Zapadni tržišni individualizam i ideologija slobodnog izbora uspeli su da parcijalizuje čoveka, odnosno da poruše njegovu ontološku celovitost. Uprošćeno rečeno, čovek je jedna ličnost dok je u radnom odnosu i na radnom mestu, a sasvim druga u slobodno vreme. Ovo je posledica imperativa praktičnosti i efikasnosti, radnik je postao samo izvršitelj zadataka i zaduženja, dok sama radna organizacija često ima mnoge elemente klasične autoritarnosti, surove discipline, šikaniranja, nadgledanja i konstantnog straha od gubitka posla. Zbog svega toga čovek prihvata da je on neko drugi posle radnog vremena, dok je pogodna racionalizacija ta da mu posao i rad kao takav obezbeđuje egzistenciju i uopšte omogućuje realizaciju potreba.

Ova vrsta šizofrenije olakšava samospoznaju i samovrednovanje, jer je psihološki teško prihvatiti činjenicu da je u deklarativno demokratskom društvu koje štiti osnovno dostojanstvo čoveka, taj isti čovek veliki deo dana, a to znači i života eksploatisan i ponižen.

U filozofskoj antropologiji zanimljivo je to konstantno "rasparčavanje", to jest oscilovanje čoveka i odstupanje od njegove etičke celovitosti i integriteta. U komentaru da je on "inače dobar čovek" ali kad je u određenim situacijama onda je sasvim drugačiji, vidi se podvojenost ličnosti i koliko je to široko prihvaćeno kao antropološka normalnost. Da li su to dovoljno dobro primetili zastupnici situacione etike? To je postaje naročito očigledno u sportu i takmičenju, to koliko su ponašanje i reakcije iskrivljene od strane nekog ko je inače van toga "sasvim drugačiji". Jako često čovek sebe dovodi svesno u promenjeno stanje svesti u kom gubi sposobnost da racionalno razmišlja, tako da on gubi kontrolu nad svojim moralnim bićem, a krivac su okolnosti i zatomljena svest, spoljašnje sile i slično. On se sam dovodi u stanje heteronomije, jer jako često autonomija postoje nepodnošljiva zbog odgovornosti koju proizvodi. Zbog toga, kao izazov, još od Kanta postoji napor da se nađe jedno ostrvce u čovekovoj svesti u kom će se stvoriti konstanta moralne pribranosti i nepromenljiva osnova integriteta.

Razumljivo je da se čovek u mnogim egzistencijalnim situacijama ponaša drugačije i da često reaguje kao uplašena životinja svedena na neke osnovne instinkte i pulzije. Međutim zašto se on dovodi svesno u takve takmičarske situacije gde u njemu isplivava ono najružnije; to jest zar ne bi trebao da sebe konstantno pozicionira u iskustva koja će da izazovu njegovu ljudskost, moralnost i kreativnost i tako ga oplemene? Tako bi se podsticao krug u kom on dolazi na veći antropološki nivo, odnosno dijalektički postaje humaniji i sam počinje da izbegava okolnosti i situacije u kojima bi mogao da bude sveden na instinktivno ponašanje, u kojem izgleda "kao da to nije on".

Primer sporta je možda najpogodniji zato što se na njemu najbolje vidi šta takmičarstvo čini od čoveka, a takmičarstvo je fundamentalna tržišna, ekonomska, socijalna zakonitost, odnosno dominira svim domenima života. Takmičarstvo je toliko totalitarno da je ušlo u same porodične odnose koje nagriza i razara.

Pedagogija treba da uči da je čovek celovito biće i da on treba da bude moralan i istinoljubiv, a ono što je moralno to mora da bude i lepo kao što su to postulirali stari Grci, i to treba da predstavlja osnovni deo estetske pedagogije čoveka. Istina i vrlina mogu da se zavole i da se prema njima stvori osećajni, odnosno estetski odnos. Tu vrstu senzibiliteta bi trebao svaki roditelj, učitelj, trener ili mentor da razvija i podstiče, što je važnije i od same inteligencije jer je inteligencija samo mali delić celovitog čovekovog duha. Inteligencija je za sada doprinela samo razvoju tehnološkog čovečanstva dok senzibilitet treba da doprinese razvoju duha.

Kalokagatija je pojam nastao u antičkoj kulturi pod uticajem idealističke Platonove filozofije. Platon je postavio ideal Dobrog kao najveći, a u Dobrom je sadržano i Lepo, ali i Istinito, dakle jedno uključuje i uslovljava drugo. Zaista nema lepšeg estetskog doživljaja nego doći do Istinitog, a od Dobrog nema veće lepote i istine. Ujedinjenje ovo troje je fundament bivstva koji teži ka vrlini zasnovanoj na njima. Vrlina je bilo centralno mesto Antike, a da to danas posle više od dve hiljade godina to nije, i nije li čudno što je pojam i ideja Kalokagatije gotovo nepoznata.

Esencijalizam Platona govori šta čovek može biti i ove vrednosti nisu isključivo transcendentne već i imanentne čoveku. Zbog toga je najbolji sistem onaj koji može da omogući čoveku slobodno razvijanje svojih potreba, talenata i kreativnih sposobnosti. Oko tog centralnog mesta treba da se postave društvene institucije dok ekonomija treba da bude područje reprodukcije i potvrđivanja čovekove kreativnosti, a ne delatnost otuđenja čoveka od svoje generičke suštine, a nadalje i od drugog čoveka.

Marks je kao niko drugi takođe postulirao šta bi čovek mogao biti, i upravo to za sistem kapitalističke proizvodnje predstavlja najopasniju teoriju i usmerenje, zato što on briljantno pokazuje koliko je čovek kao kreativno biće zapostavljen u proizvodnom procesu. Takođe i slobodno vreme u kojem je on "neko drugi", neko ko nije osuđen na banalan i besadržajan rad, je kolonizovano konzumerističkim i medijskim silama kojima ne može da se odupre.

S druge strane, odvajanje estetskog od etičkog, ma koliko olakšavalo prosečnom čoveku suočavanje i kompromis sa samim sobom, ima nesagledive posledice po kulturu, i takođe je vrsta rasparčavanja čoveka i ljudskog iskustva. Recimo, umetnik koji ne stoji duhom iza svog dela, kao što radnik ne stoji iza svog proizvoda ili njegovih posledica, stvara kulturni esteticizam bez dubinskih slojeva, a to znači bez čovečnog. To je jedna od večitih dilema unutar stvaralaštva uopšte. Naime, da li loš karakter ima pravo da bude vrhunski umetnik, odnosno da li treba odvajati delo od njegovog stvaraoca. Ovo pitanje je moderna razrešila u korist površnosti esteticizma i navodne genijalnosti umetnika. Danas retko ko ne izražava uvažavanje prema filmovima Leni Rifenštal, filozofiji Martina Hajdegera ili delima Knuta Hamsena, iako su svi redom bili simpatizeri fašizma. Vagner ostaje genijalan isto koliko i Volt Vitman ili Radjard Kipling iako su bili rasisti. Njihov karakter je kulturnom ideologijom građanskog društva otcepljen od njihovog dela.

Međutim, u fundamentu, postoji jedna ličnost i njeno cepanje na delove je zločin prema čoveku, iako to možda zadovoljava potrebe društva za funkcionalnošću kao i psihološku potrebu individue da "otcepi" one slojeve svoje ličnosti sa kojima se ne identifikuje i koje su mu etički teret. Međutim sve što čovek radi izaziva posledice, bez obzira da li on to gledao kao nešto što mora da izvrši ili ne, jer je to naprosto produžetak njegove ličnosti. Zbog toga totalizacija čoveka u njegovoj etičkoj, estetskoj i vrednosnoj celovitosti ostaje izazov i ove epohe, a društvo je dužno da mu obezbedi uslove u kojima on može da postane kompletno ljudsko biće. Sve ostalo predstavlja mučenje i sakaćenje čoveka koji poseduje neograničene duhovne potrebe koje vape za svojom realizacijom.

Kapitalistički totalitarizam je prodro u sve pore čoveka i društva. Sloboda izbora posle radnog vremena je lažna sloboda koja se svodi na konzumerizam sve trivijalnijih sadržaja, dok se hedonizam i raspolaganje svojim telom takođe lažno percipiraju kao radikalno oslobađanje. Međutim danas, svaka filozofska antropologija koja teži da shvati čoveka u svojoj celovitosti i u skladu s tim da postavi društveno uređenje u okviru kojeg bi mogao da se realizuje, biće proglašeno za arbitrarno, autoritativno i totalitarno. Zbog toga su individualizam i vrednosni pluralizam najpogodnije kategorije iza koji se krije sužavanje čovekovih sposobnosti, rasparčavanje i dezintegracija njegovog bića. Totalni čovek, sa prometejskom svešću i neograničenim brojem potreba je moguć i on ostaje izazov civilizacije. Svaka druga samospoznaja i definicija čoveka može biti samo trenutna, konformistička nagodba sa dominantnim sistemom vrednosti.