UPOZNAJEMO IRSKU IZNUTRA

„Taj dan je promenio naš svet - bile smo ponižene, a sada smo ponosne“

ritn by: Aleksandar Stošić | 07.07.2015.
UPOZNAJEMO IRSKU IZNUTRA: „Taj dan je promenio naš svet - bile smo ponižene, a sada smo ponosne“
Mnogi se danas s pravom pitaju šta se to desilo, kakav je to kopernikovski obrt nastao da irsko društvo napravi jednu od najvećih društvenih revolucija još od vremena Francuske revolucije? Kako je, za tako kratak vremenski period, Irska prevalila jedan takav veličanstven put; od konzervativne, patrijarhalne i retrogradne sredine sa dominantnom Katoličkom crkvom kao moralnim svetionikom, do liberalnog raja sa veoma izraženom sekularnom tendencijom i svim mogućim zamislivim slobodama? Najbolji put za odgovore na ova pitanja, zaključio sam, naći ću kod samih Iraca, onog najobičnijeg sveta, koji radi nedeljno 39 sati za parče svog slobodnog neba, ali koji je do sada nosio pečat društvene ekskluzije zbog svojih seksualnih opredeljenja. Pre, a onda i posle referenduma razgovarao sam sa Fionnualom i Louise. U vezi su šest godina i referendum je promenio njihove živote.

Piše: Aleksandar Stošić, Tramore, Okrug Waterford 

Irska je pre nešto više od mesec dana postala prva država na svetu koja je voljom svojih građana na referendumu priznala jednakost brakova. Time je najzapadnija evropska zemlja omogućila LGTB populaciji da ima apsolutno identična prava kada je reč o instituciji braka kao i svi ostali građani. Iako nije prva zemlja koja je legalizovala istopolne brakove, pre nje učinilo je to nekoliko država, ali samo je Irska to napravila na sebi svojstven način – referendumski, narodnom voljom, a ne političkom odlukom u parlamentu.

Ova činjenica nije samo puka informacija; to je zapravo jedna moderna socijalna revolucija jer to znači da će jednakost istopolnih brakova biti ustavna kategorija koja će moći da se ukine jedino ako se jednoga dana bude ukinuo i sam Ustav. Irska je i dosad zakonski priznavala građansko partnerstvo, što je bila stepenica niže ispod braka, ali je ta stepenica sputavala parove da zakonski rešavaju svoje životne probleme. Od sada tih problema više neće biti.

Mnogi se danas s pravom pitaju šta se to desilo, kakav je to kopernikovski obrt nastao da ovo društvo napravi jednu od najvećih društvenih revolucija još od vremena Francuske revolucije? Kako je, za tako kratak vremenski period, Irska prevalila jedan takav veličanstven put; od konzervativne, patrijarhalne i retrogradne sredine sa dominantnom Katoličkom crkvom kao moralnim svetionikom, do liberalnog raja sa veoma izraženom sekularnom tendencijom i svim mogućim zamislivim slobodama?

Istospolni brakovi
Kakav je to kopernikovski obrt nastao da irsko društvo napravi jednu od najvećih društvenih revolucija (ILUSTRACIJA: FAH)

Najbolji put za odgovore na ova pitanja, zaključio sam, naći ću kod samih Iraca, onog najobičnijeg sveta, koji radi nedeljno 39 sati za parče svog slobodnog neba, ali koji je do sada nosio pečat društvene ekskluzije zbog svojih seksualnih opredeljenja. Pitao sam Ciaru, svoju dragu prijateljicu, lokalnu slikarku, da mi preporuči nekog ko je gej ili lezbijka s kojim bih mogao da porazgovaram o svemu što ih je tištilo svih ovih godina i o nadanjima koja imaju pred budućnost koja dolazi. Ciara me je spojila sa Fionnualom i Louise.

Hladan majski vetar je probijao jakne i ulazio u kosti, kiša je čas padala, čas se povlačila pred suncem, oblaci su na smenu šarali nebo koje se smenjivalo u plavim i sivim nijansama, dok su moji koraci ka naselju u kojoj žive ove dve žene bili nesigurni, a glava napeta i nervozna zbog mnogo znakova pitanja koje donosi razgovor koji je na pomolu. Dok prilazim vratima, iznad kuće se promalja duga. Ne izmišljam zarad bogatstva ovog teksta. Zaista, se pojavila prava, pravcata duga. U redu, mislim u sebi, to i nije nekakav spektakularan događaj za irske prilike; duga se ovde pojavljuje jednom dnevno. Baš kao što i kiša ovde svakodnevno zalije najzeleniju od svih trava koje sam video u svom životu.

Vrata mi otvara Fionnuala, a u kuhinji se upoznajem i sa Louise. Rukovanje i srdačni, ali neprijatni i nesigurni pogledi. Verovatno misle kome su to dale šansu, odakle nekome sa brdovitog Balkana želja da intervjuiše dve lezbijke iz malog ribarskog grada na obali Atlantskog okeana, ali, hej, ima nas još takvih.

Pljusak ponovo udara po prozorima tako da se i ne vidi izgled unutrašnjeg dvorišta, razmenjujemo pokoju rečenicu o ovom krajnje nepredvidivom vremenu i pitaju me kako sam se navikao na irske vremenske prilike. Mora da vam je bilo jako teško, naslućuju kroz pitanje. Jeste, na početku, prve dve-tri godine, a sada teže podnosim južnjačke vreline, odgovaram. Stiže i šolja crnog čaja. Pitaju me pijem li jak ili srednji čaj, kažem im da izvade kesicu posle deset sekundi i neka ga samo zaslade s pola kafene kašičice i par kapi mleka. Tu je i činija sa biskvitom, neizostavni irski dekor.

Louise
Fionnuala i Louise (FOTO: Lupiga.Com)

Sedamo za skromni trpezarijski sto, u pozadini se čuje nacionalni radio program sa temom o referendumom. Osmehujemo se i počinjemo da pričamo. Tu je i neprijatna tišina, koju prekidam pitanjem da li su spremne. Njih dve se gledaju međusobno, kao da sam ih pitao da li su spremne za neki najvažniji životni ispit. Shvatih koliko im je to bitno i koliko žele da kažu svoju priču. Rekle su mi da su bile veoma nervozne kako se referendum približavao i da nisu bile u stanju da miruju na jednom mestu.

Nekoliko nedelja kasnije, kada smo ponovo razgovarali, bile su neprepoznatljive od sreće. Na njihovom licu nije bilo više grča, a emocije nisu mogle da suzdrže. Fionnuala je rekla da se konačno oseća normalnom, potvrđeno normalnom, kako je rekla i to potvrđeno od strane naroda sa kojim živi i deli istu sudbinu. 

„Poslednjih nekoliko nedelja bilo je veoma teško, često smo se osećale kao ribice u akvarijumu gde čitava država gleda na nas, kritikuje nas i govori nam kako nismo normalne. Sada kada je sve gotovo, mi se osećamo srečne sa ovim što smo dobile“, kazala mi je Fionnuala.

„I odlazak na glasanje je bio veoma emotivan čin, jer je pored dosta toga pozitivnog bilo i nekoliko negativnosti. Nismo puno spavale u noći uoči referenduma i nestrpljivo smo čekale prve rezultate glasanja. Ma, čitav dan nam je bio kao da smo na nekom rolerkosteru, a tako su nam se kretale i emocije, gore-dole. Mnogo smo i plakale“, nastavlja.

Louise kaže da su osetile strahovito olakšanje sa prvim rezultatima i da su se osećale da bi mogle da istrče napolje i da urlaju. Ipak, napolju je svet i dalje bio miran, ljudi su i dalje živeli svoje živote i nije izgledalo da se bilo šta promenilo. Ipak, za gej i lezbijski svet u Irskoj, subota 23. maja je bio dan koji je zauvek promenio stara pravila. To je bio dan kad je između njih i ”ostalih” konačno stavljen znak jednakosti, s pečatom četiri i po miliona ljudi. 

„Proslavili smo naravno sa našim familijama, bilo je i puno priče oko našeg venčanja. Mislile smo da se venčamo sledeće godine, ali porodica želi da se to što pre desi. Videćemo“, smeje se Louise dok mi prepričava iskustva.

„Mi sada možemo da planiramo zajednički život, a da se ne krijemo od ljudi. Možemo da izađemo pred svet, a da ne budemo ljudi druge kategorije, da nemamo inkognito ceremonije već da napravimo pravu svadbu, irsku, tradicionalnu, sa našim porodicama i prijateljima koji su nam dali podršku u svemu ovome kakvu nismo mogli ni da sanjamo. Irska je pokazala svetu da je snažna, napredna i inkluzivna mala, lepa zemlja, i nas dve danas s pravom možemo da kažemo da smo ponosne što smo gej i da smo ponosne što smo Irkinje“, objašnjava mi.

Louise, koja je rodom iz Limericka, sa zapadne irske obale, ima 45 godine i radi u kompaniji Apple. Kaže da joj je kompanija pomogla da prevaziđe svoje strahove i da javno kaže svoje seksualno opredeljenje.

“Bilo mi je mnogo lako da to uradim jer je i naš direktor Tim Cook javno to saopštio. Apple je divno mesto za rad i niko vas ne osuđuje, ali pitanje bi bilo kako bih se ponašala da sam radila u nekoj maloj firmi”, zaključuje.

Irska referendum
Subota 23. maja je bio dan koji je zauvek promenio stara pravila (FOTO: FAH)

Fionnuala, koja je četiri godine mlađa, nadovezuje se na njenu priču i kaže da ni ona nema problema u firmi u kojoj radi, a to je HSE, inače krovna zdravstvena organizacija u Irskoj.

“Problemi su u ruralnim krajevima. Tamo ljudi teško prihvataju novo, a i crkva je još i dalje veoma jaka i ubedljiva u svojoj homofobiji”, rezimira. Pitam ih kako su se upoznale i otkad su zajedno. Kažu od pre šest godina. Pronašle su jedna drugu preko interneta, a odnedavno je Louise došla iz Limericka u Tramore da živi sa Fionnualom.

“Čini mi se da se nisam osećala udobno u sopstvenoj koži, sve dok se nisam upoznala sa Fionnualom. Ona mi je dala snagu da saopštim roditeljima da sam gej i da se osećam dobro u tome. Dugo sam bežala od sopstvene istine, od toga ko sam, krila sam se i od sebe i od porodice i od zajednice, i onda kada sam izbacila sve iz sebe skinula sam veliki teret. Lutala sam dugo i bežala, ali sam sada svoja“, kaže Louise. Dodaće da su njeni roditelji pretpostavljali da je gej, ali je ipak tek nedavno to rekla majci. Otac je u međuvremenu umro. Kaže da se majka nije iznenadila, niti da joj je pravila bilo kakav problem. S druge strane Fionnuala se, po sopstvenom priznanju osećala kao gej još od ranog detinjstva, ali nikada nije o tome pričala sa roditeljima.

“Tek sam im u svojim tridesetim rekla istinu o meni. Ne znam zašto sam toliko čekala, ali posle toga imala sam samo podršku i porodice i prijatelja”, objašnjava. Prebacujemo temu na jugoslovenski kulturni prostor u kojem su i dalje LGTB zajednice na teškoj margini, a javno deklarisani homoseksualci ostrakovani od svojih porodica i prijatelja, a često i iz svojih zajednica. Pitam ih koliko je Irska udaljena od ovakvih reakcija društva?

„Oh, pa sada je to kud i kamo bolje. Ali pre, kada smo bile tinejdžerke je bilo baš tako kao što ste rekli. Svi koji su se osećali drukčije u smislu o kojem govorimo morali su da emigriraju. Puno mojih prijatelja iz škole ili sa fakulteta otišlo je u Ameriku i London jer nisu mogli da izdrže pritisak okoline“, kaže Louise.

„Mislim da smo u današnje vreme mi više opterećeni time šta smo nego što to ljude zapravo zanima. Ali, to je verovatno zato što smo tako vaspitane i zato što smo u srednjim godinama života. Mi danas vidimo mlade gej parove kako se drže za ruke na javnim mestima i učini nam se čudnim. Mi to nikada ne bismo uradile na javnom mestu. Prosto nismo naučile na taj model ponašanja, dok mlađe gej generacije nemaju taj problem“, nadovezuje se Fionnuala. 

Pitam ih zašto ih je sramota da se zagrle na javnom mestu, a Fionula kaže da je to zbog Katoličke crkve. A Crkva u Irskoj zaista jeste poslednje utočište konzervatizma i pusto ostrvo sa kojeg je i najmanji oblik liberalnog ponašanja odavno zauvek emigrirao. Ali, životi u godinama koje su prethodile ovim današnjim krojile su svakodnevicu na jedan drugi način gde je homoseksualno opredeljenje smatrano izopačenošću, gde nije postojala mogućnost razvoda braka, gde je žena gubila posao ako bi postala supruga, i tako redom. 

„Ali i danas postoji osećanje neprijatnosti; recimo ako bismo otišle kod doktora i ako bih na pitanje šta mi je Louise odgovorila da mi je ona partnerka, sigurno da bih dobila puno raznih pogleda i po koji ružnu reč iza leđa. Ti se prosto navikneš da očekuješ reakciju u takvoj situaciji i to je ono što nosiš čitav život sa sobom“, govori Fionnuala. Louise nadodaje da je stigma još tu, ista ona koju su godinama nosili sa sobom.

Irska referendum
"Svi ti odvratni 'Ne' posteri su bili direktni napad na mene i na moj privatni život. Stvarali su mi samo bes, tugu, frustraciju…" (FOTO: FAH)

“Možda je to zbog mojih godina, ali mlađe lezbijke su mnogo sigurnije u sebe u poređenju sa nama i to je zato što smo bile stalno ugnjetavane u našem detinjstvu i tinejdžerskom dobu, tako da je to osećanje i dalje sveprisutno; da ja ne mogu da uradim javno to što mladi mogu. Mislila sam da je današnja Irska pitoma za gej populaciju, ali me je kampanja za opciju 'Ne' razuverila u tome. Prilično mi se sve to zgadilo i bilo je primetno da je podela veoma izražena”, napominje Louise.

Kažem im da su me svi od reda iz korpusa “ne” ubeđivali da nisu homofobi, ali da jednostavno ne misle da brakovi treba da se izjednače. Oh, kako su me samo pogledale njih dve.

„Biću sada veoma jasna, ja sam te uvrede doživljavala jako lično; svi ti odvratni 'Ne' posteri su bili direktni napad na mene i na moj privatni život. Stvarali su mi samo bes, tugu, frustraciju…“, kaže Fionnuala, a Louise se nadovezuje: “Oni misle da mi nismo sposobni da pazimo na decu, oni nam ne veruju ništa u vezi dece i to jako boli. Nas dve imamo sestre, moja sestra Alice ima dve kćerke, a Fionnualina Orla ima dva sina, i obe su rekle u slučaju da se nešto desi njima i njenim muževima da bi decu dale nama na usvajanje, što je za mene bila najveća čast i poverenje u nas i u naš način života. To nam je bilo jako važno, taj osećaj prihvatanja takvih kakve smo od strane naših najmilijih. Ali onda se pojave neki ljudi koji pojma nemaju o vama i ubeđuju druge kako ne bismo smeli da dobijemo decu”.

Kada sam ih pitao da li su razmišljale da imaju decu, obe su se pogledale i nasmejale i nekako skrušeno rekle da su već prevalile životno doba u kojem bi razmišljale o tome. Ipak, brak koji dolazi ulepšaće im život i daće im sigurnosti i osećanje pripadnosti koje nisu imale. Dosad, one su bile samo bračne partnerke, koje nisu mogle da ostvare mnoga važna prava kao bračni parovi muškaraca i žena. Za razliku od moje supruge i mene koji smo činom ulaska u brak smatrani porodičnom jedinicom, Fionnuala i Louise to dosad nisu; bili su smatrani “građanskim partnerima”, ne i bračnim parovima. Oni znaju da mnogo toga duguju i političkim partijama, koje su uprkos snažnom “ne” koje je dolazilo iz redova crkve napravile iskorak koji je promenio živote stotina hiljada pripadnika LGTB zajednice. 

"Ima tu i jakog ekonomskog razloga zašto su sve stranke u Irskoj bile za 'da' opciju; pogledajte koliko će više venčanja biti, koliko više svadbenih proslava, koliko će biznisi koji su usko vezani za svadbe i venčanja profitirati; pogledajte koliko će gej stranaca dolaziti u Irsku. Ljubičasti euro je veoma jaka moneta i on ima mnogo veću potrošačku moć od novca kojim raspolaže obična porodica. Ne žele svi gej ljudi da imaju decu, mnogi žele da uživaju u životu i zato je taj ljubičasti novac definitivno bio razlog zbog kojeg su nas političari podržali, i hvala im na tome", kaže Louise na kraju.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: FAH

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. PROFESORSKI MEMENTO: Neprikladno vrijeme

    04.12.2018.

    Razrednik Divljak

    PROFESORSKI MEMENTO: Neprikladno vrijeme

  2. PRŽENJE MOZGA: Vojvodina - poslovni potez koji Beogradu donosi profit čitavo stoleće

    27.11.2018.

    Dinko Gruhonjić

    PRŽENJE MOZGA: Vojvodina - poslovni potez koji Beogradu donosi profit čitavo stoleće

  3. PROFESORSKI MEMENTO: Jedan od onih dana

    31.10.2018.

    Razrednik Divljak

    PROFESORSKI MEMENTO: Jedan od onih dana

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije