Jugoslavija je imala svemirski program, doduše kratkotrajan, od 1957. do 1961. godine. Niste to znali? Bez brige, nisam ni ja. Dva su razloga za to. Prvi, zdravorazumski, glasio bi da tu nije bilo šta da se zna – svemirski program u to doba nije imao ni Japan koji je za vreme Hladnog rata izrastao u ekonomsku supersilu, pokrenuo ga je tek 2000-ih, Kina je svoj pokrenula tek devedesetih, Francuska je svoj program stavila pod evropski (EU) kišobran... 

Drugi razlog bi glasio da je znao ko treba i da takva informacija nije bila za svačije uši. To se uklapa u sliku Jugoslavije kao autoritarne države sa moćnom armijom, kultom discipline i svojim tajnama, ali i u mitove o veličini koji se još uvek raspredaju i po svim državama naslednicima. Dakle, nema veze što za to nema odgovarajućeg pokrića, Jugoslavija je morala biti globalni igrač na svakom planu: bila je jedan od osnivača Nesvrstanih, imala je i nuklearni i raketni program, pa zašto ne bi imala i svemirski.

Je li to mit ili istina, saznaćete ako pogledate igrano-dokumentarni film „Houston, imamo problem!“ slovenskog reditelja Žige Virca, autora nagrađivanog kratkometražnog studentskog filma „Trst je naš“ iz 2009. godine. Ovde se Virc bavi tajnim jugoslovenskim svemirskim programom, njegovim počecima, završetkom i reperkusijama po jugoslovensku ekonomiju i društvo.

U filmu se iznosi teza da je dogovorena cena i tajni transport sve dokumentacije, ali program jednostavno nije radio (FOTO: Facebook/HoustonWeHaveAProblem)

Teza je da je program pokrenut po nacrtima i ne baš preciznim izračunima pionira raketne tehnologije Hermana Potočnika Noordunga i da je baš za potrebe toga izgrađen čuveni podzemni objekat 505 u Željavi, nedaleko Bihaća. Potočnikovi nacrti nisu doveli do konkretnog rezultata, a sredstava je usfalilo, pa je projekat obustavljen, iako je lansirana raketa sa životinjskom posadom (jednim prasetom) koja je poletela do stratosfere. Amerikanci su u međuvremenu naišli na drugi problem: novca su imali dovoljno, a njihove rakete jednostavno nisu letele. Zato su pomislili da će svoj svemirski program dopuniti i popraviti otkupom jugoslovenskog.

Dogovorena je cena i tajni transport sve dokumentacije, ali program jednostavno nije radio, kao što to biva kada se kupuje mačka u džaku. Usledili su iscrpljujući pregovori, NASA-inom timu su se priključili i jugoslovenski inženjeri, američka strana je gledala kako da povrati gubitke, Tito kako da kupi vreme, menjaju se američke administracije i zapleteni ekonomski odnosi polako dovode do zatezanja kada je reč o političkim. Znamo kuda priča vodi dalje, kriza, raspad Jugoslavije, rat ...

Virc je našao (izabrao) zanimljive sagovornike koji na celu priču bacaju svetlo iz različitih uglova. Tu imamo i jednog od inženjera čija je smrt lažirana i koji je pod drugim imenom poslat u Houston, njegovu kćerku koju nije ni znao da ima, vojnog obaveštajca zaduženog da štiti tajnost programa i američkog istoričara koji je proučavao i svemirske programe i međunarodne odnose...

Takođe, imamo i obilje lokacija, što iz jugoslovenske vojne i ine mitologije, poput pomenute baze u Željavi, hangara u Puli gde su budući jugoslovenski astronauti navodno roneći u velikoj bačvi simulirali bestežinsko stanje, pa i čuveni Titov brod Galeb kojeg vidimo i u punom sjaju šezdesetih godina i kao ruinu kako danas izgleda, tužno usidren u luci. Istraživanje Žige Virca i njegovih sagovornika nas vodi i u tadašnju jugoslovensku (sada slovensku) ambasadu u Washingtonu, u Dallas na ulicu gde je ubijen Kennedy, na ulice Maroka i u hotele gde je Tito odsedao. Za film je korišteno obilje arhivskih snimaka, od kojih su neki retki ili nepoznati i koji su sjajno izmontirani sa novosnimljenim materijalom.

