FENOMEN PROTESTNOG SAMOSPALJIVANJA

Plamen koji (još uvijek) gori

ritn by: Marko Stamenković | 19.06.2017.
FENOMEN PROTESTNOG SAMOSPALJIVANJA: Plamen koji (još uvijek) gori
Korumpirana praksa demokratskog razvoja na temeljima nestabilne i nezrele ideje demokratije je još uvek tipična karakteristika svih zemalja Zapadnog Balkana. Pod sumnjivim uslovima razvoja takve prakse, pitanje političke angažovanosti po cenu ličnog života zavisno je i od pitanja recentne ekonomske krize koja je odnela žrtve naročito na južnim marginama evropskog kontinenta. Međutim, njeni efekti u balkanskoj regiji neodvojivi su od dubljih procesa globalnih društvenih nejednakosti koji se odražavaju na koži velikih delova stanovništva u smislu njihove de facto isključenosti iz procesa mirnog donošenja presudnih političkih odluka. ‘Nemiran duh’ balkanskog čoveka i stereotipi koji mu se neretko pripisuju nisu dovoljno opravdanje za naglu pojavu kako mirnih tako i manje mirnih demonstracija pred parlamentima i gradskim skupštinama širom regije.

Ljudska bića liče jedna na druge. U navodno idealnom sistemu vlasti, koji sebe naziva demokratskim, očekivalo bi se barem da ta bića imaju i jednaka (ili bar izbalansirana) ljudska prava, od kojih je osnovno pravo na dostojanstven život, to jest život dostojan čoveka. Međutim, savremena društvena praksa pokazuje da se i u takozvanim demokratskim uslovima, pored onih eksplicitno autoritarnih (koji nisu predmet ovog teksta), ljudski život sve više i sve sofisticiranije tretira kao jednokratno upotrebljiv materijal – zavisno od potreba upravnih, poslodavnih i najamnih službi, ili međusobnih mikro-interesa na pojedinačnom planu delovanja, izvan dometa velikih sistemskih odnosa. Stoga je, i pored pretpostavljene "jednakosti" i sličnosti ljudskih jedinki, realno očekivati da se ljudi ponašaju različito, te da je odnos snaga među njima mnogo više nejednak nego što je uravnotežen.

To je naročito prisutno u okolnostima kojima vladaju uslovi finansijske i zakonske nejednakosti, kada oni sa većom kupovnom moći i sa privilegovanim pravnim i investicionim okvirima uzimaju sebi za pravo da dominiraju onima kojima su ta moć i te privilegije uskraćene. Uskraćenost se ovde tumači kao namerna (dugogodišnja, planska i sistematska) forma institucionalnog nasilja, u pravno-regulativnim okvirima uspostavljenim iz različitih razloga. Oni često podrazumevaju zaštitu ličnih političkih i poslovnih interesa (ili interesa elitne grupacije kojoj "zaštićeni" član pripada), ali i mnogo izopačenije razloge koji prevazilaze granice klasnog/statusnog prioriteta u društvu i zadiru u polje rasističkih, nacionalističkih, klero-fašističkih i seksističkih motiva. 

Ako se jedan savremen čovek odnosi prema drugom čoveku na način koji je sličniji bezobzirnom odnosu prema životinji ili predmetu (neživom biću), onda se postavlja pitanje: kako se danas može razmišljati o fenomenu ljudskosti ako se fokus posmatranja pomeri sa idealnih pozicija prazne retorike o ljudskim pravima i jednakostima na drugi nivo – na prljavi teren svakodnevne borbe običnog čoveka za opstanak pred korumpiranom praksom demokratskog sistema vladavine, posebno kada se radi o protagonistima te prakse i njihovim direktnim i indirektnim žrtvama u regionu Balkanskog poluostrva?


