Srednjo-istočno-evropska igra identiteta i kontroverzi, “sjaja i fašizma” – rodno je tlo i proznih, i dramskih, i esejističkih dela novosadskog književnika Lasla Vegela (László Végel). U javnim istupima, kao i u dnevnicima koje godinama predano piše, i u kojima razmatra kulturna, društvena i politička događanja u Vojvodini, Srbiji i Mađarskoj, ali i celom regionu istočne Evrope – angažovan je i oštar onoliko koliko to svaki intelektualac koji drži do sebe mora biti. Čak i za nijansu više. Vegel međutim nikada ne dozvoljava da ga dnevno-političke efemerije zavedu tako da izgubi posmatračku i literarnu distancu koja njegove uvide čini zavodljivima i neostrašćenima.

Vegel istovremeno pripada i korpusu mađarske, i srpske književnosti, i one jugoslovenske, i one vojvođanske, i one srednjoevropske, ali se njegov i lični, i intelektualni, i književni identitet zapravo opire bilo kakvoj klasifikaciji. Za sebe će reći da je “lokalpatriota bez domovine”, vezan za svoj grad – Novi Sad.

ZAPISI IZ ČEKAONICE MILE STOJIĆA: Lokalpatriot bez domovine

Mnogo duži uvod bi nam trebao da se nabroje sva njegova dela i sve nagrade koje je dobio, pa ćemo spomenuti samo: “Memoari jednog makroa” (njegov prvi roman iz 1967. godine), “Ekhartov prsten” (roman), “Vitgenštajnov razboj” (eseji), “Velika srednje-istočno-evropska gozba stupa u pikarski roman (roman), “Bezdomni eseji”, “Exterritorium” (roman), „Judita i druge drame“ (drame), „Neoplanta ili obećana zemlja“ (roman), “Ispaštanje ili priče iz donjih predela” (proza), “Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile” (njegov zadnji objavljeni roman iz 2017. godine) ... Dobio je, pored brojnih drugih, i najveću mađarsku književnu nagradu Lajoš Košut, Regionalnu Pulicerovu nagradu i Februarsku nagradu Novog Sada.

Njegovi dnevnici su objavljivani u nekoliko knjiga, a roman “Neoplanta ili obećana zemlja” doživeo je sjajnu pozorišnu interpretaciju u režiji Andraša Urbana u Novosadskom pozorištu (kratki video izveštaj s premijere pogledajte u nastavku teksta). Urbanova predstava "What is Europe", nastala u produkciji sarajevskog MESS-a, postavljena je na motivima Vegelovog eseja "What is Jugoslavija", koji se bavi prošlošću balkanskog čoveka i njegovom neizvesnom budućnošću. Uskoro u novosadskoj Akademskoj knjizi izlazi i njegov novi roman sa rečitim naslovom – “Nesahranjena prošlost”. Rođen je u Srbobranu, bačkom gradiću nadomak Novog Sada, 1941. godine.

Za sebe kaže da je “treća generacija” doseljenika. Njegov pradeda je početkom 20. veka u Srbobran stigao iz Mejkuta, to jest južne Mađarske. U Mejkut je, navodi, njegova porodica došla iz Nemačke, a po dolasku su postali Mađari, što najbolje svedoči o srednjoevropskim hibridnim i neuhvatljivim identitetima. Upravo s tim sećanjima započinjemo razgovor s Vegelom.

"U moju gimnaziju išli su i Srbi i Mađari, ali se ne sećam da se desio ijedan međunacionalni incident" - Laslo Vegel (FOTO: Lupiga.Com)

