Valjda su svi sa ovih prostora, pogotovo oni vremešniji, barem jednom posetili Novi Sad i bili oduševljeni prestonicom Vojvodine. Ovaj grad međutim doživljava istinsku metamorfozu i od jednog ugodnog i udobnog grada ubrzano postaje novi Beograd, prenapučena utvrda divlje gradnje i urbanističkog besmisla. Za preobražaj krivifacu snose i nekadašnje, postpetoktobarske demokratske vlasti, ali neoradikalski graditeljski poduhvati učinili su da prethodna devastacija izgleda kao benigni tumor u odnosu na galopirajući karcinom koji izjeda svaki deo gradskog tkiva. Čak bi se demokratske vlasti mogle pohvaliti i nekakvim urbanističkim uspesima, poput izgradnje novih bulevara i šetališta pored Dunava, dok se „vučićevci“ nemaju podičiti ama baš ničim. Na svakom ćošku izrastaju predimenzionirane zgradurine koje ne prati odgovarajuća infrastruktura, pa je recimo parking-mesto teže pronaći nego fasovati zgoditak na državnoj tomboli. Kupci stanova u novogradnji uglavnom imaju pogled na susedovu kuhinju, iz koje se može, zbog blizine, osetiti miris hrane, pa i identifikovati svi začini koje „prekoputnik“ koristi.

Menjaju se ofrlje urbanistički planovi, dramatično povećava predviđena spratnost i ukupni gabarit građevina, a sve u cilju većeg profita investitora. Esktraprofit se naravno deli, pa su mnogi u „lancu ishrane“ siti i napiti. S obzirom da se, recimo, ništa ne ulaže u vodovodnu i kanalizacionu infrastrukturu, nove izvore vodnog snabdevanja, očekuju se uskoro restrikcije vode, a u mnogim delovima grada možete osetiti miris fekalija, što nije čudno jer na mestu kuće u kojoj je živela jedna porodica i pratećeg dvorišta, niču zgrade sa stotinak stanara, dok kapaciteti podzemnih cevi ostaju isti. Uzmi pare i beži, moto je investitora, među kojima su najveći oni „kontroverzni“, dakako vezani na vlast. Navodno gradom i urbanizmom vladaju Zvonko Veselinović, čovek sa severa Kosova sa debelim kriminalnim dosjeom, kojeg možete videti po lokalima u gradu kako sa tonom svojih prijatelja i telohranitelja bahanališe. Tu je, naravno, i Andrej Vučić, brat predsednika Srbije, koji caruje paralelnom strukturom moći i koji je uspeo, uz pomoć državnog aparata, da pod jednu kapu stavi skoro sve ono što u zemlji obitava izvan zakona.

Stručnjaci kažu da više od 80 odsto novih objekata ne poštuje elementarne arhitektonske i građevinske standarde, da bi zbog takvih građevina na fakultetu studenti pali na ispitu, te da imamo sreće što Vojvodina nije osobito trusno područje. Ne daj bože zemljotresa! Stanovi se prodaju jer je Novi Sad, kao univerzitetski centar, i kao centar novotehnoloških firmi koje rade za zapadne kompanije, popularan diljem „srpskog sveta“. Manja mesta u Vojvodini se prazne, liče na gradove duhova. Naravno, u pitanju je i, kako navode poznavaoci prilika, enormno pranje novca, ali to sada nije tema.

Tamo gde je nekada živela jedna porodica nikle su zgrade sa stotinak stanara (FOTO: Wikimedia/Micki)

Uglavnom, oni ljudi iz tzv. regije koji decenijama nisu bili u Novom Sadu skoro da ne bi prepoznali ovaj grad, niti mnoge njegove poznate toponime urušene novogradnjom. Ugašeni su kultni klubovi i restorani, zamenjeni naoko hipsterskim mestima iz kojih odjekuje triler-muzika. Ta promena će biti sve očevidnija kako vreme prolazi, a jedino će možda nedirnuta ostati Petrovaradinska tvrđava, mada se u širem kompleksu i ovog monumentalnog zdanja, opet protivno civilizacijskim i urbanističkim standardima, planira izgradnja velikog stambeno-poslovnog kompleksa. Naravno, deo nekada zaštićenog područja kupio je tajkun blizak vlasti, a svrha zemljišta je potom prenamenjena. U građevinsko.

