"Ali, to će onda biti strašno, to će biti užasan bol!" - vrisnuo je glasić. "Verovatno, ali ne smeš tako lako padati u vatru." - odgovori glas, - "Ti moraš razumeti da je to kazna. Kazna ne može biti lepa, niti lako podnošljiva. Kazna mora biti kazna.". "Ali zar mora biti tako nemilosrdna i surova ..." - rastuženo, a više za sebe, zapita glasić. "I još više od toga." - odgovor je ipak usledio. "Oni čak nemaju ni saznanja o tome zašto su tamo.". "Čak ni to?" - gotovo zajeca glasić - "Oni ... oni se ne sećaju ovog mesta? Njima apsolutno ništa nije jasno i ... žive plivajući beskrajnim morem neznanja o suštini i sudbini?". "Biće to otprilike baš tako. Uz to, dešavaju se iskre i iskrice koje učine njihovu iluziju da nešto ipak shvataju još snažnijom ... realno, to se nikada neće zaista dogoditi. Još jedna nesreća za njih.". "Previše nesreće ...  ali, kako se stiže tamo? Koliku grešku treba počiniti ... kakvo zlo napraviti ... čime zaslužiti toliki gnev Svevišnjeg...". 

On ga značajno i brižno pomilova po kosi. "Nemojmo o tome, mali moj. U tvojoj glavi ne sme biti mesta za takve misli. U određenom uzrastu svi saznamo da to mesto postoji, no često nikada ne naučimo ništa više od toga. Ne treba nam to ... ostavimo zlima da strepe i raspituju se.". Glasić se ućutao, a onda mu se lice ozarilo, kao da se dosetio zamke: "Ali onda ... Veliki Sistem ima i svojih grešaka, to svi znamo. Ako se greška može desiti ovde, može i tamo gde su kažnjenici, zar ne?". Glas se zamislio. "Postoji neka mala, sasvim minimalna šansa da se neko ipak seti, zar ne?" - tiho dodade glasić. Glas uzdahnu: "Nemoj se zamarati time. To ništa ne bi promenilo. Sitna havarija Velikog Sistema koju bi beskonačnost lako progutala. Osim toga ... šta bi ostalo onome ko bi se tamo, u tom groznom svetu, setio svega? Kad pomislim na to, čini mi se da je njihovo neznanje zapravo privilegija ... hajde, spavaj sada. Možeš sve ovo shvatiti kao priču pred spavanje i ništa više od toga.".

Priča pred spavanje imala je kontra - efekat: on nikako nije mogao zaspati nakon ovakvog saznanja. Neprestano se pitao kakvo je to mesto, ima li tamo igara, šale ... ljubavi? Mogu li ti jadnici naslutiti značaj makar ovog poslednjeg? U neko doba, san ga je ipak savladao ... ali zaspao je upravo sa tim pitanjem, i još jednim koje se izrodilo iz ovog: ... bi li im tamo makar malo bilo lakše izdržati, ako bi ljubav bila prisutna?

---

Situacija je bila finalno teška ovog puta: nasred sale stajao je doktor, mrtav ozbiljan, nevoljno piljeći u pacijenta koji je bio ozbiljno mrtav. Skinuvši rukavice, oprao je ruke i pripalio cigaretu, pomislivši u sebi po ko zna koji put istu prežvakanu misao: "Lud je onaj koji misli da je upornost nekakva vrlina! Izgleda da tu ipak imamo crno - beli svet: sve je ili ovakvo ili onakvo, i tu naše šminkanje ništa neće promeniti. Samo sekiracije i taj teskobni osećaj da i mi sudelujemo u krivici za činjenicu da je svet naopak. Ovoga, na primer, uopšte nije trebalo ponovo da ...". "Izvinite, doktore, mogu li ja ići?" - upita mrtvac, i prekinu ga u pola misli.
Doktor se nevoljno okrenu: "O, gotovo sam zaboravio na vas ... da, možete ići, naravno.". "E, fino ... pa, treba li ja da dolazim još koji put ili ...?". "Nema nikakve potrebe ... kod vas operacija nikada neće uspeti, to mi je danas postalo sasvim jasno, tako da nema svrhe da se obojica  ponovo maltretiramo. Mrtvi ste odavno.". "Vi i te vaše čudne šale!" - nasmeja se pokojnik - "Kažem ja vama da to neće ići, sećate se koliko puta sam vam to rekao? Te vaše nalaze ja nisam ni razumeo do kraja, a ni sada ih ne razumem: kako vi možete naći meni ovo i ono oštećenje ili bolest, kad se ja osećam sjajno? Ne bih ama baš ništa menjao u svom životu, i sve mi je odlično - sem tih vaših analiza. Dajte, molim vas ... poštujem vaše mišljenje, veoma ... ali izgubili smo silno vreme pa je i bio red da se okanemo ćorava posla. Jel tako?" - i veselo ga potapša po leđima. "Vi ćete, na kraju krajeva, ipak najbolje znati kako vam je. Tu medicina nema šta da doda ... iako sam ja sklon verovanju u čuda, znate, ali eto ... prijatan vam dan, doviđenja." - reče doktor, vidno uzrujan. Mrtvak se još jednom naceri s vrata: "Pa ja se iskreno nadam da vas neću videti baš skoro! U svakom slučaju, prijatan dan i vama. Zbogom!".

Tresak vrata natera lekara da premota film unazad, što je ionako nameravao, kako bi zaokružio mišljenje o ovom pacijentu: danas je, dakle, propala i jubilarna, deseta operacija srca. Na njegovo lično insistiranje, operacija je ponavljana i ponavljana, iako je pacijent tvrdio da ne oseća nikakve smetnje i da živi sasvim lepo. "To ne može biti!" - grmeo je doktor u sebi - "Kako samo može da 'živi lepo', jadnik jedan! Nikada neće biti dovoljno uman da sagleda veličinu svog nedostatka, da shvati koliko je osakaćen ... kada bi samo mogao spoznati da on u stvari ne živi, odavno ne živi, nikada nije ni živeo! Mrtav je! Ali kako bi on to mogao videti, kad ne zna za drugačije i ni iz kakve priče ne može razumeti ... čini mu se da je sve u redu sa njim, a promiće mu suština, on stavlja ruku na grudi i oseća da srce kuca ... a ne oseća da kuca u prazno! I nikakva operacija ne može uspeti, on je mrtvac i gotova stvar. Jadni su ti ljudi koji ne umeju da vole ... nema pomoći njihovim srcima. Treba otići u penziju.". Upravo kada je ovo zaključio, iz razmišljanja ga prenu glas jednog od mlađih bolničara: "Doktore, vreme je za vizitu. Podsetiću vas, kako ste zamolili, na slučaj one devojke iz sobe tri. Danas joj morate saopštiti da ...". "Da, znam ... mora joj se reći ... hvala vam, odmah ću ja.".

---

Nastavlja se ...