Filmove o događajima na Utoyi treba snimiti, trebalo se to dogoditi i ranije, ali za to da se čak dva pojave baš 2018. godine nema logičnog objašnjenja, a ono da je (ekstremna) desnica u usponu u Skandinaviji vredi bar za nekoliko godina unazad, otkako budalaštine iz Breivikovog manifesta postaju sve više i više deo političkog mainstreama, a ekstremne partije ili ulaze u vladu (kao u Norveškoj) ili predvode opoziciju (kao u Švedskoj). 

Oba filma, i „Utoya: 22. July“ norveškog reditelja Erika Poppea i Greengrassov film vrlo sličnog imena „22. July“, a kojim ćemo se detaljno pozabaviti, imala su zvučne festivalske premijere (Berlin, odnosno Venecija, odakle je „22 July“ ubrzo krenuo u Netflix globalnu distribuciju) i oba traže posmatranje iz etičkog pre nego iz filmsko-estetičkog ugla, iako su im fokus i autorski postupak potpuno drugačiji.

Dok se Poppeov film snimljen, izuzev statičnog CCTV uvoda, u simulaciji jednog neprekinutog kadra, čini kao da je lišen svakog konteksta (osim onog koji se podrazumeva i koji znamo iz vesti), pa stoga ima auru psihološkog horora, Greengrassov film je na kontekst i posledice upravo fokusiran, a sam masakr mu služi kao ekspozicija. U njoj nam Greengrass uvodi likove Breivika (odlični Anders Danielsen Lie), Viljara Hansena (mladi Jonas Strand Gravli) koji će nam ponuditi perspektivu preživele, ali traumatizirane žrtve krvavog pohoda i njegove familije, majke (Maria Bock), oca (Thorbjorn Harr) i mlađeg brata (Isak Bakli Aglen), te norveškog premijera Jensa Stoltenberga, u izvedbi Olae G. Furusetha, laburističkog (socijaldemokratskog) premijera Norveške, a kasnije generalnog sekretara NATO pakta. Jednom kada Breivik bude uhapšen i izveden pred sud, u priču se uvodi lik njegovog advokata Geira Lippestada (raspoloženi Jon Oigarden) koji se, unatoč pritiscima sredine i svojim liberalnim i donekle levičarskim političkim uverenjima, prihvata odbrane svog klijenta iz razloga profesionalne etike.

Uz 77 mrtvih, strašna bilanca ovog pohoda je i preko 200 ranjenih, povređenih i traumatiziranih ljudi (SCREENSHOT: YouTube)

Situacija je postavljena, a radnja se u drugoj trećini filma grana na nekoliko rukavaca. Prvi su pripreme za suđenje i Breivikovu odbranu, zajedno sa kontroverznim psihijatrijskim veštačenjem i Breivikovom promenom taktike od odbrane na neuračunljivost do de facto priznavanja krivice ne bi li koristio suđenje kao pozornicu za daljnju propagandu svojih sumanutih ideja. Drugi je perspektiva njegovog advokata i pritisak javnosti kojem je on izložen kao neko ko svojevoljno (iz kojeg god razloga) brani monstruma. Treći je Viljarov oporavak u fizičkom, a još više u psihološkom smislu, potpomognut prijateljstvom i nagoveštajem veze sa još jednom od preživelih žrtava, Larom (Seda Witt) koja je imigrantskog porekla, što drži moralnu kičmu ideji skandinavske inkluzivne socijaldemokratije, a oporavak se dobrim delom vremenski preklapa sa lokalnim izborima na kojima je Viljarova majka kandidatkinja za gradonačelnicu. Na kraju, imamo i rukavac u kojem premijer sa svojim timom ispituje propuste u sigurnosti koji su uopšte doveli do takvog događaja sa takvim ishodom.

Problem sa ovakvim širokim zahvatom je što po pravilu ne ide u dubinu jer za to nema prostora. Greengrass, iako najpoznatiji po nastavcima filmova iz Bourne serijala i autorskom postupku koji se oslanja na akcione scene snimljene drmusavom kamerom iz ruke (ovde toga ima u uvodnoj trećini), takođe je verziran kao reditelj detaljnih i faktima potvrđenih doku-drama (zapravo vrlo bliskih trileru kao žanru) kao što su to „Bloody Sunday“, „United 93“ i „Captain Phillips“. Ovde je Greengrass prisutan u umerenijem izdanju, pa je film pregledan, čini se plemenit u nameri, ali uglavnom ostaje na površini jer ni u završnoj trećini ne uspeva da “udari” svom snagom i odjekne kao vrhunska izjava, iako ima tu nameru. 

Takođe, atipično za ovakav film je “prevođenje” pravnog sistema i kaznene politike i njegovo prilagođavanje očekivanoj publici, pa tu dolazi do namernog krivljenja faktografije u smislu presude Breiviku. Na koncu, može se raspravljati i o tretmanu glavnog lika kojeg Greengrass u konačnici svodi na budalu i ludaka (što on i jeste u suštini), time možda zamućujući činjenicu koliko takve budale i ludaci mogu biti opasni, naročito ako neki naizgled umereniji preuzmu njihove fundamentalne stavove.

Ono što je potpis Greengrassovih filmova je istinska ili vešto fingirana autentičnost, a ovde je radi toga pribegao zanimljivom postupku glede izbora glumaca i jezika. Naime, film je snimljen na engleskom jeziku, a glumačku postavu sačinjavaju norveški glumci koji igraju na svojem neglumljenom akcentu. To nije veliki problem inače, imajući u vidu da Norvežani u proseku govore jako dobar engleski, te da norveški i drugi skandinavski glumci s lakoćom igraju ne nužno lokalno obojene uloge u Velikoj Britaniji i Hollywoodu, a do problema dolazimo samo kad na ekranu imamo primalne situacije: možete li zamisliti nekoga da pušta očajničke krikove ili traži pomoć na stranom jeziku, ma koliko ga inače dobro govorio? Izuzev toga, reč je o korektnom i solidnom filmu, ali kojeg teško možemo nazvati fascinantnim.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube