Da li neko, kome je Ahmet Šabo omiljeni lik, može biti loš čovjek? Da nekom želi zlo.

Postoji li neko ko obožava “Grobnicu” ili “Peščanik”, a da je pritom pobornik fašističkih ideja? Prikriveni nacista.

Može li neko kome je “Dečak iz Vode” muzički uzor – mrziti? Bilo koga.

Tamo sredinom osamdesetih. U komšiluku, ni dvjesta metara od naše zgrade, stanovao je jedan student. Pet-šest godina stariji od mene. Zvali su ga KANT. Po Imanuelu. Filozofu. Posprdno.

U malim kasabama slabo se cijenio intelekt. Više se poštovanje pokazivalo prema siledžijama i sitnim kriminalcima. Kako za mira tako i kad zlo dođe po svoje.

Sve sam od njega naučio. Od Kanta. Hesse, Kundera, Nabokov. Meša, Andrić, Crnjanski i Krleža. Novi val. Crni talas. Cohen, Cocker, Dylan. Pink Floyd.

Sjeli bi kod njega. Otvorili po jednog “rogonju”. Zapalili stošu. I razgovor bi krenuo.

U stvari, više monolog. On je pričao a ja sam upijao. Bio je moj idol. Kao stariji brat. Duša od čovjeka. Budist. Svetac.

A onda se osamdeset devete odselio. Poslije dva-tri pisma gubimo svaki kontakt.

Četrdesetak godina kasnije… Pregledavam društvene mreže. Zadržavam se na zidu jednog poznatog pisca. Redovno čitam njegove objave. Ovaj put postavio je nešto drugačije. Nije bila ni priča ni pjesma. Prijetnja. Zbog iznošenja svog stava. Za podržavanje kolege. Nebitno zbog čega. Prijetnje nemaju opravdanje. One se često zasnivaju na gnusnim psovkama. Nacionalističkim, vjerskim, seksističkim. Ni ova nije bila izuzetak.

Uz sve to još piscu poručuje: Nećeš još dugo!

Ne zna čovjek šta da radi. Prijavio uredno nadležnim organima. Oni se samo nasmijali. Imaju, kažu, pametnija posla.

Gledam u lice osobe koja tako olako sebi daje za pravo da javno prijeti. Poznato mi odnekud. Odakle ga znam? Čitam ime. Ma nije moguće. Odlazim na njegov profil. I otklanjam svaku dilemu. KANT.

Filozof. Moj stariji brat. Šta mu se dogodilo? Ovakav “kuršlus” u glavi. Pregledavam mu profil. Na jednoj slici ogrnut zastavom. Na drugoj religijski motivi. Na trećoj u vojničkoj uniformi. PTSP! Drugog objašnjenja nema.

Dezorijentisan i izmanipuliran. Rat ga je baš stuk’o. Nakon svega viđenog i proživljenog. On nema problem sa piščevom objavom. On očito ima problem sa samim sobom. Spreman na sve. Pa i na najgore. Očajnički zaziva pomoć. Na pogrešan način. A pomoć ne dolazi. I pitanje je da li će doći. I da li uopšte postoji.

U regionu ima još dosta neeksplodiranih mina. Sto osamdeset hiljada samo u Bosni. Čekaju strpljivo na neoprezan korak. Koliko ih ima pokretnih? Na dvije noge. Za koje ne znaš kad će grunuti. Ljudi bombe. Naši najmiliji, braća, familija, komšije, radne kolege.

Nus pojave iz zadnjeg rata. Kolateralna šteta. Za koju niko nikada neće snositi račune. Nikad! A možda ni tad.

Lupiga.Com via Prvo lice jednine

Naslovna fotografija: Voxfeminae.net