Ovaj je napis nastao u povodu Dana pobede nad fašizmom, te, uz pominjanje časnih, i ljudi i humanista, sadrži takođe imena zlikovaca i neljudi koja mogu izazvati uznemirenje; stoga se ne preporučuje osobama koje u porodici imaju žrtve fašizma u Drugom svetskom ratu i rođake i prijatelje stradale tokom agresije Srbije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. 

Počnimo jednim od zloglasnih imena, Peter Handke, austrijski pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost, u Republici Srpskoj primio je 7. maja Orden RS na lenti, za izuzetan rad i zasluge na polju kulturnog i duhovnog razvoja, kao i za naročiti doprinos u razvijanju i učvršćivanju sveukupnih odnosa sa Republikom Srpskom. 

Priznanje prvo. 

Potom se, u pratnji reditelja Emira Kusturice, zaputio ka Višegradu, gde je dobio Veliku nagradu Ivo Andrić. 

Priznanje drugo. 

Eh, sad, treba i zapjevat', tu u Višegradu, masovnoj grobnici Bošnjaka, 'nako, kosmopolitski, ništa logičnije nego „Romaniju“ Halida Bešlića. Ne bi tvrda srca ni stameni Bazdulj Muharem, pisac - višestruki povratnik, te trio (Kusturica, Handke, Bazdulj) zakanta: “Hej, samo da mi je/Da se kući vratim ranije/Usne vrele moje dragane/Zar su me i one lagale”. 

Ništa, ljudi se vesele, što da ne i u Višegradu. Registrovaće proniciljivi reditelj: “Ovo je jedinstven slučaj da jedan nobelovac posjeti grad nobelovca”. Možda je mogao i nešto još gluplje. Ali ima ko će.

Od asocijacija se ne da pobeći: “Požari u Pionirskoj ulici i na Bikavcu najgori su primeri nečovečnih postupaka jednog čoveka prema drugom. U istoriji ljudske nečovečnosti, koja je već isuviše duga, žalosna i ogavna, požari u Pionirskoj i na Bikavcu zauzimaju istaknuto mesto. Na kraju dvadesetog veka, obeleženog ratom i krvoprolićem kolosalnih razmera, ovi užasavajući događaji ističu se po gnusnosti spaljivanja, po očiglednom predumišljaju i proračunatosti koji ih definišu, po tome kako su žrtve iz čiste bezdušnosti i surovosti sprovedene, zatvorene i zaključane u te dve kuće da bi se našle potpuno bespomoćne u paklu koji je onda nastao, po stepenu boli i patnje koje su žrtve trpele dok su žive gorele. U tom činu zatiranja svakog traga pojedinačnim žrtvama, počiva nečuvena surovost koja itekako mora povećati težinu koja pripisuje ovim zločinima” - Patrik Robinson, predsednik Pretresnog veća koje je izreklo presudu izaslaniku Srbije za Istočnu Bosnu Milanu Lukiću. 

Evo tog glupljeg, postarao se ostatak zakletog poete Matija Bećković. Ponovo se zapevalo, ovog puta Handkeova omiljena “Ide Mile Lajkovačkom prugom”; među nama - ozbiljna dijagnoza: “Ide Mile Lajkovačkom prugom/Lajkovačkom prugom, ide Mile/Ide Mile sa još jednim drugom/sa još jednim drugom, ide Mile/Ide Mile, gori mu cigara/Gori mu cigara, ide Mile/Ja poznajem mojega drugara/Mojega drugara, ide Mile”. Sad, možda baš i niste shvatili dubinu tog lelujavog hoda po pragovima, ni simboliku dogorele cigare, ni uskotračne pruge, ali, progovara Matija za bratski Sputnjik (nije smešno): “Handke je u našoj pjesmi ‘Ide Mile Lajkovačkom prugom’ našao sažeto svoje delo i svoju poetiku. I kad sam ga sreo prvo što je izgovorio, bilo je – Dugačka je Lajkovačka pruga. I sad kad taj mikrofilm razvijete na široki plan dobijete njegove romane u kojima ide Mile, dimi mu se cigara. On ustaje kada se ta pjesma pjeva jer je u toj našoj pjesmici našao svoju vjeru”.

Rekosmo, ima i gluplje - Matija Bećković (FOTO: Wikimedia)

Nadrealizam? Nije kraj, još se p(j)evalo, “Ovo je Srbija“, „Ženi nam se Vukota“, “Ivana se kroz Berane šeta“, “Tamo daleko“ ... Nobelovca k'o da prozvaše da pokaže svoju nezaboravnu moć zapažanja, još iz vremena podrške balkanskom kasapinu, u kojem je video ono što nije ostatak sveta: “Vaše pjesme su vesele, ali kroz njih se zapravo tuguje“. 

Priznaće srpski prijatelj, tu na brodu “Lotika”, sve povodom Velike nagrade Ivo Andrić, svoj mali propust: “Prvi put sam u životu iščitao od reči do reči dela Ive Andrića”. 

Svi su putevi vodili Handkea u Beograd, nadao se, šatro, kafici sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, a ovaj, ni manje, ni više nego - Karađorđevu zvezdu. 

Priznanje treće. 

"Naš uvaženi gost i dobitnik ordena stradao je zbog Srbije i srpskog naroda", kazao je predsednik Srbije. 

Ne Vučić, četnički vojvoda Tomislav Nikolić, uručujući 8. aprila 2013. godine Handkeu Zlatnu medalju za zasluge. Tada je Handke, hrabar kakav je uvek bio, rekao da nije propatio zbog zalaganja za Srbiju (na čemu li je ovaj čovek): "Uvek sam bivao obogaćen, jugoslovenski pa i srpski problem me je iznutra činio bogatim", izustio je tako bogat. I, kao da će zaguslati, poručio “Nisam bio ničija žrtva, srpski narod je žrtva".

Vučić bejaše tog 9. maja rečitiji: "Hvala vam na svemu što činite za našu zemlju, za našu Srbiju. Izvinite što i deo nas, Srba, nije uvek umeo da pokaže zahvalnost za sve što jeste uradili za nas", rekao je Vučić. Nije kraj, srbijanski predsednik - avaj! - misli o narodu, a, kazaće, svaki put kada poželi da razume nevolje srpskog naroda na Kosovu posegne za nekom od Handkeovih knjiga.

Suštinski, činio je Handke sve sebe radi, šmirajući neuspešno nekakvog posvećenog egocentrika, borca za samo njemu vidljivu pravdu, uz to, podilazeći vekovnoj nebeskoj pravičnosti koljača i milionskoj masi njihovih saučesnika. Okarakterisan kao negator genocida, zapravo je činio ono na čemu, protiveći se haškim presudama, zdravom razumu i elementarnoj ljudskosti, svoju strategiju poricanja temelji i srbijanska politička elita. Genocid u Srebrenici nazvao je “groznim masakrom” (ovde je ipak moderno “strašan zločin”), nastavljajući da veze toponime zločina nad Srbima. Suštinski, propovedajući svoju pravičnost mantrom “A šta su tek oni nama radili!”, kao, uostalom, i pomenuta saučesnička bratija. 

Peter Handke nadahnjuje Vučića kad god ovaj poželi da razume nevolje srpskog naroda na Kosovu (FOTO: HINA/EPA/Julien de Rosa)

A nije samo o Srebrenici reč, imao je koješta da doda i o konclogorima u kojima su na najsvirepiji način mučeni Bošnjaci: “Ali prestanimo automatski povezivati te kampove sa Srbima u Bosni. Bilo je takođe hrvatskih i muslimanskih kampova, a zločini počinjeni na svim stranama će se naći pred sudom u Hagu.” 

Završio je Handke posetu Srbiji u dresu Partizana koji mu je uručio predsednik kluba Milorad Vučelić, rodonačelnik ratnohuškačke propagande u Srba. I fotografisanjem sa glumcem Sergejem Trifunovićem, građanskim političarom na srpski način i - opet pesma - ljubiteljem muzičkog nasleđa: “Nema Sime, nema ni Deroka/To su Draži dva najbolja momka”.

Nisu se ipak svi radovali Handkeovom ordenu: “Na delu je kontinuitet države organizovanog zločina iz devedesetih godina na svim nivoima – pravnom, političkom, moralnom. Ovim činom režim u Srbiji proširuje krug onih besramnih evropskih intelektualaca, među kojima najistaknutiju ulogu zauzima Handke, zagovornik državno-organizovanog projekta etnički čiste velike Srbije. To bi bilo isto kao kada bi država Nemačka dala orden nekome ko poriče Holokaust (podvukao B. T.)“, rekla je koordinatorka „Žena u crnom“, Staša Zajović. 

Na Handkeov agažman podsetio je i Filip David: “Moramo se prisetiti njegovog pamfleta 'Pravda za Srbiju', gde je, kaže David, na najbezočniji način govorio o tome da je oduševljen time šta je zatekao devedesetih godina u Srbiji, kada je Srbija bila na samom dnu. Video je 'ekonomsku pobedu' kada se borilo za veknu hljeba na Trgu Republike!? Kada nije bilo moguće kupiti na normalan način benzin Handke je bio oduševljen jer 'vidi neku prisnost među ljudima' koji stoje sa kantama benzina i prodaju ga!? Šetao je Kalemegdanom i u očima penzionera, koji su tada bukvalno gladovali, uočio 'neko zadovoljstvo'.” 

Nataša Kandić, osnivačiva Fonda za humanitarno pravo, nije krila pesimizam: “Predsednik Srbije je dodelom Ordena Karađorđeve zvezde Handkeu započeo rat protiv civilizovanog sveta, suseda i svakog od nas u Srbiji koji nosimo sramotu počinjenog (lažnog) genocida i masovnih zločina srpskih snaga u ratovima 90-tih. Ni tračka nade nema.”

I onda, ko što je i red, svečana akademija povodom Dana pobede. Ništa neobično, program takav da se zapitaš ko je pobedio. Koračnice direktnih okupatorskih saveznika iz postrojbe Zbor autentičnog srbijanskog fašiste Dimitrija Ljotića. 

Možda neko i vidi tračak. Ili više njih (tračaka).

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube