Novinar Slaviša Lekić nedavno je - malo pre nego što je korona-cunami okupirao javni prostor - bio u centru pažnje, ne samo srbijanske, već i regionalne javnosti, kao producent i autor serijala "Vladalac", koji se bavi likom i delom predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, a kojeg je samo na YouTubeu videlo preko milion gledalaca. "Vladalac" je izazvao burnu reakciju srbijanskih vlasti: predstavnici režima Lekića su prozivali, vređali i ponižavali, a TV Pink je brže-bolje kao odgovor na ovaj serijal snimio kontraemisiju "Progon", u kojem građanski intelektualci bliski Vučiću oponiraju građanskim intelektualcima koji u Lekićevom serijalu kritički govore o predsedniku Srbije, njegovoj prošlosti i sadašnjosti.

Lekić je od 2016 do 2018. godine bio predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), a ostavku je podneo zbog, kako kaže, toga što nije od onih koji drže do procedura i uklapaju se u protokole, i ne veruje da onome ko te udari šamarom treba ponuditi drugi obraz. Njegove kolumne od osamdesetih naovamo poznate su po oštrom, polemičkom tonu, a vrlo je aktivan i na tviteru, gde svakodnevno komentariše politička zbivanja u Srbiji. Osnivač je mesečnika Status, bio je urednik nedeljnika Reporter, radio je za Borbu i Našu borbu, prethodno za NIN. Sarađivao je s Nedjeljnom Dalmacijom, Mladinom i Našim danima. Pored "Vladaoca" autor je ili koautor velikog broja dokumentarnih filmova, kao što su "Medijski vrisak", "Silom na sedmu", „Zloupotreba političkog uticaja: političke stranke kao najveći poslodavci u Srbiji“ i tako dalje. Rođen je u Kosovskoj Mitrovici 1959. godine. Autor je i knjige “ZAMLAĆIVANJE – politička ’autobiografija’ Tomislava Nikolića”.

"Strah me prognozirati šta će sutra biti sa ovom državom" - Slaviša lekić (FOTO: Medija centar Beograd)

Razgovor vodimo u jednom "specifičnom" društvenom trenutku, neposredno nakon što je Vlada Srbije ukinula vanredno stanje. Bili smo svedoci drakonskih restriktivnih mera koje je srbijanska vlast uvela da, navodno, zaštiti stanovništvo od virusa. Mnogo vremena smo proveli u “kućnom pritvoru”. Kako gledate na ovu našu neposrednu prošlost?

- Svoje obraćanje javnosti, kad je najavio uvođenje vanrednog stanja zbog pandemije koronavirusa, predsednik Srbije započeo je rečima: “Srbija je od danas u ratu!”. Komentarisao sam naknadno sa prijateljima taj njegov nastup, i svima je nekako delovalo da je baš ta rečenica ona na čije je izricanje Aleksandar Vučić čekao ravno 50 godina ili 27, koliko njegova zvezda sija na ovdašnjim političkim koordinatama. Vanredno stanje u narednim danima, praćeno zatvaranjem granica, policijskim satom, vojnicima sa dugim cevima na ulicama i suspendovanjem ljudskih prava, koje je on neumorno usložnjavao performansima u vidu nepotrebnih, nelagodnih, ispraznih, ali zato frustrirajućih konferencija za medije na kojima kuka, veliča sebe, grize usne, preti, suzi, moli, vređa ili se, prosto rečeno, iživljava nad građanima Srbije, ali i ne samo nad njima – pokazalo je da su krizne situacije njegovo prirodno stanište, da je supstanca političke filozofije i strategije koja je najboljeg đaka Vojislava Šešelja izbacila na javnu scenu devedesetih – praktično do danas ostala nedirnuta. Proglasio je vanredno stanje bez zasedanja Skupštine Srbije. Čovek koji državu u vreme mira vodi kao vojskovođa, za vreme pandemije nije bio doktor, već nadrilekar, koji je kao ubicu korone preporučivao čašicu rakije dok ne nabavi respiratore po koje je slao tajne agente Bezbednosno informativne agencije sa, po ličnom priznanju, torbama punim keša. Najavljivao je da će lično sesti u avion i otići po navodno kupljene respiratore, ukrcati ih i bezbedno prebaciti u Srbiju. U situaciji kad je običan svet ophrvan nepoznanicama, kad nema maski, gelova i alkohola, kad ne znamo raspolažemo li lekovima i dovoljnim brojem bolničkih ležajeva, u času u kojem je jedino rešenje bespogovorno praćenje instrukcija struke i države – najneodgovornije i najneozbiljnije se ponašao šef države. Na javnim skupovima, a bilo ih je tušta i tma, odbijao je da nosi zaštitnu opremu, a sličnu bahatost demonstrirao je odbijajući testiranje posle učešća na međunarodnom skupu na kojem su registrovane dve osobe pozitivne na koronavirus, ali i posle susreta sa sinom koji je bio zaražen koronom. Uspeo je čak i da lekarsku elitu iz kriznog štaba, koja ima odgovornost i obavezu da ponudi odgovore i predloži rešenja – uklopi u ambijent u kojem Vučić pokazuje da ni u kriznim situacijama ne ume da sačuva društvo od svog ego-manijakalnog obrasca ponašanja. Okej, njemu se može i ne mora ništa verovati, nije o glavu, ali tako komforno nemati poverenja u institucije i struku, nebitno je li reč o medijskom, obrazovnom, pravosudnom ili zdravstvenom sektoru, opasno je na toliko nivoa, da me je strah prognozirati šta će sutra biti sa ovom državom.

Dok su ulice bile prazne zbog policijskog časa, uveče se odigravao pravi mali javni rat. Dok je deo građana lupao u šerpe protestujući protiv Vučićeve svevlasti i mera koje je uveo u borbi protiv pandemije, dotle su predstavnici režima u svim većim gradovima Srbije puštali preko razglasa navijačku pesmu "Hej, hej, Đilase, vrati pare, lopove!", palili baklje i vatromete na krovovima zgrada. Kako gledate na ovaj cirkus?

- Vučić je u bitku sa političkim neistomišljenicima uvodeći u okršaj “alate” koji nisu dosad korišteni: sa krovova najviših zgrada u Beogradu, ali i diljem Srbije, u isto vreme, sa ogromnih razglasa, uz bakljadu navijačkih hordi puštan je na brzinu sklepan pesmuljak posvećen lideru opozicije Draganu Đilasu. Sličan perfomans upriličen je u večernjim časovima, umesto uspavanke, u zgradi naspram zgrade u kojoj žive Đilasova devetogodišnja ćerka i šestogodišnji sin. Po običaju, Vučić je slagao da on i njegova stranka nemaju ništa sa tim, iako u organizaciji tih zastrašujućih perfomansa u tajmingu kad na ulicama zbog policijskog časa nema žive duše, učestvuju čak i poslanici SNS-a i visoki funkcioneri koji optužuju opoziciju da – “navija za koronu”! Pandemija je još jednom pokazala da je Srbija razvaljeno društvo, toliko bez imuniteta, da nema pogodnijeg tla za bolesti i epidemije raznih vrsta. Verujem ipak da ćemo koronu nekako i preživeti. Bojim se, međutim, da ćemo se od posledica epidemije kulta o vođi, koji je zarad opšteg dobra izašao na megdan zdravom razumu i Ustavu – a ta pošast brže od korone opseda mozak zaštićen improvizovanom maskom – dugoročnije oporavljati.

Ostavimo koronu i otiđimo malo u prošlost. Rođeni ste, krajem pedesetih, u Kosovskoj Mitrovici. Tamo ste proveli detinjstvo i ranu mladost. Da li se tokom vašeg odrastanja moglo naslutiti ono što će se dešavati sa Kosovom u proteklih tridesetak, pa čak i četrdesetak godina?

- Ne, iskreno. Dok sam živeo tamo, nisam mogao ni pretpostaviti ovakav rasplet. Doduše, to je bilo i teško naslutiti jer smo mi tad živeli ono što će se kasnije nazvati – suživotom, pre nego je taj način međusobnog funkcionisanja ljudi “zaživeo” u ostalim delovima bivše Jugoslavije. Jeste po obodu Mitrovice bilo etnički pa skoro čistih mesta, ali bilo je i tu porodica drugih nacionalnosti. Sam grad nikad nije bio podeljen. Postojala je direktiva o zapošljavanju, u skladu sa nacionalnom strukturom stanovništva, pa se tako, ako se ne varam, na sedam zaposlenih Albanaca, otvarala mogućnost za upošljavanje jednog Srbina, ali ni to nije bilo baš čvrsto zakovano. Nije bilo naboja, tuče nisu bili nacionalistički ispadi već uobičajeni incidenti. Funkcionisao je čuveni korzo, u severnom delu grada, naveče su šetali zajedno Srbi, Albanci, Turci … Most na Ibru je spajao južni i severni deo grada, a ne razdvajao. Sportski klubovi su bili jaki, jer su bili mešoviti, dres se dobijao na osnovu talenta i zalaganja, a ne nacionalne pripadnosti. U školi sam učio albanski jezik, Albanci su u svojim odeljenjima učili srpski; jeste to bilo fakultativno i nije uticalo na uspeh učenika, ali nije bilo fakultativno što se tiče multietničkog života. Moj najbolji drug bio je Albanac … Ja sam otišao iz Mitrovice sa 15 godina, tad se još zvala Titova, vratio sam se sedam godina kasnije, 1981. godine, da izveštavam sa velikih demonstracija širom Kosova. Tada je već postala izvesno da Kosovo jeste problem, ali sam i tada romantično zamišljao drugačiji, civilizovaniji epilog. Kvaka je bila u tome što je Savez komunista Jugoslavije, još uvek na vrhuncu moći, vešto krio dubinske potrese na Kosovu nadajući se valjda da će partijskom disciplinom izlivenu reku vratiti u svoj tok, što je, potvrdiće se, teško, ponekad i nemoguće. Ili ih je potcenila. Kosovo je i tada, baš kao danas, bilo moneta za potkusurivanje i namirivanje partijskih i političkih razmirica. Verujem da, generalno, ljudi koji su nasledili Tita nisu shvatali kapacitet i potencijal te bombe zvane Kosovo. Da bi se problem rešio, treba ga razumeti, a Kosovo su i Albanci i Srbi i međunarodni gulajtneri razumevali kao geografski problem. Njih ljudi nisu interesovali. Tome i danas svedočimo.

Šta za vas Kosovo danas predstavlja?

- Otkad pamtim, a ima tome prilično, javni život Srbije impregniran je kosovskom tematikom. Decenijama je Kosovo (sa sve Metohijom) bilo – “majka svih pitanja”, pa je postalo “srpski Jerusalim”, po Matiji Bećkoviću ili „naša Palestina“, kako je svedočio patrijarh Irinej, da bi u času kad je proglasilo nezavisnost postao „srce Srbije“! Te različite političke (zlo)upotrebe kosovskog pitanja, ne samo od strane Srba, kulminirale su ratom i rasparčavanjem Srbije, čime je, na naopak način, sveden bilans Miloševićevog vraćanja dostojanstva srpskom narodu. Što uopšte ne znači da je zloupotrebama došao kraj. Tako ministar odbrane Aleksandar Vulin na vojnoj paradi izgovara "Prošlo je vreme stida, ovo je vreme tihog ponosa” i dodaje kako general Vladimir Lazarević, koji stoji na podijumu tik pored njega, treba da bude “prepoznat kao najbolji među najboljima”. A general Lazarević je kao poslednji komandant Treće armije u Hagu osuđen kao ratni zločinac zbog stvari koje su rađene na tom Kosovu. I ne samo to, ministar Vulin je potpisao odluku – sasvim je sigurno, ne samostalno – da generali i visoki oficiri Vojske Jugoslavije koji su komandovali u ratu na Kosovu 1998. i 1999. godine, a među kojima je i general Lazarević, budu vraćeni kao predavači na Vojnu akademiju. Naglašavajući da je reč o "izuzetnim ljudima" koje bi poželela svaka akademija. Presuda za ratne zločine nije minus, čovek odgovoran za brojne smrti nije ratni zločinac, od njega pravimo uzor. Najveću cenu svega toga danas plaća ono malo preostalih Srba na Kosovu, koji u svojoj bedi nisu mogli da odu odatle, a danas se nalaze između čekića u rukama Albanaca i nakovnja, koji sa obe ruke drže predstavnici Srpske liste, SNS ispostave u ovoj nekadašnjoj srbijanskoj pokrajini u kojoj sve konce povlači čovek koji se od Interpolove poternice skriva u Beogradu i račune polaže lično – Vučiću.

"Most na Ibru je spajao južni i severni deo grada, a ne razdvajao" (FOTO: Lupiga.Com)

Opet bih da se vratimo u prošlost. Novinarstvom ste počeli da se bavite osamdesetih godina, za vreme jednopartijskog sistema. Da li biste mogli da nam ukratko objasnite kako je tada stanje bilo sa medijskim slobodama? 

- Fizička smrt Josipa Broza bila je i simbolična smrt onoga što je Tito politički bio. To je bio kraj Titove Jugoslavije i kraj ideološkog pakta koji je Jugoslaviju držao na okupu. Dotadašnji tip društveno-političkog sistema bio je izgrađen na pretpostavci postavljanja jednog moćnog centralnog tumača i koordinatora. Nestankom Tita, ključnog elementa, ceo sistem je pokazao da je nesposoban da funkcioniše. To su nakratko iskoristili novinari. Iako su mediji u komunističkoj Jugoslaviji, bili slobodniji nego u drugim zemljama iz okruženja, a posebno onih iz socijalističkog bloka, njihovu slobodu je decenijama dozirao sistem. Savez komunista Jugoslavije, koji je imao monopol nad političkim sistemom, u potpunosti je kontrolisao medije preko svojih komesara i komisija za ideološki rad, političko-propagandne aktivnosti i informisanje. Ustav jeste garantovao slobodu, ali je cenzura bila ozakonjena, a samocenzura se podrazumevala. Pa, ipak, sredina osamdesetih godina ostaje upamćena i po činjenici da su mediji, makar na kratko, postali otvoreniji i slobodniji. Nogu su povukli ambiciozni mladi ljudi iz zagrebačkog Poleta, ljubljanske Mladine, beogradskih Omladinskih novina ili Studenta, koji su svojim liberalnijim stavom, duhovitošću i zanimljivim temama uspevali da prodrmaju javnost. Razvoj slobodne štampe u Srbiji, koji se poklopio sa novim talasom u muzici, nije bio dugog daha. Uzlet je trajao tačno onoliko koliko je bilo potrebno da se na partijskoj sceni pripremi teren za promociju nove političke ličnosti. Omladinska štampa, nedeljnik NIN, dvonedeljnik Duga, Idoli, Električni orgazam, Šarlo akrobata i mnogi drugi projekti popularne kulture, koji su se odlikovali individualnim i kreativnim slobodama, ubrzo su poklekli pred glasnogovornicima pokreta za afirmaciju srpskog identiteta i učestalim evociranjem golgote “srpskog stradalnog naroda”. Na političku scenu je stupio Slobodan Milošević koji je medije svrstao među prioritetne poluge za osvajanje vlasti.

Da, onda je došao Milošević i više ništa nije bilo isto. Šta su devedesete za vas predstavljale, i u profesionalnom i u etičkom smislu? 