Svedoci su, šokirani ovim prizorom i u pokušaju da čoveku pomognu, aktivirali aparate za gašenje požara, ali sve je bilo uzalud (FOTO: Facebook)

Pre tačno četiri godine, u bugarskom gradu na obali Crnog mora, goreo je jedan čovek. Da li ste ikada čuli za Plamena Goranova? U jedno rano februarsko jutro, on se polio benzinom i zapalio. Zanimljivo je da se ovaj incident nije dogodio u zatvorenom prostoru već na ulici, pred opštinskom zgradom u Varni, naočigled nekolicine zaposlenih. Svedoci su, šokirani ovim prizorom i u pokušaju da čoveku pomognu, aktivirali aparate za gašenje požara, ali sve je bilo uzalud: nesrećnog muškarca vatra je drastično opekla i uništila mu gotovo čitavo telo. Preminuo je u lokalnoj bolnici nakon desetak dana, početkom marta 2013. godine.

Slučaj pokojnog Plamena Goranova, tridesetšestogodišnjeg fotografa, planinara i građevinskog radnika iz Varne, ostavio je dubok trag u kolektivnoj svesti bugarskog naroda. Međutim, ovaj slučaj nije i ne sme biti posmatran kao izolovan fenomen, niti može biti tretiran isključivo u vezi sa lokalnim problemima bugarskog društva u "produženoj", bolnoj tranziciji. Radilo se o aktu individualnog protesta kojim je, poput desetak sličnih incidenata iz istog perioda u drugim bugarskim mestima, inicijator nameravao da pošalje jasnu, iako fatalnu poruku onima protiv kojih se bunio. U pitanju su, naravno, predstavnici lokalne vlasti i njima bliske poslovne elite, u kojima su, kroz ključaonicu ekonomske ali i društveno-političke obespravljenosti, sugrađani Plamena Goranova ispravno sagledali poreklo i glavne uzroke sopstvenog siromaštva. Mirne demonstracije koje su svakodnevno organizovane tokom te zime imale su, između ostalog, za cilj i da skrenu pažnju šire javnosti na egzistenciju običnog čoveka na periferiji Evropske unije, odnosno na kontinuirano preživljavanje kao formu egzistencije na granici života i smrti, a u direktnom kontrastu sa privilegijama političko-finansijskih struktura moći u Varni kojima se često, ali obazrivo, pripisivala i određena prisnost sa crnomorskim mafijaškim klanovima.

Ove demonstracije su se odvijale u kontekstu civilnih protesta na nacionalnom nivou, motivisanih neobjašnjivo visokim računima za mesečnu potrošnju električne energije i vode. Time je, ionako decenijama ekonomski oslabljeno, bugarsko građanstvo bilo podstaknuto na još intenzivniji korak: usledio je još dramatičniji talas javnih protesta. Fokus nezadovoljstva brzo je bio izoštren i preusmeren protiv tada aktuelne, desno orijentisane vlade bugarskog premijera Bojka Borisova. Ona je (opravdano) bila prozvana za korupciju, korporativni monopol i prinudne mere finansijske štednje, koji su diktirali društveni zastoj: umesto očekivano pozitivnih demokratskih procesa u celini, bugarsku svakodnevicu poslednjih godina karakterišu niska stopa zaposlenosti i porast sveukupnog siromaštva u državi. Iz opšte atmosfere građanskog nezadovoljstva na svetlost dana izranja i Plamen Goranov. 

Za razliku od nedelotvornosti grupne manifestacije javnog neslaganja sa aktuelnom gradskom politikom, ali i za razliku od ostalih slučajeva individualnog protestnog samospaljivanja te zime u Bugarskoj, Plamenov gest uspeo je da proizvede realan efekat: samo dva dana nakon njegove smrti lokalni gradonačelnik podneo je ostavku, dok su protesti u zemlji postali još intenzivniji. Da li su time bili i potpuno iskorenjeni duboki problemi lokalnog stanovništva i u kojoj meri se matrica tih problema još uvek periodično ponavlja i prepoznaje – ne samo u Bugarskoj nego i u okolnim balkanskim državama?

Žrtva Plamena Goranova rezultirala je nizom protesta u Bugarskoj (FOTO: Wikimedia)

Telo Plamena Goranova izgorelo je u plamenu protesta koji je tokom zime 2013. godine uzburkao političku atmosferu na evropskom jugoistoku: u zemlji koja, pored toga što važi za najsiromašniju među članicama Evropske unije, predstavlja važan sigurnosni geopolitički štit evropskim interesima pred permanentno pretećim i uvek iznova aktualiziranim kolonijalnim kontra-interesima nekad sovjetske a sada ruske "imperije". Njegovo izgorelo telo je sahranjeno, ali je "vatrena poruka" koju je svojim tragičnim gestom ostavio čitavoj naciji, a pre svega svojim sugrađanima (kako onima na vlasti, tako i njima potčinjenim), zasvetlela je poput upozoravajuceg signala.

Po svemu sudeći, ona još i danas nastavlja da svetli i da upozorava na granice takozvanog demokratskog legitimiteta struktura moći i često kontroverznih i polemičnih uslova vladavine socijalne "pravde" u postkomunističkim državama (bilo da su one trenutne članice ili kandidatkinje za članstvo u Evropskoj Uniji). Povodom četvrte godišnjice njegove smrti, još jednom vredi postaviti pitanja o relevantnosti protestnog čina samospaljivanjem ne bi li se sagledala slika života bilo kog običnog građanina usred takozvane tranzicije iz komunizma u kapitalizam. To pitanje mora se iznova postaviti iz perspektive koja prevazilazi administrativne i geografske okvire savremene Bugarske kao i romantizirane pogleda na "mučeništvo" jednog "heroja" čijom su smrću otvorena vrata na putu kolektivnog oslobođenja nacije od finansijskog ‘ropstva’.

Fenomen samospaljivanja 

Kada je u pitanju region post-komunističke centralne i istočne Evrope, treba napomenuti da protest samo-spaljivanjem nije u potpunosti nov fenomen, već predstavlja oblik manje poznate – ili relativno slabo istražene – društvene prakse koja, uprkos maloj vidljivosti, ima svoje mesto u istoriji civilnih pobuna. Koreni te prakse niču iz uslova koje je obeležila sovjetska invazija na Čehoslovačku u avgustu 1968. godine. Najslavniji je, svakako, slučaj iz januara 1969. godine: samospaljivanje českog studenta Jana Palaha na jednom od centralnih javnih punktova u Pragu (Vaclavske namesti). Palahov čin nije bio usmeren samo protiv kraha liberalnih reformi Praškog proleća nakon nasilne sovjetske intervencije, nego i protiv opšteg stanja pasivnosti češke populacije u istom kontekstu. 

Palahu se često, iako neopravdano, pripisuje primat u istočnooevropskoj istoriji samožrtvovanja u znak otpora sovjetskom imperijalizmu. U nasilno "zaboravljene", ali neizostavne slučajeve, ubraja se i onaj raniji, iz septembra 1968. godine. Tada se poljski građanin Ričard Šivjec polio benzinom i spalio tokom velike javne svečanosti na stadionu u komunističkoj Varšavi. Namera mu je bila da pred očima učesnika ceremonije (među kojima je bilo i članova partije iz najviših rangova) javno izrazi svoje neslaganje sa pomenutom sovjetskom okupacijom i time skrene pažnju na neophodnost promene društvenog i političkog poretka u sovjetskim kolonijama na teritoriji Istočne Evrope. O ovom slučaju gotovo da se ništa nije znalo do početka devedesetih godina, jer je poljska policija uspešno sakrivala sve relevantne dokumente (uključujuci i dokumentarni video zapis o incidentu na stadionu), dok su direktni svedoci događaja, od straha zbog odmazde tadašnjeg režima, pristali na prinudnu višedecenijsku ćutnju. O Šivjecu se, jednostavno, nije govorilo u javnosti…. 

Bilo kako bilo, ne sme se prenebregnuti činjenica da su se od kraja šezdesetih godina prošlog veka, počevši od Šivjeca, slične pojave periodično dešavale širom Istočne i Centralne Evrope, iz razloga koji su uglavnom bili povezani sa situacijom uslovljenom sovjetskom okupacijom regiona (Vitautas Vičiulis, Valenti Badilak i Šandor Bauer samo su neka od imena koje ovde treba istaći). Na prostoru bivše Jugoslavije, kao ni u Bugarskoj (sve do pojave Plamena Goranova), nema zabeleženih pojava protestnog samospaljivanja koja bi se svrstala u rang gore pomenutih. To, međutim, ne znači da ih možda nikada nije bilo – ili da ih neće biti u bližoj ili daljoj budućnosti. Od čega to zavisi? 

Samospaljivanje Poljaka Ryszarda Siwieca (FOTO: Wikipedia)

Suprotno nadanjima i optimističkim očekivanjima, početak dvadesetprvog veka obeležio je rast nezaposlenosti, siromaštva i opšteg opadanja životnog standarda širom Evrope, a posebno njenih najjužnijih perifernih zona, uključujući i Balkansko poluostrvo. U tom kontekstu, fatalni gest pojedinca koji svojevoljno gori u plamenu naočigled posmatrača, na otvorenom prostoru (obično na strateški izabranoj lokaciji koja simbolizuje političku ili administrativnu moć mesta u kojem se akcija samospaljivanja izvodi) više se ne posmatra kao redak ili izolovan fenomen. Pojedinačni akt samospaljivanja bio je i ostao radikalan oblik građanskog protesta protiv nepravdi nad običnim, obezvlašćenim čovekom, nepravdi koje su se – nekada u doba komunizma, kao i sada u doba kapitalizma – taložile u balkanskim gradovima i selima pod maskom legalnih ovlašćenja vodećih partijskih struktura. Akumulirane društvene nejednakosti i dalje doprinose asimetričnom odnosu između bogatih i siromašnih, ali i opštoj amneziji društava u regionu, nesposobnih (ili nedovoljno zainteresovanih) da u ikoničkim primerima samožrtvovanja iz ne tako davne prošlosti sagledaju i aktuelne razloge spornih odnosa građanstva i takozvane demokratske vlasti. 

Protestno samospaljivanje, iako neuporedivo retko – i neefikasno – u odnosu na ostale oblike građanskog bunta, postalo je paradigmatski javni događaj našeg vremena, i to u obimu kojim protagonisti tog čina, dok poliveni benzinom gore i manifestuju svoju patnju i prkos pred očima posmatrača, okončavaju lični život "darujući" ga zajednici (dakle, onima koji su "preživeli") iz nesebičnog, kolektivnog razloga. Ulog koji se time postiže je uvek maksimalan, jer se radi o gubitku individualnog života, ali je on istovremeno rizičan jer ne garantuje dobitak (ispunjenje protestnih zahteva) i ostaje zasnovan na optimističkoj pretpostavci inicijatora samospaljivanja da bi njegova/njena žrtva mogla da pomeri i izmeni odnos snaga u korist preživelih članova zajednice – one sa kojom se žrtva identifikuje. Preeksponirana, javno vidljiva manifestacija ove akcije ima upravo za cilj da ostvari taj efekat: ne samo na nivou empatije posmatrača u čisto ljudskom smislu, nego i na nivou prepoznavanja lične/kolektivne krivice za stanje društvenih odnosa u kojem jedan od članova mora da podnese maksimalnu žrtvu zarad ostatka zajednice. Pomeranje fokusa analize je jedan od načina da se ovaj fenomen sagleda na manje senzacionalan način, kako se to obično predstavlja u medijima.

Kada se, dakle, fokus analize pomeri sa dnevnopolitičke problematike na šire horizonte istraživanja životnih uslova običnih post-komunističkih građanina i građanki Evrope, kao glavni izazov ostaje pitanje o tome šta je to što za neke od njih, u najdramatičnijim momentima krize, može da izazove fatalnu prekretnicu: šta je to što može da ih natera da donesu presudnu odluku i da se liše sopstvenog života kako bi, zauzvrat, delovali u zajednici kojoj pripadaju – ne kao patologizirani subjekti spremni na ‘samoubistvo’ (kako to psihijatrijski eksperti rado i olako formulišu), nego kao anonimni politički akteri spremni na žrtvu sopstvenog života zarad viših ciljeva, čime se zauvek upisuju u istoriju građanskih protesta kao prepoznati politički subjekti

Svijeće u spomen na Jana Palacha (FOTO: povijest.hr)

Korumpirana praksa demokratskog razvoja na temeljima nestabilne i nezrele ideje demokratije je još uvek tipična karakteristika svih zemalja Zapadnog Balkana. Pod sumnjivim uslovima razvoja takve prakse, pitanje političke angažovanosti po cenu ličnog života zavisno je i od pitanja recentne ekonomske krize koja je odnela žrtve naročito na južnim marginama evropskog kontinenta. Međutim, njeni efekti u balkanskoj regiji neodvojivi su od dubljih procesa globalnih društvenih nejednakosti koji se odražavaju na koži velikih delova stanovništva u smislu njihove de facto isključenosti iz procesa mirnog donošenja presudnih političkih odluka. "Nemiran duh" balkanskog čoveka i stereotipi koji mu se neretko pripisuju nisu dovoljno opravdanje za naglu pojavu kako mirnih tako i manje mirnih demonstracija pred parlamentima i gradskim skupštinama širom regije. Među njima svakako treba istaći one prošlogodišnje u Skoplju, kao i one u centru Tirane s početka ove godine, kada se hiljade demonstranata okupilo pred kancelarijom albanskog premijera zahtevajući slobodne i fer izbore. Poslednjih meseci, Beograd i Zagreb takođe nisu bili postedjeni javnih protesta. Sećate se svih onih tela u pokretu na ulicama?

Ako se danas može razmišljati o ljudskosti balkanskog čoveka onda bi se u fokus morao postaviti njegov odnos prema sebi sâmom, uključujući i odnos prema sopstvenom telu, njegovoj materijalnosti i upotrebljivosti, njegovoj "jednokratnosti" pred demonskim (iako veštačkim – našminkanim i ulepšanim) licem demokratski izabrane vlasti. Koliko je ljudskosti ostalo pod ekstremnim životnim uslovima u kojima većinska populacija, ako je makar svesna tih uslova, danas kao i godinama unazad samo preživljava, i to sa kontinuiranim poteškoćama – umesto da živi život dostojan čoveka, u punom smislu reči? Šta je to u bićima na početku dvadesetprvog veka što ih i u divljem kapitalizmu na Balkanu kao i nekih ranijih decenija (ali sada bez strašila komunizma nad vratom) nagoni na drastične, a ponekad i tragične mere otpora i odupiranja nezahvalnim uslovima "životinjskog" preživljavanja - zbog kojih su spremni da sebi čak oduzmu i to malo života koje ih jos čini ljudima?

Negiranje nepravde, za koju se kao odgovorne uzimaju strukture izvršne "demokratske" vlasti protiv kojih se ustaje, ovde je dovedeno na nivo paradoksa. To negiranje (u smislu kolektivnog otpora) manifestuje se kroz javni protest pojedinca koji istovremeno negira i sopstveni život – ne zarad duple negacije, već zarad duple komunikacije: sa onima protiv kojih se buni, i sa onima koji dele razloge njegove pobune. U najvećem broju slučajeva protestnog samožrtvovanja učinci te komunikacije nisu efikasni i ne postižu predviđene ciljeve: oni su, dakle, neefikasni do te mere da jedan izgubljeni život ne uspeva da pomeri status quo u sistemu odnosa moći – zbog kojih je taj isti život i bio svojevoljno žrtvovan – niti uspeva da mobiliše preživele članove zajednice na kvalitativnu promenu društveno-političkog i pravno-ekonomskog sistema. Da li to znači da je bas sve izgubljeno?

Ne. Jedna stvar nije izgubljena već je samo dobila na značaju u uslovima o kojima se ovde radi. Jedan izgubljeni život – koliko god to neracionalno zvučalo savremenom "racionalnom" čoveku – može ponekad (iako veoma retko) da afirmiše pokretačku ideju društvenog pomaka sa pozicija statusa quo. Život koji je de facto izgubljen, nije izgubljen de jure – jer je kolektivni dobitak nadrastao lični gubitak u onoj meri u kojoj je jedna žrtva doprinela novom, konstruktivnom (a ne samo destruktivnom) stanju stvari. Ovde se naročito misli na promišljanje granica ljudskog tela u otporu takozvanoj lokalnoj demokratiji, ali – što je od suštinske važnosti – i na promišljanje granica demokratske vladavine uopšte. Time se posebno ističe pojam demokratije sa etimološke tačke gledišta po kojoj je "vladavina naroda" sada otelovljena ne u nekakvoj apstraknoj masi anonimnog stanovništva koje čini taj "narod" nego u pojedincu.

