Neverovatno siguran filmski debi čiju autoricu čeka duga i uspešna karijera
Počnimo od naslova, dalmatinskog izraza koji nam daje dve bitne informacije, onu o lokalitetu i onu o mentalitetu. Gledanje u pijat, krevet i ko zna šta još omiljena je zabava dokonih ukućana i naročito suseda. Svi su na meti pogleda drugih i teme njihovih razgovora, iz čega nedvosmisleno sledi osuđivanje, pa u tom okruženju nije lako živeti sam za sebe i na miru. U suštini, lako za susede i ostali gradski inventar, teror u kući je mnogo teži za izdržati i to je tema koja se kod zagrebačke redateljice Hane Jušić provlači po celokupnom opusu kratkometražnih filmova, pa evo je sada, proširene i produbljene, u njenom dugometražnom prvencu.
RAZGOVOR SA REDATELJICOM HANOM JUŠIĆ: Dalmatinski alfa mužjaci su kastrirani
Hijerarhijska struktura porodice je od samog početka jasna i naša protagonistkinja Marijana (Mia Petričević) je na njenom apsolutnom dnu. Iako ima posao (ne naročito plaćen, ali barem u struci), ona u kući nema pravo glasa, a ni pravo na mir, čak ni u klozetu. Njoj za vratom diše intruzivna majka Vjera (Arijana Čulina), a naročito porodični patrijarh, otac Lazo (Zlatko Burić), a slaboumni, lenji i hipohondrični brat Zoran (Nikša Butijer) se uključuje i drži stranu roditeljima, što po inerciji, što iz umiljavanja, što zaista misleći da kao stariji i muško i on ima prava da nešto kaže. Otac će svoj autoritet demonstrirati i na svojoj ženi i sinu, ali kćerka je vreća za udaranje, čak i u doslovnom smislu.
Otac će svoj autoritet demonstrirati i na svojoj ženi i sinu, ali kćerka je vreća za udaranje (FOTO: Facebook/Ne gledaj mi u pijat)
Familijarnu dinamiku neće puno promeniti ni moždani udar koji oca ostavlja u vegetativnom stanju, svedenog na ogromnu, debelu, bespomoćnu bebu koju treba hraniti i menjati joj pelene. Iako Marijana jedina zarađuje i na to se logično poziva da preuzme komandu nad raspadom sistema u kući, lenja i glupa majka i brat kao njena produžena ruka joj to neće dopustiti. Nema veze što majka osim kuvanja (i bacanja) ogromne količine hrane, trošenja novca, fantaziranja, prekoravanja i ogovaranja nije u stanju ni za šta drugo i što nenadanu slobodu od muževe stege koristi da bi udovoljavala svojim hirovima na tuđi, Marijanin račun. Nema veze ni što je brat više lenj i neodrastao nego “bolestan”, kako sam kaže, da makar nađe bilo kakav posao, pa po ceo dan ili šeta po gradu ili gleda televiziju. Marijana je ta koju se čeka da menja pelene, kojoj se naređuje, od koje se očekuje da finansira i pruža logistiku ostalima.
Jasno, pod terorom, bilo čijim, ne može se živeti večito i logično je za pretpostaviti da će Marijana kad-tad poželeti da se oslobodi. Na poslu je tek za nijansu ugodnija atmosfera, utoliko što je ona tamo manje ili više u milosti svoje šefice, što opet znači da je na meti svojih koleginica. Uzima i dodatni posao, koliko zbog novca, toliko i zbog prilike da se druži sa svojom školskom drugaricom, ali i to druženje je isprazno i ne pričinjava joj naročito zadovoljstvo. Ostaju joj retki trenuci na moru, pa makar opet s majkom i bratom. I seks koji tek sada, u dobi od preko 20 godina otkriva. Međutim, svaki njen korak u pravcu oslobođenja je ili destruktivan ili autodestruktivan, a svakako nedovoljno odlučan, ispražnjeg od sadržaja i stoga jalov.
