Drugi celovečernji igrani film Miroslava Terzića „Šavovi“ našao se na programu Panorame Berlinala u vrlo jakoj konkurenciji. Da se našao u glavnom takmičarskom programu koji ove godine nema da ponudi više od tri dobra filma, „Šavovi“ bi imao velike šanse da odnese neku od nagrada. Ali odneo ju je i u ovom programu, dobivši "Europa Cinemas Label", nagradu za najbolji evropski film u sekciji Panorama.

ŠAVOVI: Film nagrađen na Berlinaleu verna je preslika života, bez happy enda

U ovoj noir drami rađenoj prema scenariju Elme Tataragić baziranog na istinitim dešavanjima, priča se okreće sredovečnoj ženi Ani (igra je fantastična Snežana Bogdanović) koja traga za istinom o sudbini svoga sina, za kojeg joj je pre 18 godina rečeno da je umro na porođaju, ali u šta ona nikada nije poverovala zbog sumnjivih izjava i zbunjujućih podataka u zvaničnim dokumentima. Ana je jedna od više stotinu žena koje je zadesila ovakva sudbina na smeni milenijuma – računa se da je oko 500 beba ukrademo od roditelja kojima je rečeno da su deca rođena defektna i da su bačena kao biološki otpad. 

Lupiga se sa redateljem i glavnom glumicom našla u Berlinu, gde smo razgovarali o uslovima snimanja i o fascinantnoj ličnosti Drinke Radonjić, čija je ovo priča. 

Gospodine Terziću, prošlo je sedam godina od vašeg prvog autorskog filma „Ustanička Ulica“ i odmah ste se našli na Berlinalu, u programu „Panorame“ koji je po unisonom mišljenju kritičara tradicionalno najjači po pitanju kvaliteta. 

Miroslav Terzić: To je jako dobar osećaj. Pre dva dana sam napunio pedesetu godinu i nisam mogao dobiti bolji rođendanski poklon. Kao da su znali, pa su rešili da me obraduju. Sretan sam i zadovoljan time što su reakcije na film jako dobre. Nakon projekcije sam bio dosta emotivan, jer me je to sve nekako sustiglo.

Šta vas je motivisalo da se dohvatite jedne tako teške i grozne priče koja je još uvek obavijena velom tajne i da li ste imali prilike da se upoznate sa ženom koja je poslužila kao inspiracija za scenarij? 

Miroslav Terzić: Ja sam tu priču dosta davno počeo da istražujem. Tome sigurno ima 15-16 godina i nekako, dok sam čitao novinske članke, to mi se činilo kao ona čuvena rubrika „verovali ili ne“. Ni novine u kojima se o slučajevima nestalih beba pisalo nisu bile ozbiljne. Onda sam počeo da kopam malo ozbiljnije i shvatio sam da tu postoji jako veliki broj slučajeva i različitih sudbina koje se ukrštaju. Dok smo tragali, ja sam sasvim slučajno naišao na Drinku Radonjić i kada sam saznao da je ona jedan od poznatijih slučajeva i da vodi šest-sedam sudskih postupaka, otišao sam u njen krojački salon i zamolio sam je da mi ispriča svoju priču. Doveo sam malu ekipu koja je snimila taj intervju od dva i po sata i tokom koga sam dobio njenu pravu ispovest. Tako sam imao solidan kamen temeljac za naš budući scenario. Drinka je bila sve vreme sa nama i u jednom trenutku sam rešio da joj dam jednu malu ulogu žene iz grupe za samopomoć koja dolazi u krojačku radnju. Njena mirnoća, tuga koju čuva u sebi, ponos sa kojim sve stoički nosi, pa čak i frizura, poslužili su za model Snežanine uloge. 

Snežana Bogdanović: Prvo sam pogledala Mišin dokumentarni deo koji je uradio sa Drinkom i potpuno sam bila zalepljena za stolicu kada sam videla tu ženu. Ona je mene fascinirala, tako da nisam ni razmišljala da li da prihvatim ulogu. Miša me je upoznao sa njom u Beogradu. Viđale smo se povremeno dok je scenarij bio još u razvoju. Pred snimanje, ja sam čitavo leto provodila sa njom u njenoj maloj krojačkoj radnji. Uspostavila sam dobar odnos sa njom. Htela sam da ima poverenje u mene, da se oseća opuštenom, da ja mogu da je posmatram. Čak me je naučila da šijem. Ona siva torba koju nosim u filmu – nju sam sašila u Drinkinoj krojačkoj radnji. Pričale smo i ja sam bila apsolutno fascinirana njenom inteligencijom i dignitetom sa kojim nosi svoje muke sve te godine. To je jedna žena koja ne otkriva lako svoj unutrašnji svet – strahove i sumnje drži čvrsto zatvorenim u sebi. Znala sam da će ona diktirati izbor mojih glumačkih sredstava. Ja sam htela da joj budem što vernija u svome glumačkom postupku. 

Da li je u pravom životu pronašla svoga sina? 

Snežana Bogdanović: Jeste, ustvari njene ćerke su joj pomogle. U našem filmu ne na taj način, nego preko Facebooka. 

"Fascinirana sam Dinkinom inteligencijom i dignitetom sa kojim nosi svoje muke sve te godine" - Snežana Bogdanović (FOTO: Berlinale.de)

Moram da primetim kako su fotografija, scenografija i kostimi besprekorni i da nema manipulacije emocija muzikom. Specijalno moram da pohvalim fotografiju koja to novobeogradsko sivilo pretvara u betonski kovčeg čija vrata samo što se nisu srušila na glave ljudi. Takođe uglovi pod kojim su snimane te bezlične zgradurine, parkinzi i zgrada stare opštine su neverovatni. 

Snežana Bogdanović: Drago mi je što ste to spomenuli. Uglavnom svi naši razgovori oko ovog filma svode se na priču o Drinki, a malo ko spominje umetnički aspekt. Scenaristički, fotografski i kostimografski postupak su odlični.

Miroslav Terzić: Mi smo imali dogovor da nijedna zgrada koja se pojavi u filmu ne sme da bude izgrađena posle 1980. I VMA (vojno-medicinska akademija) je tada građena, kao i neke kuće na Dorćolu.

Snežana Bogdanović: Izbor objekata u filmu je fantastičan. Mala žena zarobljena nevidljivim sistemom opresije. 

Koliko je bilo teško dobiti finansijsku podršku za film?

Miroslav Terzić: Ja sam sa nekim lošijim verzijama scenarija konkurisao i pre. Kada smo napravili tu jednu ruku, izašli smo na konkurs 2015. godine i dobili smo ta sredstva. Naredne godine smo konkurisali i u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni. U Hrvatskoj smo pokušavali četiri puta i naposletku smo dobili finansiranje. Na kraju smo dobili i taj Eurimages koji nam je jako pomogao. Snimali smo u leto 2017. godine koje je bilo nepodnošljivo toplo, iako nije bilo tračka sunca jer su se nad gradom nadvili teški oblaci. Zato je i sve mnogo sivlje. A sve scene koje smo snimali unutra odigravale su se pod nepodnošljivom vrućinom pojačanom reflektorima. Snežana je stoički izdržavala tu periku koju je nosila. 

"Drinka nam je bila džoker" - Miroslav Terzić (FOTO: Berlinale.de)

Koji je bio najveći izazov, osim vrućine?

Miroslav Terzić: Pre svega da se film snimi u zadato vreme – 27 dana. Bili smo brzi zato što smo morali. Naravno tu su bile i sve te dileme oko scenarija koje menjate u poslednjem trenutku. Probudim se sa jednom idejom danas, sutra sa drugom. Ono što je bilo dobro je što je čitala filmska ekipa bila tu za nas 200 posto. Svi su bili neverovatno posvećeni ovome projektu, naročito kada se Drinka pojavila na setu. Ona nam je bila džoker. Ona se pojavi, i svi se u nju zaljube i navale da odrade svoj posao najbolje što mogu da bi film ispao kako treba.

Snežana Bogdanović: Sve te naše uslovno rečeno dramske scene su za glumca uvek najveći izazov i najveću odgovornost imate prema tome. Svi glumci su otprilike znali na kojoj se visini zadatka mora biti kada je ovakav minimalistički postupak u pitanju vi morate stalno biti verni onome što je napisano. U uslovima u kojima smo to radili je to naravno otežavajuće i teško je staviti scenu u jedan mali prostor u kome ne možete da se mrdnete a da ne ispadnete iz kadra. Takve stvari su bile glumački teške, a imate emociju koju morate da ponovite deset puta.

Miroslav Terzić: Sećam se najviše one scene kada se ti biješ sa Draganom. Meni je to bio najlepši kadar, ali sa njim smo imali probleme jer je bio neoštar, tako da sam cedio Snežanu dok mi nije rekla „ma ja ovo više ne mogu“. I taj kadar koji je bio sedmi po redu je bio fantastičan iako je i on bio neoštar. 

Da li je Drinka zaista prolazila i kroz takve fizičke pretnje i nasilje?

Miroslav Terzić: Nije bilo fizičkog nasilja ali indirektnih pretnji jeste. Prvi inspektor policije koji je bio teška baraba, ili na primer zvonjava telefona u pola noći 

Sasvim je neverovatno da je tako nešto uopšte moglo da se desi i još neverovatnije, da se nijedan slučaj do sada nije rešio.

Snežana Bogdanović: Jeste sistem takav kakav je bio u vreme kada ste vi otišli i kada sam ja otišla, ali za takve postupke je uvek potrebno makar četvoro ljudi. Četiri glave da se spoje i da takvo zlo čine. Znači, ne možete da kažete ”jeste, ja sam to prihvatio zato što sam u takvom sistemu”. Stvar je toga šta ćete vi učiniti, kolika je vaša empatija i koliko ste moralni, odnosno kakvi su vam standardi u životu. Što je rekao Miša, to se svuda dešava, možda ne na taj način, ali se dešava.

Miroslav Terzić: Posle projekcije filma u Beču prišao mi je jedan Španac koji mi je rekao da je to trenutno jako aktuelna tema u Španiji. 

Snežana Bogdanović: To je jedno malo zadovoljstvo bavljenja filmom i ovakvim temama – svaki put kada usmerite reflektor na tako nešto, vi smanjite mogućnost da se to ponovi jer to postane tema o kojoj će da se priča, iako ovaj film verovatno neće rešiti nijedan slučaj. Ali, eto dali smo glas jednoj ženi. Ona će imati neku vrstu satisfakcije od toga da se njena priča čula. Biće misli mnogo teže da se takve stvari dogode. A drugo, možda će se promeniti stav prema takvim udruženjima na koje ljudi reaguju prekorno ili sa prezirom. Zovu ih opsesivnim, zaluđenicima koji tvrde nešto što nikada nije dokazano. Kakva je to tragedija za sve – i za nju, i za njenu porodicu, ali i za onu drugu porodicu, pogotovo za dete. Tu pobednika i srećnih rešenja nema. To su sve izgubljene bitke. Njeno majčinstvo koje se nikada nije ostvarilo i njegovo detinjstvo su samo uništeni životi posle toga.

Ekipa "Šavova" na berlinskoj premijeri (FOTO: Berlinale.de/Sebastian Gabsch)

Nema ni manipulacije muzikom, na primer. 

Miroslav Terzić: Nema, iako smo na početku imali muziku, ali smo se na kraju odlučili da idemo bez nje. Samo je ostala ta numera na kraju filma koju je napisala Aleksandra Kovač, a otpevala ju je Gabi Novak. Ta pesma je zaključak svega. Dodao bih da su apsolutno svi autori u ovom filmu uradili maestralan posao. Njima ništa nije bilo teško počev od Snežane – ja pokušavam da nađem pravi izraz, ali mi pada na pamet samo majstorstvo, preko direktora fotografije (Damjan Radovanović), scenografa (Ana Buljan), kostimografa (Zora Mojsilović), scenariste (Elma Tataragić). Uz to, naši prijatelji koji su nas svi bodrili iskreno do kraja. Postojala je izvesna tenzija zbog vremenskog pritiska i vrućina, ali kada vi vidite ono što izađe iz toga možete samo da budete sretni i zadovoljni.

Nekada naši autori znaju da preteruju sa svime ne bi li još više naglasili našu bedu, pa dodaju na užasu enterijera i udare nekakvu srcebolnu muziku kao da sama tema nije već dovoljno turobna. 

Miroslav Terzić: Mi smo se time pedantno bavili. Svako od autora je sa mnom prolazili kroz nekoliko ruku svega toga. Ja bih voleo da dodam da nikada nisam imao bolju ekipu. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/Berlinale.de