Posle dolaska na vlast, naprednjaci su, kada su u pitanju politički oponenti, sproveli politiku „spaljene zemlje“. Ono što se od opozicije moglo pazariti i korumpirati, kupljeno je za relativno sitne novce i druge benefite. Ostatak opozicije je satrven, hapšen, kriminalizovan, satanizovan, i skoro svi su to mirno posmatrali, i oni unutar zemlje, i oni spolja, ne shvatajući da to nije nikakvo uređenje sistema i obračun sa korupcijom, već uspostavljanje autoritarne i beskrajno bahate vlasti bez alternative. To pokazuje i to što su silna suđenja opozicionarima u skoro svim slučajevima – završena oslobađajućom presudom. Cilj je bio i da se građanima politika smuči kao takva, onima koji nisu potencijalni birači SNS-a. Ta akcija je uspešno izvedena. Građanska opozicija u Srbiji, pa i u Novom Sadu, tek je u par poslednjih godina počela da pokazuje znake života.

Što se tiče Novog Sada, osim satrvene opozicije bez novaca i ideja, nedostatak alternative posledica je i činjenice da se dobar deo gradske elite dao korumpirati. Da se ne lažemo. Doprinele su tome i nekadašnje građanske opcije koje su u vojvođanskoj prestonici svojevremeno imale dobro utemeljenje, poput Lige socijaldemokrata Vojvodine, a koje su uporedo sa antifašističkom borbom svoju infrastrukturu dale na korišćenje naprednjacima, ušavši u dugogodišnju koaliciju sa „vučićevcima“ i drugim desničarima. Iz te koalicije Liga je u međuvremenu izbačena, i sada pokušava da se pozicionira kao opozicija.

U međuvremenu se grad značajno proširio, pa će sada obilaznica prolaziti kroz jezgro grada (FOTO: Wikimedia/Bjoertvedt)

Prvi znak otpora Novosađana apsolutnoj naprednjačkoj vlasti bili su mali građanski pokreti, kroz koje su Novosađani iskazivali revolt protiv konkretnih urbicidnih poteza i/ili uništavanja životne sredine. Oni su, međutim, na sva usta govorili da „neće politiku u svoju butigu“, ne shvatajući da je njihovo delovanje – političko, čak i ako nije stranačko.

Slučaj Šodroš je, negde pre dve godine, ipak nekako okupio sve one koji su bili protiv tzv. Novog Sada na vodi: i građanske pokrete, i pomalo revitalizovane opozicione političke stranke, i ugledne pojedince. Ubrzo, međutim, dolazi do nerazumevanja, svađa, raslojavanja, po vertikali i po horizontali. Prvo su partije zbog principa „butige“ odstranjene iz „ekipe“, a onda su se nestranački aktivisti međusobno podelili na više grupacija. Jedan deo njih je ušao u novoosnovane stranke, drugi je svoj aktivizam pretvorio u novu političku organizaciju, treći su ostali dosledni „nepolitičkoj“ borbi ... Koliko su tačne glasine da je svim tim podelama doprinos dala i vlast, koja poznaje metode „specijalnog rata“ i spremna je da odreši kesu, a koliko je sve to posledica mladosti, neiskustva i sujeta – teško je reći. Uglavnom, „područje borbe“ se sužavalo umesto da se širilo.

Prethodno rečeno ne znači da čitava bitka za Šodroš nije izrodila veliki broj hrabrih i doslednih aktivista koji su žrtvovali mnogo toga kako bi se izborili za „opštu stvar“. Neki od njih su mesecima kampovali na Šodrošu, po kiši, snegu i vrućini, pokušavajući da zaštite zelenu oazu na koju su se namerile gradske drvoseče. Oni su spasili ne samo svoj nego i obraz grada, u kojem će mnogi na društvenim mrežama i na sedeljkama gunđati protiv naprednjačke vlasti, ali će, umesto da pruže konkretan otpor, sedeti kod kuće, bindžovati serije i biti presrećni što mogu do balčaka da napune kolica u „Lidlu“. U borbi se iskristalisalo na koga buntovni deo grada može da računa.

Šodroš je, zapravo, nekada podrazumevao samo deo zelenog kompleksa koji obuhvata bivšu Mornaricu (ogromnu kasarnu na obali Dunava), nekadašnje Brodogradilište, dva dunavska rukavca, Ribarsko poluostrvo i Kameničku adu. Nedovoljno upućeni će sada ceo ovaj prostor, ili veći deo njega nazivati po ovoj reči, mađarskog porekla, koju je teško prevesti na srpskohrvatski jezik. 

Neki aktivisti su mesecima kampovali na Šodrošu (FOTO: Brajan Brković)

Pre nešto više od dve godine, do nekih opozicionara i aktivista „procureo“ je plan šta gradska vlast kani da napravi od ovog područja, koje čini poslednju veliku zelenu oazu Novog Sada i u kojem obitavaju brojne zaštićene biljne i životinjske vrste – učiniti. Taj plan je kolokvijalno nazvan „Novi Sad na vodi“. Za ovaj prostor odmora, rekreacije, sporta i ribolova, uživanja u Dunavu i njegovim rukavcima, dakle prosor koji predstavlja „pluća grada“, ideja je sledeća: od zaštićene zelene zone napraviće se hektari građevinskog zemljišta na kojem će nicati džinovski stambeno-poslovni kompleksi. Da bi se poplavno područje pretvorilo u građevinsko, gradska vlast pomera dunavski nasip 500 metara u korito reke. Projekat su vlasti dostavile na odobrenje Javnom vodoprivrednom preduzeću Vode Vojvodine i Institutu za vodoprivredu Jaroslav Černi. Stručnjaci iz ove dve institucije dali su negativno mišljenje, jer projekat nije „dorađen“ i jer dramatično uvećava mogućnost poplava u slučaju rasta nivoa Dunava. A Novi Sad inače ima brojne traume iz prošlosti kada je o poplavama reč. Osim toga, biće uništene zaštićene životinjske i biljne vrste. 

Kao vid odmazde zbog nekooperativnosti, naprednjaci ubrzo smenjuju rukovodstvo Voda Vojvodine, a Institut biva privatizovan. Kupac je, naravno, firma koja je saradljiva, malo je reći. Tako su otklonjene ove prepreke.

Kada je plan dospeo u javnost, usledila je oštra reakcija građanskih grupa i opozicije. Pobuna se, kao što smo rekli, u međuvremenu cepkala, skoro se pretvarajući u froncle. Kao prva faza projekta „Novi Sad na vodi“, predviđena je izgradnja novog mosta preko Dunava, koji bi sa pristupnim saobraćajnicama urnisao zaštićenu zonu, bivajući nastavak Bulevara Evrope. U planu je i vijadukt, koji na novosadskoj strani vodi do mosta i koji će biti dug bezmalo 1,5 kilometara. On će počinjati u dubini bulevara, a to opet znači da će žestoki saobraćaj prolaziti stanarima u okolnim bulevarskim zgradama na desetak metara od prozora i balkona, na visini drugog i trećeg sprata. Most će, naime, biti deo svojevrsne obilaznice koja će spajati Bačku i Srem.

Žestoki saobraćaj prolaziće kroz gusto naseljeni kraj grada (FOTO: Flickr/Mylos)

Tačno je da je most odavno planiran, još šezdesetih. Ali, problem to što se u međuvremenu grad značajno proširio, pa će sada obilaznica prolaziti kroz jezgro grada. Neki urbanisti su predlagali da se most izmesti zapadno, prema Futogu, ali zahtevi investitora su bili jači. Uzgred, most gradi kineska kompanija CRBC (China road and bridge corporation), ugovor je tajan, nije postojala nikakva nabavka: opravdana je sumnja da je cena predimenzionirana, odnosno da je sam most visokokoruptivan projekat.

Deo aktivista je pokušao da se mostu i celom projektu „Novi Sad na vodi“ suprotstavi na legalistički način, angažujući pravnike, ulažući primedbe na urbanističke planove, žaleći se nadležnim institucijama, alarmirajući međunarodne organizacija, ali sve to nije dalo nikakve rezultate. Kao da je u zemlji u kojoj predsednik dvadeset puta dnevno prekrši ustav problem mimoići zakone i podzakonske akte! Naprednjaci se drže čuvene parole nekadašnjeg radikalskog premijera Nikole Pašića – „zakoni su za protivnici“! Neki aktivisti su se odlučili za vaninstitucionalnu borbu, proteste, razne polugerilske akcije, i zbog toga su popili više od stotinu krivičnih i prekršajnih prijava. „Zakoni su za protivnici!“ Uspeli su, svi zajedno, da seču šume, koja predstavlja začetak radova na izgradnji mosta, ponešto prolongiraju, ali ne i da spreče. 

Prošle sedmice, gradska vlast je posekla šodrošku šumu, pretvarajući je u pustopoljinu koja sada izgleda kao da se ne nju sručila serija napalm-bombi. Protiv seče protestovalo je tek par desetina aktivista, pred kamerama nekoliko nezavisnih medija koji postoje u Novom Sadu i Srbiji. Sa druge strane, seču je obezbeđivalo stotinak policajaca-specijalaca u punoj „ratnoj opremi“. Borba Davida i Golijata. Iza maskiranih „robokapova“ sa štitnicima, stabla su padala kao domine. Aktivisti su bespomoćno gledali šumu koja nestaje, sa suzama u očima. Jedan aktivista je brutalno pretučen. Kada su pokušali da spreče da kamion uđe i pokupi debla, sedmoro aktivista je uz primenu sile uhapšeno. Među njima i dve dame koje imaju više od 70 godina. Bilo je odista jezivo gledati kako trojica grubijana u uniformi žene koje im mogu biti možda i bake – ubacuju u maricu. A čini se da ih jedino kamere sprečavaju da budu grublji i bahatiji.

Hapšenje aktivistkinje Olivere Radovanović koja će malo kasnije u maricu biti ugurana dok ponosno drži uzdignutu i stisnutu pesnicu (FOTO: Katarina Šibul)

Kada su marice otišle, preostali aktivisti u pratnji novinara odlučili su da odu pred zgradu policije, kako bi izvršili pritisak da se privedeni što pre puste. Na šodroškom „bojištu“ ostala je jedino neuhapšena baka Ruža, jedan od simbola odbrane zelene oaze. Novosadski novinar Žarko Bogosavljević zabeležio je nadrealan i simboličan trenutak: baka Ruža sedi nasuprot stotinak specijalaca, koji od nje čuvaju kamion koji kupi debla, odvozeći ih potom ko zna gde. 

Građani Novog Sada su sedeli pred kompjuterom i na društvenim mrežama „oštro kritikovali“ postupke vlasti i policije.

A koje su pouke? Seča šume je pre svega poraz Novog Sada! Možemo kriviti inertne građane koliko god hoćemo, ali treba reći da su svađe, nesporazumi, prepucavanja i borba za nekakav ekskluzivitet među protivnicima „Novog Sada na vodi“ – doprineli tome da se borba koja je okupljala veliki broj ljudi – sada svede na tek desetine aktivista, bez obzira na to što su ti aktivisti odbranili obraz gradu, koliko-toliko. Valja shvatiti da je đavo odneo šalu i da nema više ni vremena, ni prostora za sujete i sitna nadgornjavanja. Možda ni par hiljada demonstranata ne bi sprečilo gradske drvoseče, ali bi sve izgledalo kud i kamo drugačije. Ova vlast, osim korupcijom i strahom, vlada i beznađem.

Pred Novosađane, međutim, pristiže ozbiljna moralna dilema. Da li će mirno gledati da hrabre i dosledne aktiviste koji su se borili za javni interes, razvlače po sudovima, u beskrajnim i iscrpljujućim procesima? Da bivaju kažnjavani, da im se uništavaju životi, u situaciji kada izvršna vlast kontroliše pravosuđe. Ili će nešto po tom pitanju učiniti?

Postavlja se i pitanje da li će civilne organizacije koje kane izaći na izbore i opozicione stranke – izvući neku pouku iz svega ovoga. Da li će na lokalnim izborima nastupiti rascepkani u bezbroj kolona, međusobno voditi rat za glasove, ili će razumeti da jeftina politička i socijalna pozicioniranja vode u nove poraze. Bez obzira na neaktivnost građana, istraživanja govore da Novi Sad ima najveću šansu da sa grbače skine naprednjačku vlast, koja inače drma celom Srbijom, bezobalno. Ako se ta šansa propusti, Novi Sad više neće postojati. Biće to neki sasvim drugi grad za sledeće četiri naprednjačko-haharske godine.

Neki kažu: bitku smo izgubili, ali ne i rat

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Žarko Bogosavljević