- Fraza da reči lete brže od metaka, pokazala se istinom. Kao i svakom, i ovom fizičkom ratu prethodio je rat rečima. Počelo je govorom gneva i medijskim ratom, usledio je govor mržnje i rat, u finišu su dominirali ratni govor i ratna propaganda. Uoči raspada Jugoslavije govor mržnje u javnom životu postao je oblik javnog i političkog izraza. Nacionalistička politička propaganda, pod paskom republičkih vlasti, čije su glavne poluge bile sredstva informisanja, ali i intelektualna elita, javne ličnosti i estradne zvezde, mesecima uoči krvavog pira, pripremala je i kondicionirala javno mnjenje za rat. Ceo jedan bataljon nacionalnih radnika u Srbiji, od uglednih akademika, profesora univerziteta, preko istoričara do pesnika, preuzeo je na sebe da unazad objasni i utemelji nacionalnu platformu. U čuvenoj Politikinoj rubrici “Odjeci i reagovanja”, u narodu se zapatio duh netolerancije prema svemu što je drugačije: prvo su to bili Albanci, pa Slovenci, Hrvati, Muslimani, a onda i Srbi koji nisu dovoljno Srbi. Taj antimoderan projekat, populistički način učestvovanja građana u javnom životu, prethodio je “ritmu zločina”. Duh i jezik “Odjeka”, orkestrirana vika i halabuka, ubrzo su zaživeli i na državnoj televiziji. U nastojanju da osigura lojalnost naroda prema sopstvenoj politici, vlast je sve raspoložive medijske kadrove upregla u pripremu psihološkog terena za narastanje međunacionalne mržnje. No, nisu samo ljudi u medijima huškali na mržnju i nisu podsticane samo podele među narodima. Mnogi prostodušni ljudi su čvrsto verovali da TV Dnevnik uređuje lično Slobodan Milošević. Iako se on direktno retko obraćao javnosti, posredno je to činio svake večeri. TV Dnevnik i Dnevnikov dodatak, bili su apsolutni prioritet režima: u tim emisijama odlučivalo se o odnosima sa svetom, ratu i miru, granicama, izborima, opoziciji … Mediji nisu bili samo prethodnica u borbi za srpsku stvar: bili su i deo logike rata, sa kojom su se potpuno identifikovali. Nesreća Vukovara, koji će postati spomenik modernoj artiljeriji i bezumlju, u medijima je pretvarana u oslobođenje: danima i nedeljama je veličan i opravdavan besmisao te opsade. Javnost u Srbiji većinom je ostala ravnodušna kao i prema Dubrovniku, Zadru, Srebrenici, Markalama, munjama i gromovima kojima je svevišnji general Ratko Mladić spržio Sarajevo. Što je nesreća bila veća, žrtve su bile lakovernije. Devedeset odsto javnog mnjenja bilo je sačinjeno od poruka sa televizije. Narod je slepo nasedao na paranoidne konstrukcije koje su ga zasipale sa ekrana ili vrištale sa naslovnih strana. U domaćim medijima dobrovoljci, teritorijalci i JNA su „oslobodioci“ ili „branioci vekovnih ognjišta“, a hrvatske i muslimanske snage - ustaše, mudžahedini, fašisti, fundamentalisti, crnokošuljaši, balije, bojovnici, horde, islamski plaćenici, zlikovci. drogirana soldateska … Za običnu ljudsku pamet i prosečan nervni sistem, snalaženje u tom košmaru mrtvih, ranjenih, izbeglih, nacionalnih interesa, granica, ekonomske bede, medijskog terora i spoljnih pritisaka bio je pretežak zadatak.

A da li je Srbija zapravo uspela ikada da izađe iz tih grozomornih devedesetih?

- Mnogi novinari su se više bojali svega ostalog nego sramote. Huškačko i mrziteljsko novinarstvo koje je pustilo duboke korene, nastavilo je, sa malo blažom retorikom, da hara medijskom scenom Srbije. Ustaše, mudžahedine, bojovnike i koljače, u medijima su zamenili izdajnici, tužibabe, janjičari, poturice, sluge, plaćenici ... Dugačak je spisak novinara koji su se tokom devedesetih ogrešili o profesiju. Mnogi vinovnici medijskih zločina u Srbiji danas su ugledni građani. Ako nisu u medijima, jesu u izdavaštvu. Ne manjka im eksponiranje. Pokušaj Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) da ratni i mirnodopski huškači u Srbiji odgovaraju za ono što su uradili dočekan je u srbijanskoj javnosti na nož, ismevan i na kraju – zaboravljen. Lakše nam je bilo da zaboravimo. Eto odgovora zašto je u ovom društvu katarza, nepriznat pojam i zašto nikad neće zaživeti, zašto nikada nećemo izaći iz devedesetih: savest je mrtva, svest o krivici je ugušena, svi smo u stanju teške katalepsije – obamrlosti u kojem je katarza nemoguća.

Spomenuli ste NUNS i njegove krivične prijave protiv ratnih huškača u novinarstvu. U februaru prošle godine povukli ste se sa čela ovog udruženja nakon veoma teških pregovora koje su novinarska i medijska udruženja vodila sa Vladom Srbije, zahtevajući od nje da obustavi progon nezavisnih medija i novinara. Kako sa ove vremenske distance gledate na taj period?

- Ne volim se baš vraćati u rikverc kad je taj dvogodišnji deo moje biografije u pitanju: smatram da je to, uz još par kratkoročnijih životnih sekvenci, retki period mog života za kojeg bih mogao reći da su ih pojeli skakavci i magarci. Ja sam od svoje 37. godine solo igrač: izašao sam iz redakcije Naše Borbe i tih devedesetih uplovio u mutne vode privatnog izdavaštva. Posle pada Miloševićevog režima, kratko sam bio glavni urednik nedeljnika Reporter, a onda sam 2002. pokrenuo Status, jedini srbijanski nelicencni mesečnik i izdavao ga ravno deset godina. Bio sam primoran da ga “ugasim” samo šest meseci po dolasku na vlast Vučića i njegove kamarile koja je, kontrolišući marketinške agencije i advertajzing, pokušala ubiti sve što se moglo nazvati medijem. Iako se u Srbiji jako dobro zna ko kosi a ko vodu nosi, a ja svakako ne spadam u red vodonoša, u te prve dve godine bez posla, saradnju mi je ponudila jedino Biljana Stepanović, vlasnica magazina Nova ekonomija, niko me se drugi setio nije. Radio sam uglavnom dokumentarce, konkurišući uglavnom pod tuđim imenom i firmom. Predsednik NUNS-a, posle dugo nagovaranja, postao sam u periodu koji je za profesiju bio najgori, još od doba devedesetih. Bilo je jako ružno vreme, krcato agresijom “naprednjačkih” jurišnika, bura i kijamet pred kojim se niste mogli skloniti negde pod strehu i sačekati da prođe. Pristao sam ne zato što sam nešto posebno hrabar čovek, već zbog osećaja dužnosti: smatrao sam to vraćanjem duga profesiji koja mi je sve dala u životu. Našao sam se u vrtlogu potpune pogubljenosti medijske zajednice u vezi sa svim što se konkretno dešavalo u profesiji, izuzev kad je u pitanju izrada strateškog dokumenta kojim će se mapirati problem i predložiti konkretna rešenja kako bi se poboljšala medijska situacija u Srbiji. U fokusu nam je bila izrada tog medijskog dokumenta, a sve ostalo je bilo u drugom planu: protiv terora, pretnji, napada i pritisaka nad novinarima borili smo se saopštenjima na dnevnom nivou, zloupotrebu novca iz budžeta namenjenu medijima smo hendlovali brojnim i uzaludnim sastancima upravo sa onima koji su servisirali te transakcije, prekarijatu u medijima suprotstavljali smo se izdvajanjem neke smešne finansisjke pomoći iz još smešnijih fondova solidarnosti … Nije bilo prave konkretne akcije na terenu, bilo nas je jako malo, a na sve to imali smo tri krupna protivnika: državu koja je htela da nametne svoja rešenja, predstavnike međunarodne zajednice koji su insistirali na kompromisu, po svaku cenu – a njihovo je mišljenje, iz vrlo pragmatičnih razloga, da ne kažem fondova, odakle je finansiraran rad medijske zajednice, imalo težinu sugestije – a treći naš protivnik, čini mi se najveći, bili smo mi sami, medijska udruženja i asocijacije – nikad u životu nisam, kao tad, svedočio toj količini egoizma, samovažnosti i posmatranju stvari isključivo iz svoje perspektive. Kako nisam od onih koji drže do procedura i uklapaju se u protokole, jer ne pristajem da onome ko mi je lupio šamar pružim drugu stranu obraza i čvrsto verujem da su parolu “Ko tebe kamenom, ti njega hlebom” izmislile kukavice sa kamenom u ruci, par meseci nakon što sam po drugi put izabran za predsednika NUNS-a, odlučio sam da sačuvam sopstvenu mentalnu čistotu i fizički integritet onih koji su se izdavali za bliske saradnike u misiji za unapređivanje profesionalnih i etičkih standarda. U međuvremenu je Srbija dobila Medijsku strategiju, ali je gotovo ostala bez slobodnih medija. Na pragu treće decenije novog milenijuma, mediji ne samo da nisu sedma, nego nisu ni “s” od sile. Srbijanska medijska zajednica je utišana gotovo do nepostojanja, a u medijima rade gotovo isključivo propagandisti – novinari su incident. 

Serijal koji ste producirali pod nazivom "Vladalac", a koji je secirao lik i delo predsednika Srbije Aleksandra Vučića, izazvao je baš žestoku reakciju srbijanskog režima. Predstavnici vlasti su vas vređali, dobijali ste pretnje, snimljena je kontraemisija ... Šta je to bilo u serijalu što ih je toliko iznerviralo?

- “Vladalac” je samo dokumentovana i argumentovana naracija o uspesima i padovima gotovo osam godina najmoćnijeg čoveka u Srbiji, vođinom okruženju i perspektivama, njegovom grandioznom osećaju sopstvene važnosti, egzibicionističkoj želji za neprestanom pažnjom i divljenjem, zaokupljenošću fantazijama o neograničenom uspehu i nerealnim ciljevima, obuzetošću nadom da se rukovodi visokomoralnim principima, ubeđenjem da je ono što je dobro za njega dobro i za državu i čvrstom verom da nacionalni interes i nacionalna bezbednost zavise samo i isključivo od njega i njegovog opstanka na vlasti. Najpre je Vučić, kome je zaobilaženje istine velika slabost, u času kad se film emituje na TV N1, rekao da je taj dokumentarac “četiri sata nepatvorene mržnje". Onda je potpredsednik Glavnog odbora vladajuće SNS, Marko Đurić, takođe bez gledanja, ocenio „da će se 'Vladalac’ kao bumerang vratiti njegovim autorima i naručiocima” (mislim da je taj bumerang nestao negde u bespućima korone, inače bi se autorima svašta desilo). Poslanici srbijanskog Parlamenta su nas nazivali “ljudskim fekalijama”, tvrdili su da radimo za “albansku mafiju”, da nas finansiraju tajkuni, pune tri nedelje smo targetirani u jutarnjim programima i večernjim informativnim emisijama TV stanica sa nacionalnim frekvencijama, na kraju je TV Pink, koji je preuzeo od RTS-a ulogu javnog servisa, snimio kontradokumentarac. Gromovita oluja i kolektivna histerična hajka na autore i sagovornike u biografskom zapisu o političkoj karijeri Aleksandra Vučića trajala je od prikazivanja, do proglašenja vanrednih mera, punih mesec dana. Ne uspevši ništa da demantuju, oni su, iz čiste svoje gluposti, zaintrigirali narod pa je posle dve nedelje film na YouTubeu imao više od million pregleda, ne računajući gledaoce koji su ga videli na hrvatskoj i bosanskoj televiziji. Upravo radim na knjizi u kojoj ću sabrati reakcije na dokumentarac: gotovo jednodušan zaključak onih koji nisu “stranački” gledaoci jeste da, bez obzira na to što je Aleksandar Vučić glavni junak filma, “Vladalac” nije samo zapis o njemu već i tužna priča o pustoši koju prouzrokuje autokrata okružen oholim pojedincima u vrhu vlasti i društvenom sunovratu ljudi u čije ime oni vladaju. Nisam ponosan što je to tako, ali “Vladalac” jeste neka vrsta lične karte Srbije danas.

Čini se da u Srbiji samo u zamecima postoji građanska, evropski orijentisana opozicija Vučićevom režimu. Mnoge stranke okupljene oko Saveza za Srbiju koketiraju sa nacionalizmom, pozicionirajući se prilično desno, dok neke građanske stranke praktično nisu opozicija jer su u višestrukim vezama sa naprednjačkim režimom. Šta da radi jedan građanski, proevropski, opozicioni građanin Srbije?

- Građanski, proevropski, opozicioni građanin Srbije danas je u karantinu: virus straha, za koji smo mislili da je iskorenjen i suzbijen, skoro nepostojeći, danas više nego ikad hara Srbijom. Politička nazovi-elita personifikovana u onima koji vrše vlast i društveni talog, koji čine navijačke falange, dileri i ozbiljni kriminalci – sinergijski kombinuju svoju silnu moć i celu državu drže u šaci. Mi živimo u totalnoj konfuziji. Nije to trenutak konfuzije, koji bude, odnese žrtve i kolateralne zabludelice i prođe, mi naopako živimo punih osam godina, baš toliko smo podjarmljeni, tužni i besni, ali nikako da se otreznimo i javno razočaramo i otarasimo se političkih ništarija. Opozicija je satanisana, ubijena u pojam, pometena. Nema autentične avangarde. Ovde kao da niko ne poseduje veštinu da otkrije potencijala besa. Nemamo javno prisustvo, nemamo masu, nemamo opipljivu snagu društva koja će izvršiti pritisak ne samo na vlast već i igrače takozvane međunarodne zajednice, koju, ne bez razloga mogu nazvati i – međunarodnom zajebancijom. Kod građana može da prevladava strah, osećanje mučnine i zamor od politike: smatram, međutim, da građanska elita, intelektualci koji su s pravom percipirani kao neumorni borci, u pozitivnom ili negativnom smislu, ustrajni i čestiti, uvek sa deficitom lojalnosti prema državi, društvu, sistemu ili vlasti, ne smeju da budu demotivisani atmosferom u društvu koju su kreirali Vučić i njegovi satrapi. Devedesetih godina, kad su se članovi Beogradskog kruga suprotstavili Miloševićevom režimu, u pitanju nije bila ideologija već etički i moralni razlozi, sa devizom koju je efektno izrazio Rade Konstantinović: “Mi nismo ljudi koji se mire sa zločinom.” A mi se suočavamo sa zločinom prema sopstvenom narodu, mentalnom, pre svega. Čvrsti režimi su uvek bili izazov intelektualcima da doprinesu osvešćivanju zajednice. Izazov zabrana je postajao i ispit savesti intelektualca. Nesumnjivo je i u prethodnom režimu vrednost mišljenja najviše zavisila od stepena političke podrške, ali kako su intelektualci dozvolili sebi da danas skoro potpuno izgube okvirni prostor za djelovanje? Kako je moguće da u ovoj epizodi, nadam se epizodi – kakistokratije, reč koja sintetizuje našu intelektualnu stvarnost ima tri slova i glasi – muk! Nemam ideju kad je i kako je tačno došlo do toga da nekakva pseudoelita preuzme primat, ne u smislu šivanja carevog novog odela, već tako veštog strategijskog okupiranja javnog prostora da je – što se nije desilo čak ni u vreme Miloševića – taj prostor ostao gotovo zatvoren za autonomna mišljenja? Kao što ne znam gde su nestali oni silni ljudi koji govore autoritetom svojih struka, gde je zapeo glas intelektualca, taj toliko neophodni glas istine, sud ljudi koji ima i etičku dimenziju, glas koji konstantno proziva, poziva i podseća. Čekanje, skrivanje, apatija i ćutanje su – nečinjenje, nečinjenje je kršenje ljudskih prava, a kršenje ljudskih prava je zločin. To mi je u glavi!

"Opozicija je satanisana, ubijena u pojam, pometena" (FOTO: Medija centar Beograd)

Neki će srbijanski analitičari reći da se treba primiriti i ćutati dok Vučić napokon ne reši problem Kosova. Oni će takođe konstatovati da je nacionalizam najveći problem Srbije. Šta biste im odgovorili?

- Aleksandar Vučić je raspet između Velike Srbije i Srbije bez Kosova. On žonglira između laži i istine, njegova retorika i postupci češće su u raskoraku nego što idu ruku pod ruku. On je rešavanju kosovskog pitanja prišao kooperativnije nego što su evropski partneri očekivali, ali je za domaće tlo smislio strategiju koja je u praksi teško izvodljiva: da to pitanje reši i ostane na vlasti. Sad je jasno da je to izvodljivo jedino ako je država kidnapovana, društvo razvaljeno i maksimalno podeljeno, ako je kreativna energija potrošena na preživljavanje, nezavisne institucije okupirane, opozicija naružana i gurnuta u odbranbeni gard, tabloidi i televizije pretvorene u megafon vlasti, profesionalni mediji u sve većem mraku, a kritička svest u defanzivi. Nacionalizam danas nije samo problem Srbije, ceo nam je region frustriran i šovenski nastrojen. Neki dan u Večernjim novostima, koje danas uređuje Milorad Vučelić, nekada Miloševićeva udarna medijska pesnica i arhitekta ratnohuškačkog novinarstva devedesetih godina, imate preko cele strane naslov “Kovid 19 pokazao: samo nacionalne države mogu da zaštite građane”! Sumnjam da će mu takvo društvo oprostiti Kosovo. Mada ima neke božanske pravde da tamo gde je jedan autokrata, Milošević, započeo svoj krvavi pohod, drugi, Vučić, koji je večito manipulisao memorijom i igrajući na kartu najdubljih emocija izgradio ime na targetiranju izdajnika i plaćenika, bude arhiviran kao izdajnik i tako pokrene zamajac okončavanja svoje političke karijere. 

U jednom intervjuu pre par godina konstatovali ste da će Vučić na čelu Srbije opstati duže nego Recep Tayyip Erdoğan i Vladimir Putin na čelu Turske odnosno Rusije. Da li ste i sada tog mišljenja?

- On godinama već nesmetano jezdi političkim prostorom koji je kontaminirao i prilagodio svom političko-imunološkom sistemu. Na dnevnom nivou isplivavaju činjenice koje svedoče da je država danas prćija jednog čoveka, teritorija gde za njega i podređene mu političke huligane – ne važe zakoni, procedure i protokoli, okruženje u kojem su ljudska prava u zapećku i ambijent u kojem oni koji imaju kritičku distancu prema takvom odnosu vladajući klike naspram države bivaju prokuženi i proganjani. Evo, recite mi sad na koga sam mislio u prethodnoj rečenici: na Putina, kojim je Vučić fasciniran i sa kojim se video desetak puta, Orbana, Vučićevog prijatelja koji se ne odriče šovinističke retorike, Erdogana, koji je od konzervativnog islamiste evoluirao u jakog nacionalistu ili – Vučića. Vučić ništa nije izmislio, samo je modifikovao i primenio. Uz to, on na dnevnom nivou indukuje mržnju, histeriju i laž i gotovo neprestano daje intonaciju progonu neistomišljenika. Čovek je od Srpske napredne stranke napravio partiju bez ideologije, ali i ozbiljnu političku mašineriju koja danas broji preko 700.000 članova: praktično, desetina stanovništva Srbije učlanjena je u SNS-a. Podsećanja radi, Jedinstvena Rusija Vladimira Putina s dva miliona članova ima tek 1,4 odsto stanovništva. Opozicija je progonjena, satanisana i rasparčana, nema dana, faktički, da neka ničim izazvana fukara iz SNS-a, bašibozuk ili preletačka prišipetlja, redom face bez skeleta i stava, preko tabloida ili za skupštinskom govornicom, svejedno, ne napadaju i satiru to što je ostalo od opozicije ređajući uz njihove generalije glagole posle kojih iole razuman čovek diže ruke od politike. U takvom srbijanskom tamnom vilajetu, gde je, kako to pesnik figurativno reče “paščad puštena a kamenje svezano”, nemoguće je voditi ravnopravnu političku bitku. Etikete i epiteti diskredituju i urnišu, a vi najčešće ne možete ništa demantovati: on kontroliše medije, kontroliše policiju, kontroliše tužilaštvo, kontroliše sudstvo ... sve kontroliše, osim – Aleksandra Vučića. U takvoj podeli karata, da, čvrsto verujem da će ovaj naš populista jako, jaaaaaako dugo opstati na prestolu.

Jedan ste od potpisnika Apela intelektualaca i javnih ličnosti u kojem se vlasti u Srbiji pozivaju da prestanu da se mešaju u unutrašnje poslove Crne Gore i da destabilizuju ovu državu. Smatrate li da je Srbija, sa Vučićem na čelu, regionalni faktor stabilnosti ili nestabilnosti?

- Potpisnici su smatrali da je Crna Gora izložena pokušaju nasilne destabilizacije i da je za to odgovorna srbijanska vlast, koja nikad nije prežalila to što joj je Crna Gora, svojim osamostaljenjem, vratila nezavisnost, i koja i dalje ovu susednu državu smatra svojom prćijom! Valja podsetiti da je Apel došao na vrhuncu “verskog ustanka” u Crnoj Gori, u času kad je javnost i u ovoj susednoj republici, baš kao i u Srbiji, bila podeljena oko Zakona o slobodi veroispovesti i pravnom položaju verskih zajednica, koji je usvojio crnogorski parlament. U takvom jednom preosetljivom trenutku, predsednik Srbije, sve poštujući integritet, nezavisnost i ustavni poredak Crne Gore, uz blagoslov patrijarha Irineja, osmišljava kompletan protokol boravka na severu Crne Gore – bez znanja vlasti te države. A kad oni izraze nezadovoljstvo, on uzvrati: „Što, da nećete da nas bombarduje“! Kad građani smatraju da predstavnici vlasti donose zakone koji nisu u njihovom interesu, oni imaju pravo da zahtevaju da se ti zakoni menjaju. Razlog zbog kojeg protestuju Srbi iz Crne Gore nije crkvena imovina. U pitanju je odbrana ljudskih prava i identiteta. Srpska pravoslavna crkva, nije to nikakva tajna, ne samo da ne priznaje nezavisnu i suverenu Crnu Goru već crnogorski identitet vidi isključivo kao geografsko-teritorijalnu odrednicu. Što je na tragu političkog identiteta i uverenja opozicionara okupljenih oko prosrpskog crnogorskog Demokratskog fronta, čiji su lideri, na dnevnom nivou, avionom Vlade Srbije, iz Podgorice stizali na brifinge u Beograd. A sve ovo skupa jeste višedecenijsko političko nasleđe nosilaca velikosrpskog projekta, zanimljivo, baš onih koji su trenutno na vlasti i onih kojima je u interesu da se po svaku cenu zaustavi proces definitivnog raskidanja svih veza Crne Gore sa srpskim nacionalističkim projektom. Koliko je Srbija odmakla od Memoranduma SANU iz 1987. godine, najbolje je posvedočio Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova Srbije i lider srbijanskih fašistojalista, koji je u udarnoj informativnoj emisiji državne televizije obznanio kako je u Srbiji dugo vladala velikocrnogorska agresija, a zatim javno predložio da Crnogorcima koji imaju srpsko državljanstvo, a stavljaju pod sumnju velikosrbijansku politiku, treba uskratiti srbijanske papire. A ministar zdravlja ponosno svedoči u TV nastupu kako se trudi da Crnogorci u medicinskim ustanovama u Srbiji budu na što manje rukovodećih pozicija. Ulicama većih gradova Srbije valjaju se kolone “pravoslavnog puka”, predvođene liderima prosrpskih partija iz Podgorice, koje traže da se “oslobode braća iz Crne Gore”, a na mitingu u centru Beograda, spaljuje zastava na crnogorskoj ambasadi. Retoriku Vojislava Šešelja da i ne pominjem. Gledajući unazad, savršeno je jasno da Vučićevo političko delovanje počiva na jedinstvu suprotnosti i pravljenju ili makar izmišljanju konflikata, nekad da bi gasio vatru koju je zapalio, a nekad da skrene pažnju sa bitnijih stvari.

Za kraj bih da se pozabavimo odnosima Srbije i Hrvatske. U medijima bliskim vlasti u potpunosti se obnovio govor mržnje prema Hrvatskoj i Hrvatima (i drugim susedima), dok je zvanična politika Srbije navodno mirotvorna. Kako objasniti tu diskrepancu, odnosno da li diskrepanca uopše postoji?

- Raskorak između Hrvatske i Srbije i danas je neopravdano velik, samim tim što je sulud i ne priliči dobu koje trošimo, ali često mi se čini da je i nepremostiv, ne zato što ga je nemoguće premostiti, već zbog toga što ispada da to nekako nije u interesu ova dva nesrećna suseda: sukob, makar i na nivou verbalnog, dobro dođe uoči svake izborne kampanje, a kako su one i u Hrvatskoj u Srbiji česte i možda i namerno nepoklapajuće, deluje da je sukob konstantan. Pogledamo li unazad, jedino u eri Ive Josipovića i Borisa Tadića hrvatsko-srpske koordinate nisu bile dragstor, nekad se čini, isijavajuće mržnje koja nas rastače, što ubeđen sam, neće ponovo dovesti do toga da se borimo za tlo, ali hoće nas naterati da dugoročno držimo tu nacionalističku distancu, umesto privremeno aktuelne socijalne. Ne bih da se uplićem u unutrašnje odnose kod Hrvata, ne pratim dovoljno situaciju da bih mogao izvesti validne zaključke, ali Srbije što se tiče, jasno je da govor mržnje prema Hrvatskoj i Hrvatima nikad neće biti izbrisan iz uredničke agende provladinih tabloida u Srbiji. I to ne zato što je takvo huškanje tiražno isplativo, već zbog toga što je huškanje najpre vaskrsalo u članovima vlade bliskim tabloidima. Tu posebno odskače već pomenuti uniformisani pajac Vulin, ministar za svađe u regionu, koji je za kratko vreme postao persona non grata u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, makar u onom delu koji ne devastira Mile Dodik. Iako često izgleda i ponaša se kao s uma sišavši orangutan ili makar onaj katastrofični majmun u tenku iz Kusturičinog “Andergraunda”, Vulin nije ništa od toga: on je megafon zla, tribun osvete, dežurna nadžak baba a nadasve – Vučićev glasnogovornik. Kao što je Zoran Milanović napustio skup gde je jedan od branitelja nosio majicu sa natpisom “Za dom spremni”, ubeđen sam da bi i Vučić sigurno napustio skup gde bi neko od četnika nosio slogan “Nož, žica, Srebrenica”. I ne samo to: lično bi nahuškao Vulina da bradonju privede i otme tu majicu, a već sutradan bi na basket tu majicu – prethodno opranu, nadam se – nosio Vučić. Opšte je mesto da Vučić sa ekipom oko njega, prvenstveno Batom Gašićem, direktorom BIA-e, kontroliše većinu medija i sve tabloide u Srbiji. Jedno istraživanje koje je obuhvatilo naslovne strane Informera i Srpskog telegrafa, dva najprljavija tabloida, pokazalo je da u roku od godinu dana Srpski telegraf na svojim naslovnim stranama objavio 155 najava ratova i sukoba, dok ih je u Informeru bilo nešto manje – 110: u proseku svakog drugog ili trećeg dana oni su upozoravali javnost na predstojeće sukobe, prvenstveno sa Hrvatskom. Što bi Srbi rekli – pametnome dosta.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Privatni album