- Izbio je Prvi svetski rat, pradeda je učestvovao u njemu, pa je usledio Trijanonski sporazum, zahvaljujući kojem Vojvodina postaje deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nastavio je da živi u istom mestu, u istoj kući, ali u drugoj državi. Otac je rođen 1914. godine i pripadao je prvoj posttrijanonskoj generaciji. Preživeo je Drugi svetski rat i promenu političkog sistema. I jednom i drugome život je bio velika avantura. Ja sam rođen 1941. godine, odrastao sam i oformio se u socijalizmu – moja mladost je protekla u socijalističkoj epruveti. Život roditelja, tokom rata, bio je težak: dolazi Horti sa svojom vojskom, potom stižu partizani, komunisti, sledi retorzija, atrociteti nad Mađarima ... Posle svega toga, u socijalizmu ih čeka bolji život. Živeli smo u srbobranskom Zelenom sokaku, tamo gde je rođen moj otac, tj. u dedinoj kući. Ljudi su počeli da veruju u socijalizam zbog jedne sasvim proste stvari: živelo se mirno, bez sukoba, bez ratova i, dan za danom, život je postajao sve kvalitetniji. Jedne godine su ulicu priključili na gradski vodovod, druge je asfaltirana ... Životni standard je vidno rastao, a kada sam završio gimnaziju, 1961. godine, roditelji su kupili televizor i izgradili kupatilo. Zamislite, kupatilo! Za njih je socijalizam značio puno toga do tada nedostupnog. I to – da nema sukoba, ratova! Ne samo moji roditelji, ceo sokak je rado prihvatio socijalizam i postali smo – spontani titoisti. Iz tog okruženju sam stigao 1956. godine u Novi Sad kao Titov pionir.

Kakav ste Novi Sad zatekli tih, pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka?

- Bio je to miran gradić, sa 84.000 stanovnika, živelo se mirno i lagano, bez političkih i ideoloških trzavica. U maju 1956. sam se upisao u dvojezičnu gimnaziju Pap Pal, a u septembru krenuo u gimnaziju Moša Pijade. Ime gimnazije je promenjeno, ali nas nisu maltretirali agresivnom ideologijom. U učionicama iznad table visila je očinska Titova fotografija. I profesori su se, u skladu sa tim, ponašali očinski, ali nije bilo ideološke rigidnosti. Nije bilo ni međunacionalne mržnje. U gimnaziju „Moša Pijade“ išli su i Srbi i Mađari, ali se ne sećam da se desio ijedan međunacionalni incident. Niko nam nije rekao da je to zabranjeno, ali smo bili vaspitani tako da se tolerancija među različitim nacijama podrazumevala. Verovatno bi onaj koji bi napravio takav incident imao nekakve posledice, ali ni posledica niti problema te vrste nije bilo. 

U jednom intervjuu govorite o rodnom Srbobranu, i ističete kako ste “plebejski kosmopolita”, da ste odrasli među običnim ljudima koji su strasno komentarisali velike, globalne teme, doživljavajući ceo svet kao svoj. Danas se međutim čini da smo uglavnom zagledani u sebe i svoj pupak?

- Danas su ljudi mnogo manje zainteresovani za globalne teme nego za vreme socijalizma, kada je običan čovek pratio dešavanja u svetu nadajući se ili plašeći se da će ona uticati na njega i njegov život. Da ne idemo dalje, dnevni listovi u Jugoslaviji imali su sjajne spoljnopolitičke rubrike, mnogo bolje i interesantnije nego unutrašnjopolitičke. Rekao bih zapravo da su kulturne i spoljnopolitičke rubrike bile ono najbolje što se moglo pročitati u tadašnjoj štampi. A pogledajte na šta te rubrike danas liče! Svojevrstan je to paradoks. Berlinski zid je pao, mnogi zidovi su srušeni, mnoge granice izbrisane, svet je postao globalno selo, a ljudi su sve više zatvoreni u svoje male svetove. Svi kažu da je internet prostor slobode, ali društvene mreže takođe zatvaraju ljude u male krugove. I to nije samo fenomen ovih prostora.

Često u svojim dnevničkim zapisima spominjete 1968. godinu i studentski bunt. Čini se da vam je ta godina mnogo značila?

- Da, u pravu ste. Bio sam učesnik tih događaja. Mislim da je batinjanje studenata bio prvi veliki poraz levice na ovim prostorima. Socijalistička milicija je udarala mlade ljude koji su takođe želeli socijalizam, samo malo bolji. Već tada se videlo da je partija sklerotična i da ne uspeva da razume novu generaciju levičara, koji su bili otvoreniji i kritičniji. 

Lupigin novinar u razgovoru s Vegelom (FOTO: Lupiga.Com)

Tih godina i vi postajete kritičniji prema jugoslovenskom socijalističkom sistemu kojeg je personifikovao Josip Broz Tito?

- Da, preko književnosti sam postajao kritičniji prema društvenim prilikama u Jugoslaviji. Ne mogu međutim da kažem da sam bio veliki disident. Svi sada hoće novu biografiju, da mogu da kažu kako su maltene još od detinjstva bili protiv socijalizma i Titove vlasti. Mislim da je to, najblaže rečeno, neučtivo izjaviti, jer ja se ne sećam žestokih opozicionara iz tog vremena. Sedamdesetih godina sam već ozbiljno počeo da sumnjam u sistem. Zašto? Zato što je sedamdesetih godina u Jugoslaviji započela „brežnjevizacija“ zemlje. Sedamdesete nazivam „olovnim godinama“, a u tom periodu sam najmanje stvarao i pisao. Uvek je pred vama bila dilema: kako čovek da bude na levoj strani, a da se ujedno bori protiv vlasti koja je bila levičarska. Jer i pored deformacija, ona je imala levičarske elemente. To je jedna vrlo složena pozicija. A potom je usledila Titova smrt i videlo se da je sve bila jedna velika iluzija. Elita koja ga je nasledila bila je nemoćna, nije shvatala svoju epohu.

Možete li uporediti sadašnje vreme sa onim kada ste bili mladi, neafirmisani intelektualac u Titovoj Jugoslaviji?

- Danas je mnogo teže biti mladi intelektualac. Ili ćete biti dvorski intelektualac ili ćete biti marginalizovani. Nema srednjeg puta. U socijalizmu je taj srednji put bio moguć. Ostavljen je priličan prostor za laviranje između dve krajnosti.

Kako sam se u kariranoj košulji oprostio od Tita

Gde ste bili kada je Tito umro, pitanje je koje se decenijama postavljalo na ovim prostorima, kao pandan onom američkom ko je gde bio kada je Kenedi ubijen ...

- Kada su javili da je Tito umro, bio sam na izletu na Fruškoj gori. Otišao sam kući i gledao televiziju. Vidim, ljudi su ogorčeni, plaču. Sutradan sam u farmericama i kariranoj košulji krenuo na posao u Televiziju Novi Sad, gde sam radio kao dramaturg. Pogledam oko sebe, na ulici svi ljudi su u belim ili crnim košuljama i crnim pantalonama, i svi plaču. Umro je Tito! I šta sad ja da radim, da odem na radno mesto u farmericama i kariranoj košulji, odjednom se to ispostavilo kao izazov. Nisam ja tako veliki opozicionar da demonstriram takvu opuštenost. A da se vratim kući i obučem u crno – toliki poltron ipak nisam. Odlučio sam da uopšte ne odem na posao i svratio sam u jednu poslastičarnicu čiji je vlasnik bio Albanac. Uđem da popijem kafu, a on gleda izravni prenos iz Ljubljane. Popušim cigaretu, on mi ne prilazi, zagledan je u televizor. Doviknem: „Molio bih kafu!“. On priđe i pita: „Gorču ili slađu?“. Kažem: „Gorču“. Po naglasku shvata da nisam Srbin. Pita me koje sam nacionalnosti, a ja kažem da sam Mađar. On će na to: „E najebali smo!“. Tako sam ja u kariranoj košulji ispratio povorku koji je krenuo plavim vozom iz Ljubljane sa kovčegom i posmrtnim ostacima druga Tita. 

Kakav je sada vaš odnos prema Titu?

- Dok je bio živ, u sedamdesetim, bio sam kritičniji prema njemu. A posle sam, naročito devedesetih, bio blaži. Može se reći, dosta blaži. I sada definišem Titovo doba na sledeći način: u titoizmu je bilo najlošije ono što je posle njega došlo. Posle njega je došao rat, a posle rata brutalna neoliberalna privredna politika, feudalistički burazerski kapitalizam. Taj spoj neoliberalnog i burazerskog kapitalizma neizostavno je rodio čudovište. Postoji teorija da je posle propadanja komunizma totalitarizam ostao, samo je dobio nacionalne boje. I sada ljudi traže diktatora, ali pod uslovom da ne bude komunista nego nacionalista.

"Lako je promeniti politički sistem, a društvenu svest veoma teško" (FOTO: Lupiga.Com)

Kakva je uloga intelektualaca u svemu tome, čini se da su zakazali u tranziciji?

- Intelektualci su izgubili svaki autoritet, danas jedna folk-pevačica ima veći uticaj od bilo kog književnika. Danas možda imate više mogućnosti da nešto kažete, ali sve ostaje u zatvorenom krugu.

Kako to objašnjavate?

- Krajem osamdesetih, intelektualci nisu imali viziju jednog novog društva, jedne nove demokratije. Upali smo u tranziciju bez duhovne i kulturne pripreme. Svi recimo kritikuju Memorandum SANU zbog nacionalizma, i to je u redu. Ali, zamislite, u tom Memorandumu nije ni spomenut višepartijski sistem, iako su u Srednjoistočnoj Evropi i ptice na grani o njemu pričale. Vodeći intelektualci su aplaudirali jednopartijskom pluralizmu. Intelektualna elita je pala na zadatku ako izuzmemo mali broj marginalizovanih intelektualaca koji nikada nisu iza sebe imali nekakav institucionalni autoritet. Nema druge nego da iznova počnemo graditi intelektualni autoritet, ali to ide jako teško u višepartijskom sistemu. Naime, u jednopartijskom sistemu vlast nije imala legitimitet u izbornim rezultatima već u ideji. Stoga su joj jako važni bili i pozorište, i književnost, i filozofija, i sociologija, i umetnost. Pošto se u ideji krio legitimitet, partija je imala želju da kontroliše sva ta polja. A sada joj to nije potrebno. Svaki gradonačelnik čak i iz najmanje opštine može da kaže da ga je narod izabrao na izborima i da je potpuno nevažno šta govore intelektualci. A o poslanicima de ne govorim. Građani će morati da nauče lekciju da višestranački izbori, makar bili najdemokratskiji, nisu dovoljni sami po sebi. Ove demonstracije, koji se poslednjih meseci odvijaju u Srbiji, doživljavam kao školu demokratije. Mora proći još najmanje desetak godina da društvena svest počne da se menja. Lako je promeniti politički sistem, a društvenu svest veoma teško.

Nemoguće je Vučića zaobići sa desne strane

Spomenuli ste demonstracije. Upravo dok mi razgovaramo, u Beogradu desetine hiljada ljudi protestuju u Beogradu protiv režima Aleksandra Vučića. Protest je neka vrsta vrhunca četvoromesečnih demonstracija u Srbiji koji imaju isti imenitelj, a to su zahtevi za osnovnim pravima kao što su fer i slobodni izbori ili medijske slobode. Kako gledate na ove proteste?

- Proteste ne posmatram samo kroz dnevno-političku prizmu – u njima prepoznajem pojavu primetnu u svim postkomunističkim zemljama. Posle propasti socijalizma dobili smo tranzicijsku elitu koja je pala na ispitu. Ljudi regiona izgubili su veru u tranziciju. Obećanja su bila lažna, i ona o demokratiji i ona o životnom standardu, i ljudi iskazuju svoje duboko nezadovoljstvo rezultatima tranzicije, iako to mnogi ne umeju da reflektuju. U istočnoevropskom regionu dominantna je kultura egalitarizma, što je potpuno drugačije nego na zapadu, gde su izraženiji individualizam i kompetitivnost. Da bi ljudi razumeli kapitalistički sistem i pronašli svoje mesto u njemu, treba više decenija. Kažu da se politički sistem može promeniti za šest meseci, bezbednosni sistem za dve-tri godine, školski mnogo duže i teže, ali najsporije se menja društvena svest – za to, kažu, treba pet-šest decenija. Mi smo ušli u kapitalizam naopako. On nije iznikao iz stvarnog života, iz privrede i ekonomije, već je nametnut odozgo, partokratski redistribuiran. Taj kapitalizam, prepun nepravde, nametnula je nova politička klasa kao oblik partokratije. Građani su duboko razočarani tranzicijom i osećaju nepravdu. Stoga ja proteste vidim kao moralni bunt. Mislim da je to suština demonstracija, bilo da se one održavaju u Beogradu, Novom Sadu, Budimpešti, Pragu, Bratislavi ili Zagrebu – upravo nezadovoljstvo zbog takvog kapitalizma i rezultatima tranzicije, svejedno koja partija je u pitanju.

