Srce - prvi deo

Doktor je još par trenutaka sedeo i zamišljeno gledao u daljinu. Kada je krenuo, dosetio se da lekari moraju, ili bi bar trebalo da budu nasmejani, ili makar nedefinisanog lica - namršteni nikako. Sa tom mišlju ušao je u sobu broj tri, gde su ga dočekale uplašene, a ipak radoznale oči jedne lepe devojke. Sam pogled na ovog čoveka u belom izazivao je gomilu misli. Mnogi smatraju da je odavno lud; po svoj prilici on još uvek radi samo zato što je zaista izuzetan u svom poslu, no sa druge strane, priča se da je u više navrata pokušavao da plasira izvesne naučne teorije koje su javnosti, i svakom razumnom čoveku, zvučale potpuno suludo ... a sada, evo ga pred njom, saopštiće joj rezultate njene operacije; šta li će joj reći?

Videvši taj strepeći izraz njenog lica, stari doktor blago se nasmeja: "Vi znate zbog čega ste mi se u stvari obratili?". Ona se zbuni. Poče govoriti nepovezane rečenice o bolovima u predelu grudi i o neshvatanju suštine njegovog pitanja, na šta je on samo vrteo glavom i jednako se smešio, da bi na kraju mirno iznova ponovio: "Vi znate, vi znate ... u redu je to, ali ... vi svakako znate.". Konačno, ona više nije znala šta da kaže i učinilo joj se da ova rasprava i nije bitna; doktor je zaista sav u službi tih svojih bubica o kojima narod priča, i ako je završio sa ludostima mogao bi joj napokon reći kakvo joj je stanje, što je u ovom trenutku jedino važno.

"Uspešno smo obavili posao, sve će biti dobro." - najzad reče doktor, ali pre nego što je ona stigla da razvuče osmeh i oseti se srećnom zbog ovakvog ishoda operacije, on dodade: "Odstranili smo ga iz vas. Dajte sebi vremena ... i biće sve ponovo u redu, jednom ... morate verovati. Vi znate o čemu vam govorim, zar ne?". "Pobogu, plašite me!" - gotovo vrisnu devojka - "Nemojte više, molim vas ... ja samo želim da znam da li je sve u redu ...". "Pa, gotovo sve. Sem jedne sitne pojedinosti koja uvek prati slučajeve kakav je vaš: ja jesam uspeo da ga odstranim iz vašeg srca, ali ... sa njim je otišao i deo vas. To se ne da razdvojiti, znate. Uvek biva tako ...".

Ona nije mogla verovati. A on je nastavio: "Neće vam to zarasti. Ožiljak ostaje. Nemojte se uzalud zavaravati, boleće vas svaki put kada dirnete u njega. Zato je savet koji ću vam dati sasvim jednostavan: nemojte dirati. Nema potrebe, to nije ono što je bilo. Sad je samo ožiljak."

Doktor se još jednom okrenu pre nego što je napustio sobu broj tri: "... a onda, nekad, negde, neko ... neko će učiniti da vam srce iznova zablista. I ko će, molim vas, u tolikom sjaju zapaziti jedan namršteni, mali ožiljak? Ili više njih? Sve će se to zaboraviti jednom ... lutajte, sanjajte i maštajte ... i jednom, možda baš onda kad se uopšte ne budete nadali, sve ružno će se zaboraviti ...". Kao da se na tren probudio iz svog sveta sanjarenja na javi, on podiže naočare na vrh nosa i dodade: "Vi ćete ležati još nekoliko dana. Onda možete kući. Pa, eto ... prijatan dan.". Nakon što je izašao, ona je još dugo gledala za njim, i pokušavala da shvati da je sve ono zaista čula ... a miris proleća koji je dolazio kroz prozor bio je uporan da svakoga skrene sa teskobnih misli.

"Bogami, vi krenuli u šetnju!" - uzviknu lekar, ugledavši na hodniku mladića iz susedne sobe. "Tako i treba, sutra idete kući. Proleće će učiniti svoje ... vi se samo opustite, dopustite da vam ono priđe. I ne pokušavajte ponovo to što jednom niste uspeli. Možda sledeći put ne stignete na vreme da ...". "Dosta više tih gluposti!" - dreknu mladić, no doktor je samo na momenat promenio izraz lica, da bi sledećeg trenutka vratio svoj uobičajeni osmeh. Mladića je ovo, očigledno, još više naljutilo: "Šta ste vi? Malo doktor, malo poeta, a ponajviše matora budala! Meni se čini baš tako! Otkud vam hrabrosti da ljudima koji su došli na lečenje pričate takve stvari? Neko ko je labilan mogao bi smetnuti s uma! Jeste li svesni toga dok baljezgate?".

"Neko ko je dovoljno labilan da uradi ono što ste vi uradili sebi?" - preseće stari lekar, ne skidajući osmeh. "Pogledajte kroz staklo sobe tri. Vidite li onu devojku? Lepa je, i mlada. Ko bi rekao da pati? Eto, a pati zbog jedne prošle ljubavi - raskinula je sa momkom. Greh je biti mlad, a nesrećan. A nesreća je što to shvatate tek kad ste stari. Učinite nešto sa svojim životom već sutra, mladiću.". "Čoveče, ovde sam zbog opekotina! Tu nema ničeg više sem toga, čim budem izašao iz šoka do detalja ću znati i kako sam se opekao ... kako se čovek uopšte može opeći. Ti vaši rebusi kojima smućujete umove svojih pacijenata mene ne interesuju.". Doktor ga za trenutak pogleda pravo u oči, i kratko dodade, produživši dalje niz hodnik: "Čuvajte se svojih snova. Ružno ćete sanjati ovih dana.". Mladić nervozno zavrte glavom.

Razgovori poput ovog stvarno izbacuju iz ravnoteže i najhladnokrvnije, po prirodi krotke ljude. No, starac definitivno nije bio nešto što bi mu dugo okupiralo misli; sutra će otići iz bolnice i vratiti se uobičajenom životu, poslu ... ljubavi? Ovaj neugodni lekar ga je svojom pričom podsetio i na njegovu bivšu ... možda bi trebalo da je nazove još jednom ... ali ta priča ne zaslužuje više ni to, uzaludno je. Pogled mu je, u tom trenutku, ko zna zašto, sleteo na usnulo lice devojke iz sobe tri. Da, zaista je lepa. Ko zna kakva je njena priča? Ovaj doktor nije baš sam sa sobom u glavi, to je sigurno, i govori sve same uvrnute stvari - možda je ta devojka sasvim srećna i voljena. Možda ima nekoga ... ko bi mogao znati kako bi to bilo da je, umesto "one njegove", sreo baš ovu devojku i sa njom pokušao ...

Počeškao se po bradi i nasmejao ovim mislima: čudo jedno kako smo skloni da razmatramo neke takve mogućnosti... tek tako! Šta god radili, redovno želimo da se vratimo u određenu tačku odlučivanja i nateramo novčić da ovog puta padne na drugu stranu ... pa da vidimo kako bi tada bilo. Još je veće čudo kako o drugačijim ishodima razmišljamo striktno kroz prošlost: žao nam je što tada nismo radili drugačije, a to 'drugačije' isključujemo kao sadašnju opciju!

Ovog puta se gotovo glasno nasmejao: znači li to da bi sada trebalo ući, probuditi ovu "uspavanu lepoticu" i zaprositi je? Možda bi bilo najpametnije vratiti se u svoju sobu i zaspati - to je najbolji recept za dane u kojima hvatamo sebe kako smo totalno prolupali. Idući do sobe, zapazio je da je veoma dobro upamtio njeno lice. Mora biti da je negde već sreo ... ko bi se sad setio gde i kada, osim toga i šok od požara ga još uvek prilično drži. A onaj doktor je pomenuo neke košmare ... pada mu na pamet ideja da bi, u slučaju nesanice, upravo matorog lekara mogao pozvati da mu malo čavrlja o proleću, lastama i zvezdama ... to bi ga sigurno uspavalo. No, ipak, zaspao je i bez pomagala. Uveče je malo čitao novine, večerao i vratio se snu.

Nastavlja se ...