„Houston, imamo problem!“ daleko prevazilazi domete dokumentarca koji kombinuje „talking head“ intervjue (toga je malo) i arhivski materijal prikupljen na raznim mestima (uglavnom iz Amerike i Srbije), nego u narativ uvodi i ličnu priču inženjera Pavića i njegove kćeri, priču o žrtvi lične i porodične sreće za domovinu koja je, uz Titovu sahranu praćenu pesmom Jadranke Stojaković i ratne slike pred kraj filma, apsolutni emotivni vrhunac filma.

Međutim, ključ za tumačenje nam Virc nudi kroz komentare svetskog filozofskog superstara Slavoja Žižeka koji filmu daju meta-tekstualni nivo. Žižek će ponuditi svoje tumačenje Balkana kao paradoksalnog mesta gde se govori i zaklinje u čast, a koje je istovremeno mesto prevare na malo i veliko, Maroka kao mesta iz filmske mitologije, autoritarnosti i demokratije, zavere i teorije zavere istine, mita i verovanja. Kroz te komentare ćemo shvatiti da „Houston“ nije samo priča o jednom svemirskom programu, nego o jugoslovenskoj mitologiji i mitomaniji, kao i saznanje da je, i kad se taj veo mistike skine, Jugoslavija ipak bila ozbiljna država koja je u svetu nešto značila, za razliku od svih država-naslednica.

„Houston, imamo problem!“ daleko prevazilazi domete dokumentarca koji kombinuje „talking head“ intervjue i arhivski materijal prikupljen na raznim mestima (FOTO: Facebook/HoustonWeHaveAProblem)

Glavni adut filma je montaža predano iskopanih arhivskih snimaka, ne samo sa svežim materijalom, nego i međusobno. Scena u kojoj Tito i Jovanka večeraju u društvu pasa i gledaju sletanje na Mesec je primer izvrsnosti po tom pitanju. Virc tako postiže željeni efekat: neko vreme ćemo se pitati je li ono što vidimo istina ili pažljivo složena alternativno-istorijska fantazija, a onda ćemo se jednostavno prepustiti priči ili pričama koje govore i o drugim stvarima.

Virc se, međutim, na par mesta “offira”. U slučaju Žižekovih komentara možda čak i namerno namiguje, kao i u jednoj izrazito naivno snimljenoj sceni pri kraju koja je očita manipulacija sedlarovskog tipa. Nije čak ni neki naročiti problem da “kupimo” inženjera Ivana Pavića, iako je jasno da je u pitanju glumac koji se drži kao dobar glumac u ulozi, jer objašnjenja može biti bezbroj, pa čak ni američkog istoričara bez ikakve reference koji ispituje teorije zavere. Problem je na jednom mestu na kojem Virc za potrebe priče i konstrukcije odstupa od jednostavne i dobro poznate faktografije, što narušava osnovnu tezu filma.

Tu se postavlja i moralna dilema šta to Virc pokušava da dokaže svojim filmom. Naravno, svako ima pravo na svoje mišljenje o Jugoslaviji i mitu o Jugoslaviji, ali „Houston, imamo problem!“ u svom konačnom sudu staje na stranu uvreženog mišljenja o raspadu Jugoslavije kao nekakvoj zaveri stranih sila, pritom negirajući kompleksnost tog procesa i odgovornost neposrednih aktera i naroda koji su stajali za svojim vođama u ratnim avanturama. On nam, naime, time ne kazuje ništa novo, samo varira staro i to ono što publika zapravo želi da čuje. Ali i pored toga, „Houston, imamo problem!“ predstavlja 88 minuta izuzetno zabavne i emotivne vožnje kroz istoriju i mit koja će nas naterati na razmišljanje.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Facebook/HoustonWeHaveAProblem