Da li to na neki način objašnjava i raznolikost ideoloških i političkih opcija koji protestuju, u slučaju Srbije, protiv vlasti, ali i ideološku raznolikost same vlasti?

- Protesti su apsolutno heterogeni. Glavni problem protestanata je to što nisu u potpunosti svesni zbog čega su nezadovoljni. Zbog toga lutaju. Ne vide jasan put. Na kraju, ove proteste vodi stara elita, ona ista koja je već pala na ispitu. Ako bi došlo do promene vlasti, ta stara-nova vlast ne bi mogla dati nove političke i društvene impulse, a sami protesti mogu biti opasni ako krenu ka krajnjoj desnici, ka ekstremizmu ekstremnijem od sadašnje vlasti. Postoji među strankama koje demonstriraju i one koje bi htele da zaobiđu Vučića sa desne strane. Ali, to je unapred izgubljena bitka, jer Vučić ima mnogo veće utemeljenje na desnici i mnogo više iskustva. Za njega su oni – početnici.

"Plašim se da sama vlast krene još desnije kako bi eliminisala opozicionu krajnju desnicu" (FOTO: Lupiga.Com)

Znači, mislite da je nemoguće Vučića obići sa desne strane?

- To je nemoguće. Nemoguće, nepotrebno i opasno. Svi koji hoće da ga obiđu sa desne strane doživeće poraz. Ovaj put bi bio veoma rizičan, jer ne postoji utemeljena konzervativna desnica. Ne postoji ni levica. Mi u istočnoj Evropi, a u Srbiji pogotovo, nemamo levu elitu. Svi smatraju da su socijalizam i levica kompromitovani, pa beže od njih. Ne kažem da kapitalizam treba rušiti, ali ga svakako treba radikalno reformisati, a to može da uradi samo jaka levica koja danas nažalost ne postoji. Mogu ovi protesti da uspeju u formalnom smislu, da Vučić ode sa vlasti, ali isti problemi će se samo reprodukovati. Ne kažem da ta levica treba da bude socijalistička, ali se moraju uvesti drugačija pravila igre, drugačiji poreski sistem, mora se stati na put sadašnjoj tranzicijskoj eliti i činjenici da siromašni postaju sve siromašniji, a bogati – sve bogatiji. Da se razumemo, ne plašim se ja protesta. Naprotiv, smatram da su oni potrebni, da treba što više protestovati. Plašim se nedostatka kolektivne svesti o tome gde se nalazi ključ problema. Plašim se i toga da sama vlast krene još desnije kako bi eliminisala opozicionu krajnju desnicu. 

Zapadnom kapitalu autokrate odgovaraju

Pre nekoliko meseci preporučili ste mi knjigu „Postdemokratija“ Kolina Krauča, koja govori o samozadovoljnoj političkoj eliti koja služi, bez obzira na ideloško utemeljenje, krupnom kapitalu. Sa druge strane, pojam radničke klase ili srednje klase je potpuno raslojen i relativizovan usponom tehnologije i globalizacijom. Kako se ti društveni trendovi odražavaju na ove naše balkanske zemlje?

- Radnička klasa o kojoj je govorio Marks jednostavno više ne postoji. Ne možemo na nju računati. Ali očito je da postoji svet rada, u kojem neki imaju ekstraprofite, a drugi su izloženi poniženju i izrabljivanju. Danas je skoro svaki čovek koji se nalazi u nekom radnom odnosu – ponižen. Sindikati su u krizi i nemaju program koji je privlačan i savremen. Oni još uvek razmišljaju u starim kategorijama, a situacija se drastično promenila, i neprestano se menja. Budućnost beži od nas. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih u srednju i istočnu Evropu zapad je slao ljude koji su govorili o ljudskim pravima i slobodi. A koga sada šalju? Danas na naše prostore zapad šalje kapitalističke ajkule i velike multinacionalne kompanije kojima je interes da vlast bude što autoritarnija, kako bi oni imali jeftinu i poslušnu radnu snagu. Teritorija postkomunističkih zemalja za njih je svojevrsno jeftino lovište. A velike kompanije nedvosmisleno utiču na zapadne vlade, kako bi se ovde učvrstio jak autoritarni sistem. Demokratija im više nije u interesu.

Dakle, vlasti poput Vučićevog režima savršeno odgovaraju zapadnim, odnosno multinacionalnim kompanijama?

- Apsolutno. Zapadnom velikom kapitalu ništa bolje od Vučića.

To se, ako se ne varam, zove i „politika jednog telefona“? Što, znači da, ako postoji neki problem, okreneš jedan broj i problem bude rešen.

- Tako je. Tražiš da se donesu takvi i takvi zakoni o radu, da se konzervira životni standard, da se smanje prohtevi ljudi ... I to im je uspelo: ljudi su srećni ako imaju bilo kakav posao, pogotovo u nekoj zapadnoj firmi, koji je još uvek bolji nego u domaćoj, ali ne mnogo.

"Smatram da bi za društvo bilo dobro da postoji jedna umerena, ozbiljna, građanska, konzervativna desnica" (FOTO: Lupiga.Com)

Nedavno ste mi preporučili i knjigu Erika Vijara “Dnevni red”, koja je dobila Gonkurovu nagradu, a koja govori o nacizmu kao projektu krupnog kapitala. Koliko su naši nacionalisti i desni populisti takođe projekat krupnog kapitala?

- Krupni kapital je podržavao Hitlera do samog kraja. Ako Vučić bude neposlušan, oni će biti spremni da podrže i ekstremnu desnicu. Dok je Vučić poslušan, neće to činiti.

Pripremajući se za ovaj razgovor, pročitao sam jedan naš stari intervju, s početka dvehiljaditih, gde ste govorili o razlici između populističke desnice na Balkanu i one konzervativne građanske desnice Evropi. 

- Mislim da su sledeći izbori za evropski parlament izuzetno važni. Zapadnoevropska desnica je napokon shvatila da je napravila veliku grešku sarađujući sa ekstremnom desnicom protiv levice. Ta desnica je uvidela da ekstremna desnica i na Zapadu počinje njih da ruši i uzima im glasove. Tako je na zapadu stvoren sukob na desnici, koji će, po svemu sudeći, dovesti do približavanja levog i desnog centra, kako bi zajedno nastupali protiv desnog i levog ekstremizma. U istočnoevropskim zemljama situacija je drugačija, jer mi nismo imali do sada evropsku konzervativnu desnicu – u pitanju je jedna prazna rupa. Desni ekstremizam na ovim prostorima ima samo različite nijanse: manje radikalan ili više radikalan. Govorili smo o krizi levice, ali može da se govori i o krizi desnice kada ne postoji desni centar. To je inače takođe veliki problem Srbije i drugih zemalja u okruženju. Iako sam levičar, smatram da bi za društvo bilo dobro da postoji jedna umerena, ozbiljna, građanska, konzervativna desnica.

Novi Sad kao predgrađe Beograda

Sudbinski, emotivno i literarno ste vezani za Novi Sad i Vojvodinu. Međutim, Novi Sad je sada jedan potpuno drugačiji grad od onoga kojeg ste zatekli pedesetih i šezdesetih, a ne liči ni na Novi Sad sedamdesetih i osamdesetih. Vojvodina se takođe u potpunosti promenila.

- Novi Sad šezdesetih je bio grad koji mi je bio veoma blizak i koji je imao taj svoj identitet. Ne smeta meni činjenica da se identiteti menjaju, pa to je upravo i odlika gradova, koji se neprestano menjaju i rastu. Ali, Novi Sad je izgubio stari, a nije dobio novi identitet. U Jugoslaviji je Novi Sad bio čuvar dunavske ravnoteže, sastajalište ljudi sa prostora cele Jugoslavije. Bio je multikulturalni punkt. A kada se raspala Jugoslavija, on je izgubio tu dimenziju. I identitet. Ne prepoznaje se više to da se nalazi na granici srednje Evrope i Balkana. On postaje sve više balkanski grad. Da se razumemo, ne smeta meni balkanizacija Novog Sada, i ne koristim taj izraz pežorativno. Smeta mi to što gubi svoj srednjoevropski identitet. Ako se nastavi ovako, Novi Sad će postati najobičnije predgrađe Beograda.

Da li je moguće da je sada to već i postao?

- Moguće je.

A da li je ideja multikulturalne Vojvodine još uvek živa?

- Mislim da je ideja multikulturalne Vojvodine propala. U duhovnom životu ta dimenzija je potpuno izgubljena.

Mislite da je u pitanju bespovratni proces?

- Ne može čovek da predvidi budućnost, ali se plašim da je tako. Verovao sam da će se Novi Sad i Vojvodina očuvati brzim ulaskom Srbije u EU. Regionalna saradnja sa Segedinom, Temišvarom i Osijekom uspostavila bi jednu novu ravnotežu između Beograda i Budimpešte, čime bi bila ojačana geostrateška pozicija i Vojvodine i Novog Sada. S obzirom da mnogo kasnimo u evropskim integracijama, šanse da Novi Sad i Vojvodina dobiju nove koordinate sve su manje.

"Odlaze najbolji, mladi i stručni ljudi" (FOTO: Lupiga.Com)

Ranije je važilo pravilo da pisac koji bude preveden na nemački jezik postaje evropski, a da se prevodom na engleski – postaje svetski pisac. Vaše brojne knjige su prevedene na nemački jezik i imale su dobru recepciju. Kako stoji stvar sa prevodima na engleski jezik? 

- Veoma je teško prodreti na englesko jezičko područje, osim ako nisu u pitanju formalni prevodi radi popunjavanja bibliografije. Ni mađarskom nobelovcu Imreu Kertesu nije uspelo da se plasira na to veliko tržište. Engleski jezik je velika imperija i njemu mi nismo potrebni. Postojalo je neko interesovanje tokom osamdesetih i devedesetih, kada su se u istočnoj Evropi dešavale promene i ratovi, a sada im više nismo značajni. Mi smo siromašno tržište, zemlje jeftine radne snage, dobre samo za egzotične izlete. Teško ostvarujemo kulturni uticaj i u okruženju, a kamoli u Americi. I ne vidim da će se nešto po tom pitanju uskoro promeniti.

Uči li neko večeras u ovom gradu mađarski?

- Pre neki dan sam pobrojao čak šest privatnih škola mađarskog jezika u Novom Sadu. To nikada nije bilo. Ljudi ubrzano uče mađarski kako bi dobili mađarski pasoš i otišli u Norvešku ili negde drugde na zapad. I ubrzo će zaboraviti to malo mađarskog što su naučili ... Ogroman procenat ljudi u Srbiji koji podržava evropske integracije čini to ili zbog većeg standarda ili zbog evropskog pasoša i lakšeg zaposlenja na zapadu. Imamo tu apsurdnu situaciju da brojni evropski orijentisani građani žele da Srbija uđe u EU kako bi oni lakše mogli da odu iz Srbije. Nezavisno od toga, statistika govori o ogromnom broju ljudi koji svake godine odlazi iz zemlje. Ali brojka, koliko god zastrašujuća bila, nije najbitnija. Najbtinije je to što odlaze najbolji, mladi i stručni ljudi.

Kako gledate na veoma dobru saradnju izmeđui Orbanove i Vučićeve vlasti i kako se to odražava na Vojvodinu i međunacionalne odnose u njoj?

- I Orban i Vučić imaju svoju računicu. Vučić računa na Orbanovu podršku u pridruživanju EU. I ima je – Mađarska zaista podržava Srbiju na putu ka Evropi. Njih dvojica imaju i sistemske sličnosti: i jedna i druga partija su populistički desni centar koji gravitira ka ekstremu. Orbanova računica se odnosi na pripadnike mađarske manjine u Vojvodini – činjenica je da je Vučić popustljiv po tom pitanju. Nema većih međunacionalnih incidenata, ali to ne znači da u dubini društva ne opstaje stari problem, ali privid je mnogo lepši nego što je to bilo devedesetih ili početkom dvehiljaditih. Drago mi je što Mađarska i Srbija imaju dobre odnose, ali videćemo da li će stvari takve ostati i posle izbora za evropski parlament, a zavisiće i od pozicije Orbanove stranke u evropskoj narodnjačkoj zajednici, koja ima ozbiljne primedbe na Orbanovu vlast. A ne treba zaboraviti ni to da Vučić i Orban imaju isti model vladavine – a to je autoritarnost!

Da li je moguće zamisliti da se uskoro i Orban i Vučić u većoj meri okrenu ka Rusiji?

- Rusija podržava ultradesne političke projekte u Evropi, i to je moguće.

O Maraiju i Pinku

Čini se da se stalno vraćate velikom mađarskom književniku i intelektualcu Šandoru Maraiju, kojeg često spominjete u svojim dnevnicima. Zašto je on toliko važan za vas?

- Marai je jako složena ličnost. Rođen je u Košicama, u današnjoj Slovačkoj, živeo u Budimpešti, putovao po Nemačkoj, kada je napisao i sjajnu knjigu o prodoru fašizma, potom knjigu o fašizmu u Austriji. Pisao je i o tome kako su se Hortijevi vojnici ponašali u Košicama, a ponašali su se brutalno, kao i u Novom Sadu ... U romanu „Neoplanta ili obećana zemlja“ pišem o nesporazumu između lokalnih Mađara i hortijevaca. Taj konflikt je vidljiv i u Urbanovoj predstavi. Hortijevci koji su došli u Novi Sad tokom Drugog svetskog rata bili su prema ovdašnjim Mađarima veoma sumnjičavi. Kada sam pisao „Neoplantu“, pročitao sam veliki broj dokumenata u kojima Hortijevi doušnici javljaju da novosadski Mađari nisu velike patriote. To se na žalost u Srbiji nedovoljno dobro zna, ali postojala je jedna vrsta tihog sukoba između hortijevaca i ovdašnjih Mađara. Horti je dočekan sa velikom radošću, ali su ubrzo ekstra-Mađari pridošli iz Budimpešte počeli da prodikuju vojvođanskim Mađarima zato što su ovi poštovali i voleli svoje komšije drugih nacionalnosti. Zato su i bili sumnjivi, naročito taj građanski sloj koji je trgovao sa Jevrejima i Srbima i nije pristajao na to da im oni odjednom postanu neprijatelji. Istovremeno kada je objavljena „Neoplanta“ u Mađarskoj, i dok sam imao malu zebnju jer sam tematizovao ovaj konflikt, pojavila se Maraijeva knjiga iz zaostavštine „Hoću da ćutim“, koja je govorila o istom problemu. Ne treba da se plašim, pomislio sam, imam najboljeg svedoka, Šandora Maraija.

Pomalo ste me uplašili citatom Maraija koji je rekao da “treba blagovremeno otići iz jednog sveta s kojim više nemamo nikakve veze” ...

- Mene za Novi Sad ne vezuje više ništa osim mog dela. U svom gradu, ja sam sada stranac. Navešću samo jedan detalj. Beogradski javni servis je o romanu „Balkanska lepotica“ imao čak tri priloga, a na novosadskom – ni reči. „Politika“ je objavila intervju, a u Novom Sadu ja očigledno ne postojim. I to nije samo moj problem. I Aleksandar Tišma je u Novom Sadu postao cenjen tek kada je dobio velike beogradske nagrade.

Mislio sam međutim da ste mislili na novo okruženje, na ubrzani svet novih medija koji kao da ukidaju pravo na prošlost i razumevanje stvarnosti?

- Da, i na to. Svako totalitarno društvo želi da građanin bude apolitičan, hermetično zatvoren. Mislim da je u tome ovaj sistem uspeo, da ljudima zgadi politiku. Mladi ne vole ni da čuju tu reč. Pink i drugi slični mediji imaju za cilj da apolitizuju mase, nudeći im jeftinu zabavu i zapadno đubre. Pink je paradigma koju su podržavali svi političari na vlasti. U apolitizaciju vlastodršci ulažu ogromni novac. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com