Kao što je tema tihog, tinjajućeg nasilja u okruženju “svoja četiri zida” tipična za opus Hane Jušić, tako je i njen autorski stil, od dramaturgije do vizualizacije i režije tipično njen. Reč je o spoju psihološkog i socijalnog realizma s jedne strane i crnohumorne, bizarne groteske s druge. Sve to je snimljeno sračunato prljavo, pseudo-dokumentaristički, često iz neprijatne, teskobne blizine, uz oštre švenkove i rezove među kadrovima i scenama. Autorica se tu, makar deklarativno, poziva na Cassavettesa, premda su drugi uticaji, svesni ili ne, vidljiviji: od socijalnog realizma braće D’Ardenne, preko rumunskih kadar-sekvenci do grčkog bizarnog vala, pre svega Lanthimosa, začinjenog s daškom Fellinija i mediteranskog duha.
Negde taj amalgam itekako ima efekta, recimo u povremenim “deadpan” humornim ispadima, kao i u portretu grada i njegovog duha. Šibenik, inače izuzetno lep grad sa starim, renesansnim i baroknim centrom ovde je sniman izuzetno ružno, sa akcentom na skučenost ulica i stihijski izgled periferije. Tu i tamo će autorica “opaliti” predivan morski pejzaž ili panoramu centra, retko i potpuno opravdano iz perspektive naše protagonistkinje i njenog psihičkog stanja, baš kao što ružnoća i skučenost oslikavaju njenu teskobu.
Takođe, pozicioniranje protagonistkinje i izbor fenomenalno bezizražajne neprofesionalne glumice Mie Petričević za ulogu je odličan potez. U gunguli uglavnom odvratnih ljudskih bića, ona kao potpuno neutralna iskače, vezuje našu pažnju i čak pruža mogućnost identifikacije s njenim problemima. Ona čak iskače i na vizuelnom planu, jedina je mršava dok su svi oko nje “potkoženi”, dovoljno žilava da teror izdrži, a nedovoljno jaka da mu se odupre. Casting je sjajno pogođen i što se tiče njenih ukućana, Arijana Čulina spaja komiku i dramsku glumu u ulozi majke i to deluje efektno, Zlatko Burić je, očekivano, sjajan kao “benevolentni” despot (na takvim ulogama je i gradio karijeru, recimo u trilogiji „Pusher“), ali iznenađenje je to koliko dobro igra čoveka bez ikakve telesne moći, a Nikša Butijer, i inače dobar u ulogama glupaka, ovde ostvaruje jednu od boljih svojih uloga.
Pozadina je mnogo informativnija i rečitija nego ta priča o zakasnelom ili možda sputanom odrastanju (FOTO: Facebook/Ne gledaj mi u pijat)
Hana Jušić svakako ima šta da kaže i to joj dosta često uspeva, i to detaljima na koje povremeno baca fokus u drugom-trećem planu nego glavnim tokom priče koji često deluje kao kompilacija Celine Sciamme i Larryja Clarka / Harmony Korinea. Takođe, pozadina je mnogo informativnija i rečitija nego ta priča o zakasnelom ili možda sputanom odrastanju. Ta pozadina nam pruža sliku patrijarhata kojem ključnu podršku pružaju žene. Muškarci su u filmu uglavnom besposleni i beskorisni, a čak i kad su fizički nemoćni, njihovo delo će u istom duhu nastaviti jednako dokone žene. Zaposlene žene koje zarađuju neće imati ni podrške ni snage, a čini se ni volje ni mašte za bilo kakvu pobunu.
Problem je, međutim, upravo u stilu i autorskom potpisu Hane Jušić kao autorice. Ako je suditi po njenom poslednjem, nagrađivanom kratkom filmu „Da je kuća dobra i vuk bi je imao“, ona toliko voli začudnost koju stvara da s njom preteruje i upravo ta začudnost preuzima ceo film. To znači da će autorica propustiti poruku da poentira. Neki će to proceniti kao pravi primer diskretnog pristupa zbog toga što se poenta ne nabija iz sve snage, ali činjenica je da to tumaranje, kruženje oko poente, prelazak sa realističnog na bizarno i nazad opterećuje tempo i ritam filma. Kao gledaoci se gubimo i pitamo šta je autorica zapravo htela reći. Pa ipak, „Ne gledaj mi u pijat“ je neverovatno siguran filmski debi i čini se da njegovu autoricu čeka duga i uspešna karijera.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: Facebook
Zato što je autor teksta iz Srbije i zato što tekst nije financiran iz proračuna RH. Jednostavno ko pasulj. Pardon, grah.