Detalj s prosvjeda za kurikularnu reformu u Zagrebu (FOTO: Cristoph Baumgarten)

Ovde se pojam demokratije izjednačava sa pojmom individue ("protestanta-samospaljivača") koji se preostalim mrvicama ljudskog dostojanstva usuđuje da brani društvenu pravdu i jednakost populacije kojoj pripada, i to direktno pred licem nepravde i nauštrb sopstvenog života, ali u korist budućeg, očekivano boljeg života svoje zajednice, to jest "naroda". Ono što je ovim postignuto ne može se smatrati demokratijom, niti uspostavom demokratije tamo gde vladaju nepravda i nejednakost; ali ono što je, sasvim izvesno, postignuto odnosi se na osnaživanje demokratskih principa "vladavine naroda" kojima je žrtva težila i zbog kojih je platila cenu sopstvenim telom – telom koje gori – i, konačno, sopstvenim, unapred nasilno obezvredjenim i sistemski dehumanizovanim životom. 

Prepoznajete li ga?

Demokratski principi, sada u pozitivnom smislu značenja, otelotvoreni su upravo signalizacijom i komunikacijom koja je uspostavljena duplim dijalogom: onim između žrtve (Plamen Goranov, na primer) i indirektnih počinilaca smrti (vladajućih struktura), kao i onim između žrtve i zajednice kojoj je pripadala pre smrti (ovde se misli na zajednicu obespravljenih i nezadovoljnih članova populacije koji su inicirali, vodili i nastavili javne demonstracije, a u kojima je ranije učestvovala i data žrtva kao ravnopravna članica pobunjenog kolektiva). Protestno samospaljivanje je, dakle, signal komunikacije (ili skup – costly – signal, kako ga definiše jedan od vodećih sociologa protestnog samo-žrtvovanja, Majkl Bigz) koji ostaje da opominje preživele na nešto važno: na neophodnost kontinuiranog preispitivanja demokratskih i slobodarskih principa u originalnom smislu reči kako bi se predupredila i sprečila dalja žrtvovanja.

Njihova prisutnost i frekventnost na globalnoj mapi građanskih protesta ne zavise ni od čega drugog do od devijantnih oblika pseudo-demokratije, ali i od postepene korekcije i reformacije tih devijacija u pravcu društvene pravde i simetričnijih odnosa moći. Samo time život dostojan čoveka, a ne njegova jednokratna upotrebljivost i eksploatacija, može postati glavni cilj promena koje se još uvek neopravdano kite epitetom "demokratskih" promena. I pored pokušaja racionalnih tumačenja ovog signala komunikacije, čini se da će navodna neracionalnost “požrtvovanosti sa razlogom” ostati neobična i tajanstvena pojava koja ne prestaje da raspiruje višestruke puteve mišljenja kako o prednostima tako i o zabludama ovog načina građanskog protesta.

Tako će biti sve dok se ne dovede u pitanje upravo pretpostavljena "racionalnost" i neprikosnovenost takozvanog demokratskog sistema vlasti čije demonsko lice (bez maske) guta nevine žrtve iz redova najsiromašnijih, najnezadovoljnijih i najobespravljenijih, ali često i najprkosnijih i najmanje kompromitovanih građana. Da li sada prepoznajete Plamena Goranova? Da li ga prepoznajete u licima koje susrećete svakodnevno, na ulicama Tirane, Splita, Skoplja, Prištine, Sarajeva, Zagreba, Beograda?

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Flame


Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. OTETO IZ TMINE: Kakav je osećaj živeti dvadeset godina u tuđem stanu

    04.08.2017.

    Bojan Tončić

    OTETO IZ TMINE: Kakav je osećaj živeti dvadeset godina u tuđem stanu

  2. PROVINCIJA U POZADINI: Cinični osmijeh Mona Lise

    12.07.2017.

    Ahmed Burić

    PROVINCIJA U POZADINI: Cinični osmijeh Mona Lise

  3. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Zona jeze

    11.07.2017.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Zona jeze

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije