Sa jedne strane, politika, kako globalna, tako nacionalna i lokalna, presudno utiče na naš život čak i kad toga nismo svesni. Međutim, ne pitamo se ništa, odnosno pitamo se vrlo malo. U proseku jednom godišnje imamo neke izbore, neko nas za nešto pita, i red bi bio izaći i glasati po čistoj savesti. Možda je moguće u nekoj raspravi nekog drugog da učini isto ili čak glasa za istog kandidata. Štos je, međutim, u tome što će političari, ma šta pričali, furati neku svoju agendu koja možda i nije samo njihova, koja je možda nametnuta od strane njihovih sponzora ili koja prosto ne može biti drugačija zbog objektivnih okolnosti, unutarnjih ili vanjskih. Jedino što možemo je glasati s nešto mozga i glasati iskreno te se nadati najboljem.

Ali šta mi radimo? Ne da nam se glasati, pa drugi glasaju umesto nas. Onda za to smišljamo racionalizacije da su svi oni isti (jesu, ali da parafraziram Orwella, neki su “istiji”). Ili se ne shvatamo ozbiljno i obesmišljavamo izborni proces. Ili namerno glasamo za budale. Ili se nadamo nekom cirkusu. Ili pogrešno tumačimo poruke koje nam se šalju. Nije to slučaj samo sa našom balkanskom dolinom suza, pa čak ni sa Istočnom Evropom u kojoj vlada neka tranzicijska logika. Treba li reći nešto drugo osim – Donald Trump?

Možemo čekati da se globalne okolnosti pomere malo više nama u korist. Možemo učestvovati u stvaranju društvene klime. A možemo se, kao u slučaju finansijske krize i filma „The Big Short“, uz nemalu dozu zdravog humora, pozabaviti analizom samog procesa.

Pratimo “Calamity” Jane Bodine (Bullock) i njene kolege iz političko-marketinške struke na pohodu da od antipatičnog, konzervativnog pro-američkog autsajdera Castilla (de Almeida) naprave novog predsednika (SCREENSHOT: YouTube)

„Our Brand Is Crisis“ je upravo to: politička “screwball” komedija o izbornom procesu u čijoj pozadini stoje prilično ozbiljni pod-tonovi. Kao inspiracija za film je poslužio istoimeni dokumentarac Rachel Boynton iz 2005. godine o ulozi američkih (navodno progresivnih) lobista u izboru konzervativnog kandidata Gonzala Sancheza de Lozade za predsednika Bolivije. Usledilo je ono što je tipično za latinoameričke konzervativne vlade: privatizacije, masovni protesti i neprimerena primena sile protiv demonstranata, sve ono čega se progresivni lobisti i političari navodno gade kod kuće. Međutim, izbori u nekoj zemlji trećeg sveta za njih nisu pitanje političkih principa, već posla: kandidat je za njih proizvod, a birači potencijalni kupci.

Igrani film Davida Gordona Greena iz jednačine je izbacio političku orijentaciju lobista kod kuće, kao i “na terenu”. Oni su naprosto profesionalci. Mi kroz film pratimo “Calamity” Jane Bodine (Bullock) i njene kolege iz političko-marketinške struke na pohodu da od antipatičnog, konzervativnog pro-američkog autsajdera Castilla (de Almeida) naprave novog predsednika. Ako izuzmemo nespretni okvir intervjua, kada je prvi put sretnemo, ona je u fazi oporavka od otrovno stresne karijere. Živi u planini i u samoći, batalila je alkohol i cigarete i kaže da je ponosna što većinu dana može da se pogleda u ogledalu. Nema nameru da se vraća u posao, ali će to ipak učiniti. Ne zato što misli da radi ispravnu stvar, niti zato što smatra da njen kandidat ima potencijala za pobedu, već iz čistog izazova. Naime, za protivnički tim, levog populistu, “igra” njen nemezis Pat Candy (Thornton) koji je kriv za većinu njenih poraza.

Političke kampanje su za njih mešavina apsurdnog cirkusa i prljavog sporta. Ono što sledi su prljavi trikovi, nadmudrivanja, podmetačine, “muštranje” kandidata i još više obmanjivanje biračkog tela. Sam naslov filma se odnosi na postupak stvaranja narativa oko kandidata, nasuprot uklapanja kandidata u narativ. Kada se bira neko nov i generalno simpatičan, narativ je nada koju on donosi. Castillo nije opušten i simpatičan tip sa “osmehom od milion dolara”, ali je tip koji svoj autoritet može izgraditi na strahu, te je kao takav idealan kada preti kriza, stvarna ili imaginarna.

Zajedničke scene Sandre Bullock i Billyja Boba Thorntona su zasnovane na brzim ping-pong replikama i stoje na granici incidenta, nekad i preko (FOTO: PR)

Sličnost sa drugim filmovima na tu temu, poput Levinsonovog „Wag the Dog“ (1997.), apsolutno je namerna i ne ide baš u korist Greenovom ostvarenju. Ali je zato svaka sličnost sa stvarnim događajima bilo gde u svetu slučajna i neminovna i na tu kartu može igrati. Dušebrižnici će verovatno zameriti predstavljanje Bolivije kao zemlje ograničenog demokratskog potencijala koju drmaju i levi i desni populizam, čiji je narod sluđen siromaštvom, protestima i diktaturom, koji nisu sposobni da samostalno donesu odluku i kojim je zapravo lako upravljati. Iako film možda predviđa događaje u bolivijskoj bliskoj budućnosti, zapravo dosta manje govori o samoj Boliviji (prisutnoj jedino kroz “second unit” snimke, dok su za većinu lokacija korišteni Louisiana i Puerto Rico), koliko o tome u kakvoj je krizi ideja demokratije sama po sebi. Moram li zaista navoditi legalno izabrane političke proizvode po celom svetu?

Druga vrednost „Our Brand Is Crisis“ je to što imamo prilično zabavnu komediju. Sandra Bullock je apsolutno sjajan izbor za glavnu ulogu, naročito u svom “trainwreck” izdanju, podvučenom potpuno pogrešnom bojom kose i bipolarnim ponašanjem jednom kad kampanja počne, kao što je Billy Bob Thornton jedini pravi izbor za njenog beskrupuloznog oponenta sa gušterovim osmehom, sklonog psihološkim igricama. Njihove zajedničke scene su zasnovane na brzim ping-pong replikama i stoje na granici incidenta, nekad i preko. Iako su u suštini jednostavni i tipski likovi, mi ih “kupujemo”, do te mere da zaboravljamo čime se oni bave i čak se upuštamo u navijanje za “naše”, iako nam je od samog početka jasno da su oni na krivoj strani morala i da se bave manipulacijom.

Naravno, nisu svi ti incidenti potrebni, neki su čak i višak u filmu, stavljeni uglavnom radi izvlačenja još više smeha od publike. Takođe i koncept sportskog nadmetanja dva marketing-gurua u velikoj meri sprečava ostale glumce u manjim ulogama da dođu do izražaja. Neki se, kao Zoe Kazan u ulozi specijalistkinje za pronalaženje “prljavog veša”, za svoje mesto izbore, drugi, kao što su Ann Dowd, Scoot McNairy i Anthony Mackie, ostaju zarobljeni u “sidekick” ulogama gde tikovi zamenjuju osobine, dok su neki likovi prisutni u filmu samo zaradi prvoloptaških antipatija (političari, svi odreda) ili simpatija (naivni momak u Castillovom štabu).

Međutim, najveći problem filma je kliše na koji nisu mogli da utiču ni scenarista ni reditelj. David Gordon Green je uspeo da unese jednu ključnu izmenu i “promeni pol” protagoniste, uloga je originalno namenjena producentu Georgeu Clooneyu, i time unese novu dinamiku, ali tu zapravo prestaje njegova kreativna kontrola. Iako je Green najcenjeniji kao nezavisni autor („Joe“ je vrhunski, relevantan film), „Our Brand Is Crisis“ je tipičan holivudski proizvod sa svojim pravilima. Kliše katarzičnog kraja je nepotreban i deluje nakalemljeno i u solidnoj meri kvari dotadašnji utisak o filmu. Ali i pored toga ga treba pogledati. Ako smo već tako nemoćni pred politikom i marketingom, makar da se našalimo. Na njihov račun, ali i na svoj.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: PR