Za manje mlađe čitateljstvo i autore, on će ostati Mali Mirko Vičević, od Madrida 1986. godine, kada je u osmom produžetku finala Svetskog prvenstva u vaterpolu Italija - Jugoslavija poravnao rezultat na 11:11, minut i 48 sekundi pre kraja. Od trenutka kada je Igor Milanović tri stotinke sekunde pre sirene ispalio presudu, a komentator Jugoslovenske radiotelevizije, Milorad Đurković, u transu tri puta ponovio “Jugoslavija je prvak svijeta!” Bilo je to čudesno veče za debitanta Mirka Vičevića: “Već smo videli Italijane na pobjedničkom postolju, kada je mali Mirko Vičević izjednačio”, priznaje Đurković u prvoj zajapurenoj analizi kraja susreta.

Mali je Mirko postao veliki, osvojio je još jedan svetski šampionat, olimpijsku zlatnu medalju, državna prvenstva u Jugoslaviji i Italiji, Evropski šampionat kao trener juniora Crne Gore. Pre dve godine domogao se i svetske Kuće slavnih takmičara u vodenim sportovima. Najtrofejniji sportista u istoriji Crne Gore. Hrvat, među nama. 

I tu dolazimo do Ratka Mladića. Kakve veze ima taj belosvetski robijaš sa vaterpolom i Hrvatom koji se njime bavi. Pitanje ili ad hoc problem za analizu. Realizator genocida i državnih planova etničkog uklanjanja pogrešnih nacija sa „vekovnih srpskih teritorija“, lice sa spiska srbijanskih budžetskih korisnika, sticajem okolnosti ubijao je planski Bošnjake, Bošnjakinje i decu te nacionalnosti. otkud se sada pojavio i Hrvat.

Poklič - legitimacija i identitet

I ovde već ističe vreme do inicijalne vesti: u nedelju 6. februara skupina delinkvenata skandirala je na Dorćolu ime i prezime haškog osuđenika. Glasno i atonalno pevali su “Delije, delije, hajmo svi u glas/Mirko Vičević nikad deo nas”. Čula se i imbecilna obrada refrena pesmuljka grupe Zana: “Mladiću moj, problem je tvoj/Što si ti srpski heroj!”. Delinkventi su organizovano ušli u dvoranu Sportskog centra “Milan Gale Muškatirović” i na zaposednutom delu tribine okačili transparent sa porukom: “Hrvat, Šiptar, Balija, nisu moja bratija”. 

I beše ponovo pesma, više njih, beše skandiranje Ratku Mladiću u čast. Trenutak da se odgovori na pitanje zašto sada kad je cilj isterati iz Beograda Hrvata Mirka Vičevića, trenera Crvene zvezde. Ratko Mladić, masovni ubica, potom dugogodišnji begunac od međunarodne pravde, konačno doživotni robijaš personifikacija je mržnje, verbalni poklič - legitimacija zapuštenih adolescenata, dece miliona saučesnika Slobodana Miloševića i kruga najreprezentativnijih srbijanskih intelektualaca u nakani da stvore veliku Srbiju, po visokoj, nenadoknadivoj ceni u ljudskim životima. Ratko Mladić - ime i prezime koje je dovoljno da se pokaže i da se proslavlja identitet, kratko, ali ubistveno; čak je i dosad neprevaziđena poruka “Ubij, zakolji, da Šiptar (Hrvat, Balija, Avganistanac, svejedno) ne postoji” preduga i suvišna eksplikacija. Zato.

Personifikacija mržnje (FOTO: Danas)

Samo su se retki ljudi od časti pobunili, trofejni vaterpolista Danilo Ikodinović bio je istinski zgrožen, ostale nešto i nismo čuli. A i gde bismo, kad su i profesionalne televizije izvestile o proganjanju Hrvata iz Beograda preko volje, stekao se utisak, zato što, eto, mora i koja o tome. Tabloidi su bili uzdržani, ali je bilo primetno da su bes navijača pripisali tome što je Mirko Vičević bio odbornik Demokratske partije socijalista Mila Đukanovića u rodnom Kotoru. I što je predsednik Hrvatskog građanskog vijeća Boke. A ništa od toga nisu znali mrzitelji sa misijom da Vičevića prognaju sa klupe Crvene zvezde, time i iz Beograda. 

“Uvek sam se osećao i deklarisao kao Hrvat. Nije to uvek bilo lako, mi koji smo živeli u Kotoru vrlo dobro znamo kroz što smo sve prolazili. No, nemili događaji su iza nas, krenuli smo napred”, citirao je portal Glas javnosti Mirka Vičevića. 

U tom napisu pomenuta je i samo faktografija, da je Vičević u Italiji “dočekivao hrvatske predsednike“ (koliko njih izbrojaše), te da je “građanski rat” nazvao agresijom. Tenkove koji su odlazili put Vukovara, pred koje je u Beogradu bacano cveće, valjda je trebalo da nazove karavanom prijateljstva. 

Poslušna i upotrebljiva besna štenad

Delegat utakmice nije naložio uklanjanje transparenta, nije zahtevao da se isprazni deo tribine na kojem su sedeli sledbenici Ratka Mladića, nije mu zaparalo uši vređanje jednog aktera susreta, trenera domaćeg tima. A zašto da on presuđuje, kad je sve dozvoljeno. I poželjno. K'o kad je onomad Sloba dozvolio da se peva “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala”. 

Sad je Aleksandar Vučić dozvolio da se slavi Ratko Mladić - šta, kao, ne bi mogao da spreči, je l?- predizborna je kampanja, treba pustiti besnu štenad da se istutnji, poslušni su i upotrebljivi. Mogu da tuku demonstrante, da razvaljuju štandove, cepaju papire sa potpisima podrške opozicionim kandidatima ... Sve što su i dosad radili.

To je praktični aspekt problema, ostao je suštinski, ideološki. Mentalni sklop poremećenog navijača na čelu države ne može se lako (nikako!) izmeniti; ko je, poput Aleksandra Vučića na tablu Bulevar Zorana Đinđića lepio nalepnice sa natpisom “Bulevar Ratka Mladića” ima sve razumevanje ovog sveta za nacionalizmom zatrovane mozgove mladih ljudi i njihovih socijalno neodgovornih staratelja. Ima ohrabrenje i podsticaj. Ratko je njegov koliko i njihov. 

Oni su mu potrebni da ga podstiču u etničkom upodobljavanju Srbije, u mržnji i nameri da zastrašuje susede i razmahuje se oružjem kao i svaki diktator, predvodnik osramoćenog i osiromašenog življa. 

I nije reč o kontinuitetu ratne politike - rat nikad nije prestao, a slabi su izgledi da se okonča. Toliko o Ratku. I o Mirku. 

“Još minut i 48 sekundi do kraja osmog produžetka. Prekršaj nad Milanovićem. Vičević, Goool! Mirko Vičević, najmlađi igrač jugoslovenske reprezentacije, debitant, 11 : 11. Pogledajte odakle je savladao Trapanezea, valjda će mu sada poremetiti sigurnost koju je imao tokom velikog dijela susreta. Mirko Vičević – možda, možda gol koji sada može donijeti novi preokret (…) Evo prilike, evo nade, svi smo već na nogama. Milanović, Šimenc, Milanović, Milanović, Goool, Goool, Jugoslavija je prvak svijeta! Jugoslavija je prvak svijeta! Jugoslavija je prvak svijeta! Tri stotinke su još preostale, pogledajte kakav je to bio gol. I sada, jedna divna scena - evo ga i Ratko Rudić u bazenu - a na tribinama slavlje, svi pozdravljaju, Italijani plešu, pobijedio je sport, pobijedio je vaterpolo. I da su Italijani pobijedili, bilo bi nam žao, ali ne bismo mogli reći da je nezasluženo. Ovako, srećni smo, zadovoljni, Jugoslavija je prvak svijeta!” (Milorad Đurković, jul 1986, Madrid)

Mrak je u Beogradu, a spušta se i noć. Grad tone u san, nikog nema da stražari pored murala sa likom Ratka Mladića. Malo će građana nemirno spavati kad Mali Mirko Vičević ode da se ovde više ne vrati. A ovaj grad je, Pesnik je otpevao, nekad bacao svetla daleko. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube