Za svoju otvorenu analizu iranskog društva obojenu šokantnim prikazima onoga što je u toj zemlji zvanično zabranjeno i sankcionisano teškom robijom ili smrtnom kaznom, redatelj Ali Soozandeh se odlučio za upotrebu rotoskopije, tehnike koja je dovoljno realistična da filmu da ozbiljnu notu, a sa druge strane, prijemčivija pristupu temama koje se lakše absorbuju distancom koju nudi jedna animacija. Film "Teheranski taboo" je u Cannesu 2017. godine doživeo svoju svetsku premijeru u okviru „Internacionalnog tjedna kritičara“, u atmosferi van uštogljene festivalske gungule, u bioskopu u koji se može ušetati bez zvanične akreditacione iskaznice. 

Snimiti ovakav film podrazumeva veliku hrabrost i žrtvu što je Soozandehu bilo jasno od nastanka ideje za scenario. Najveći deo sudbina opisanih u filmu, uzeo je iz doživljenog, odnosno iz iskustva svoje bliske okoline. „Teheranski taboo“ je snimljen kamerom austrijskog direktora fotografije Martina Gschlachta sa živim glumcima i potom kadar po kadar rotoskopiran. Svi glumci su iranskog porekla, ali sa životima izgrađenim u Evropi, što je logičan potez, s obzirom na opasnost koju učestvovanje u ovakvom filmskom ostvarenju sa sobom nosi. U suprotnom, prikazati predbračni seks u zahodu ilegalnog teheranskog rave kluba i nošenje sa posledicama neželjene trudnoće – traženje doktora koji je voljan devojkama krpiti himen bez zvaničnog pisma roditelja overenog od strane zvanične državne službe, ne bi bilo moguće. Također bi bilo nezamislivo sa takvom otvorenošću govoriti o nekim od najvećih problema ondašnjih velikih urbanih zajednica – ovisnosti o drogama i prostituciji i to u jednoj zemlji u kojoj je seks zvanično dozvoljen samo u bračnoj zajednici.

Film otvara scena u kojoj mlada žena Pari (Elmira Rafizadeh) zaustavlja taksi zajedno sa svojim maloletnim sinom Eliasom (Bilal Yasar) koji sedi na stražnjem sedištu dok ona oralno zadovoljava vozača. Svega par minuta kasnije, dolazi do prve situacije koja raskrinkava dvoličnost iranske nazovi-moralnosti: taksista gubi živce videvši na ulici svoju ćerku koja drži svog momka za ruku. Patrijarhalna kapisla prska i padaju reči o gubljenu obraza obitelji zbog nemoralnog akta dodirivanja nevenčanog para. 

Pari je prinuđena da se bavi najstarijim zanatom na svetu, ostavljena u bezizlaznoj situaciji u kojoj joj sud ne dozvoljava razvod od muža koji se nalazi u zatvoru zbog narkomanije. Bez zvanične dozvole za rad i bez prihoda, ona kroz život prolazi najbolje što može, naposletku prihvativši i ucenu sudije koji odlučuje o njenom slučaju da postane njegova ljubavnica. Zauzvrat, ona od matorog mulaha dobija moderan stan na korišćenje, u susedstvu manje mračnom i problematičnom od njenog doskorašnjeg. 

Autoriteti koji upravljaju tuđim životima (SCREENSHOT: YouTube)

Tu se njena sudbina prepliće sa sudbinom Sare (Zahra Amir Ebrahimi), žene nezadovoljne svojim životom majke i domaćice koja živi u zajednici sa teškom, zahtevnom punicom. Njena želja da se zaposli je ubijena iz korena, zato što to „udatoj, respektabilnoj ženi“ nije potrebno. Veliku tajnu koju sa sobom nosi, gledatelj će dobiti serviranu kroz još jednu cross-over priču, vrlo suptilno i skoro neprimetno. Svaka od sudbina obojenih tragičnim posledicama, nekako će se povezati jedna sa drugom. 

Soozadeh jednim potezom povezuje više točki šizofrenosti zvaničnih i nepisanih zakona, raskrinkavajući nazovi-moralnost sistema obojenog korupcijom, seksualnim zlostavljanjem i neravnopravnošću muško-ženskih uloga. Film ne prati samo sudbinu Pari, već i drugih, uglavnom mladih ljudi stavljenih u nemoguće situacije, kroz lucidnu ilustraciju zabranjenih životnih praksi u Teheranu. Režiser jasno pokazuje moralno licemerje pod kojim jednako pate i muškarci i žene mlađe generacije, opsesiju „čašću“ i „obrazom obitelji“, bezizlaznost u kojoj se nalaze oni koji čeznu za drugačijim, slobodnijim životom. 

Na tu temu Lupiga će ovih dana objaviti i intervju s režiserom filma, Alijem Soozandehom. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube