izražaj da bih se osjećala sigurnije i da ne bih bila odbačena od društva. Ali osjećanje se nije izgubilo. Uvijek se vraćalo”. 

Ne samo da rod nije binaran, već i da ne podrazumeva unapred određenu seksualnost, bila su otkrića Vanne kroz pubertet. 

“Bio mi je čudan proces istraživanja svog roda jer meni se muškarci ne sviđaju u tolikoj mjeri i mislila sam da je to kod mene neki lažni osjećaj. Ali seksualnost i rodni identitet se ne podudaraju i to me je kasnije dovelo do zaključka da možda jesam transrodna žena”, objašnjava Vanna. 

"U Mariboru ljudi nekako više gledaju svoj posao, niti me ispituju kako je to, šta je to, šta sam, ko sam, šta imam, šta nemam" (FOTO: Pixabay)

Tokom srednje škole njene misli i osećaji o sopstvenom transrodnom identitetu samo su bivale sve jače, ali ipak nije bila sigurna da li su osećanja autentična ili su možda lažna zbog sazrevanja. Međutim, kad je upisala fakultet u Sarajevu više nije bilo sumnje da je transrodna osoba. 

“Upisala sam prvu godinu i nisam imala volje ni za studijem ni za bilo čim. Bila sam neprestano pod utjecajem svojih misli i to mi je pomoglo da sazrijem kao osoba. Shvatila sam, OK, ja sam to što jesam, idemo dalje”, objašnjava nam Vanna, kojoj su organizacije otvorile put ka upoznavanju ljudi koji su poput nje. 

“LGBTQ je u Bosni i Hercegovini mala, ali jaka zajednica. Čvrsto se drži. Organizacije se zaista trude da naprave siguran prostor za zajednicu”, ubeđena je. 

Sa druge strane, u Sloveniji je LGBTQ zajednica ne samo masovnija, već i uživa veća prava u društvu. Zavod Transakcija je prva trans nevladina organizacija u Sloveniji koja podržava, informiše i gradi kulturu zajednice trans osoba i njihovih saveznika. 

“LGBTQ smo porodica, porodica duge. Jedni druge podržavamo”, kaže Lucian Beatrice, koja je baš kao i Vanna od malih nogu primećivala da je drugačija i da je zanimaju stvari koje drugim dečacima nisu bile privlačne, kao što su ženske haljine, štikle i barbike. U osnovnoj školi se identifikovala kao gej, zatim kao rodno nebinarna osoba, tj. kao osoba koja se ne definiše ni kao muško ni kao žensko, a u drugom razredu srednje škole počela je da se šminka, da nosi štikle i da spoznaje da se oseća kao transrodna devojka.

“Sada vidim sve više i više mladih koji su mnogo otvoreniji prema tome, ali kada sam ja išla u srednju školu bila sam jedna od prvih. Ipak, direktor Druge gimnazije u Mariboru mi je prišao i rekao: slušaj, Druga je drugačija i zato smo tu. I ti si jedna od nas, bez obzira na sve”, seća se Lucian Beatrice, kojoj je to pomoglo da se opusti i da shvati da je u gimnaziji cene po njenim sposobnostima i znanju, a ne po tome kog je roda.

No, prihvatanje njene transrodnosti u porodici bilo je nešto dramatičnije. Za balkanskog roditelja je to šok, kaže nam Lucian Beatrice i ističe da je roditeljima trebalo više vremena da prihvate promenu jer su vaspitavani u drugačijem duhu i odrastali u drugo vreme. 

"Trans osobe ne odlučuju same da budu transrodne, kao što ne odlučuješ da budeš gej ili biseksualac. Tako se osećaš od malih nogu" - Lucian Beatrice (FOTO: Privatni album)

“Iako možda imaš averziju prema tome, uvek treba postaviti dete na prvo mesto. Bez obzira na sve, to je tvoje dete i ako se ono tako oseća, njegova osećanja treba staviti na prvo, a svoja osećanja na drugo mesto. Averzija izvire iz straha koje roditelji osećaju: šta ćemo sad, šta će reći društvo o njima, a onda i o meni kao roditelju, šta će biti u školi, kako će naći posao i gde će sve i kakvih problema imati probleme zbog toga”, objašnjava nam ona.

I Vanna, svedoči o sličnom procesu kada su roditelji u pitanju. 

“Moja mama je srećom bila uvijek otvorenijeg uma i nikad nije vidjela problem u tome, hoću li biti dečko ili cura ili hoću li imati dečka ili curu. Autovala sam se mami nakon što se vratila sa jednog dalekog putovanja i na početku je bilo neshvaćanja jer nije najbolje poznavala pojam transrodnih osoba. Nije još razumela kakvi su to zapravo osjećaji. Ali majka je htjela da ispuni svoj zadatak, a to je da prihvati svoje dijete kakvo jeste i da bezuslovno voli. Naravno, taj zadatak je ispunila”, priča nam Vanna, koja je zajedno sa mamom izabrala svoje novo ime. 

“Mama je imala jedan prijedlog za ime, a ja drugi, pa pošto sam htjela i nju da ispoštujem, našle smo neku sredinu”, kaže. Međutim za razliku od društvene tranzicije koja podrzumeva promenu imena, medicinska tranzicija za transrodne osobe u BiH nije moguća jer za to nema stručnjaka niti je zdravstvena zaštita trans osoba pokrivena zdravstvenim osiguranjem. Pošto u BiH nije moguće započeti hormonsku terapiju, Vanna je putovala u Zagreb gde je nastavila sa terapijama i posle selidbe u Maribor. Kako bi obezbedila novac za genitalnu operaciju pokrenula je fundraising. 

Naime, Jedino Slovenija od zemalja u regionu pokriva u potpunosti medicinsku tranziciju transrodnih osoba zdravstvenim osiguranjem. Međutim i slovenački državljani i državljanke moraju u inostranstvo da bi obavili operaciju promene pola. Najčešće pacijente iz Ljubljane upućuju u Beograd jer je u regionu rekonstruktivna hirurgija i promena pola moguća jedino tamo.

"Društvo ne sme da ti određuje tvoj vlastiti život" - Lucian Beatrice (FOTO: Privatni album)

Baš kao i Vanna i Lucian Beatrice se odlučila za medicinsku tranziciju. Za nju, kao državljanku Slovenije je sve mnogo jeftinije i lakše. 

“Tranzicija može trajati i do deset godina u zavisnosti kroz koje operacije želiš da ideš. Dobro je to što osiguranje pokriva sve operacije i hormonsku terapiju. Proces započinješ posetom psihijatru. U Sloveniji imamo samo trojicu lekara koji se time bave i nalaze se u Ljubljani. Psihofizične pretrage traju godinu dana pre nego što se krene sa terapijom, jer se mora dokazati da si psihički zdrav/a. Onda se ide od glave nadole. Najpre se operiše adamova jabučica, zatim ako želiš ideš na operaciju grudi, koje ti mogu izrasti i usled estrogenske terapije. Operacija grudi se plaća jer se računa kao estetska operacija. Promena genitalija se obavlja u Beogradu jer je tamo to razvijenije nego u Ljubljani i ovde nemamo lekare za to. Zato te šalju u Beograd i to ti pokriva osiguranje jer se radi o nužnim intervencijama da bi se čovek osećao kao celovito biće”, objašnjava nam Lucian Beatrice.

Za tranziciju se trans osobe odlučuju ako trpe posledice rodne disforije, što je nesklad sa polnim identitetom koji im je dodeljen rođenjem. Iz toga proizilazi niz psihofizičkih problema: nezadovoljstvo, stres, depresija … Zato je tranzicija prepoznata u okviru zdravstvenog osiguranja. 

“Trans osobe ne odlučuju same da budu transrodne, kao što ne odlučuješ da budeš gej ili biseksualac. Tako se osećaš od malih nogu i to utiče na tvoje zdravlje i svakodnevni život. Svako od nas želi da ima neki normalni život u telu u kome želi”, objašnjava Lucian Beatrice. 

Prema podacima Trans mreže Balkan i KolekTIRV, zemlje u regionu imaju drugačije standarde pokrivanja medicinske tranzicije. Crna Gora pokriva 80 odsto troškova medicinske tranzicije, Srbija pokriva najmanje 65 odsto troškova, Hrvatska pokriva pretrage i preglede za hormonalnu terapiju, ali troškove samih hormona ne pokriva, kao ni troškove operacije genitalija za koje većina osoba kojima je ova operacija potrebna ide o svom trošku u Srbiju, druge zemlje Evropske unije ili druge kontinente (npr, u Tajland ili u SAD).

Međutim, naše sagovornice upozoravaju da operacija promene genitalija nije nešto što se podrazumeva kod transrodnih osoba. 

“Osobni izbor svake trans osobe jeste hoće li izvršiti operaciju ili neće”, objašnjava Vanna.

Na to upozoravaju i u ljubljanskoj Transakciji. 

“Nemoguće je imati pogrešno telo. Ali moguće je da vam društvo govori da je vase telo nepravilno. To važi za sve osobe, a ne samo za transrodne. Sva tela su legitimna, a rodni identitet određuje isključivo samoidentifikacija osobe. Transrodna žena koja ima penis i ne namerava da ima genitalnu operaciju ima žensko telo. Zašto? Zato što je žena i posledično je njeno telo žensko”, zapisali su na svojoj internet stranici. 

Pogrešno je govoriti da su transrodne osobe zarobljene u svom telu. 

“Ako smo zarobljeni u nečemu, to su društvena ubeđenja i norme u vezi sa našim telima a ne naša stvarna tela. Radi se o tome kako društvo definiše muškarca, a kako ženu”, objašnjavaju iz Transakcije. 

"Autovala sam se mami nakon što se vratila sa jednog dalekog putovanja i na početku je bilo neshvaćanja" - Vanna (FOTO: Privatni album)

Osim toga, postoji više polova, a ne dva, kao i više seksualnih usmerenja. Kao i cis osobe (čiji osećaj ličnog identiteta odgovara polu koji im je dodeljen rođenjem), tako i transrodne osobe mogu biti gejevi, lezbejke, kvir, demiseksualne, aseksusalne, heteroseksualne, fluidne seksualnosti ... Tu su i interseksualna tela koja imaju obeležja i jednog i drugog pola. Ali ko je i šta je odlučuje sama osoba svojim samoopredeljenjem, a ne određuju je genitalije koje poseduje, naglašavaju u Zavodu Transakcija i podsećaju da niko svoje manjinske lične okolnosti ne bira namerno ili svesno. 

“Svi želimo da živimo slobodno i na to imamo pravo”, zaključuju.

Iako su predrasude i netrpeljivost još uvek jake prema transrodnim osobama, obe naše sagovornice su optimistične i smatraju da se stvari menjaju na bolje. Razlike se vide iz godine u godinu. Nove generacije će doneti i nove slobode, “da budeš to što jesi”, kažu one. 

“Oni koji su rođeni posle 1990. godine bolje razumeju kvir i promeniće društvo na bolje. Kad prestanemo da se bavimo time da li osoba koristi zamenicu ona, on ili oni i da to prihvatimo i krenemo dalje, biće nam svima bolje. Čini mi se da danas imamo mnogo većih problema”, kaže Lucian Beatrice.

I Vanna i Lucian Beatrice uspešne su studentkinje. Lucian Beatrice se školuje za pedagoškinju, a bavi se i LGBTQ zajednicom, decom, Romima i migrantima i trudi se da im pomogne da postignu što više uprkos socijalno-ekonomskom položaju i drugim ograničenjima. Najbitnije je, kaže, da ih naučiš da vole i poštuju sami sebe. 

“Društvo ne sme da ti određuje tvoj vlastiti život. I kako ti živiš svoj život. Društvo treba da postavi određene norme kojih bi trebalo da se drži. I jedna od tih normi je poštovanje čoveka, bližnjeg, a toga je u naše vreme premalo”, zaključuje Lucian Beatrice. 

Dok transrodnost ne postane nešto što neće izazivati podzrivost u našem regionu, Lucian Beatrice ima uvek odgovor na ulične provokacije: “Kad me vide sa šminkom i štiklama. a bez grudi, odmah su šokirani i diskriminišu me po toj osnovi. Pitaju me: šta će ti šminka kad si muško. A ja im kažem: nisam muško, žensko sam – a to je velika razlika”.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Privatni album