Smak sveta na Malti ... i drugi gonzo putopisi (II deo)
Smak sveta na Malti ... i drugi gonzo putopisi (I deo)
Ovde treba zamisliti filmski kajron na kome piše „Dva meseca ranije...“ Ne zato što to ima neke veze s radnjom, već radi zgodne podele na poglavlja te smislene primene skokovitog nelinearnog pripovedanja, pri čemu neki prividno nevažni pasusi tokom čitanja dobiju svoje ´puno značenje. Prethodna rečenica je osim toga i egzemplarno vršenje autoreferencijalnosti, bez čega neima krštene literature. Dakle, Dva meseca ranije, pretapanje slike uz zvuke harfe Ext. Kišno veče.
Trst u Kopenhagenu
Prvi put sam bio u Kopenhagenu pre mnogo godina. Autobusom preko Nemačke, pa feribotom, iako tada još nije bila potrebna viza već samo Titov pasoš. Išao sam na jednu fudbalsku utakmicu naše reprezentacije čijim su navijačima Danci vikali YUGO HOME. A posle su nam čestitali na pobedi. Osim je bio selektor. Bus je bio pun Crnogoraca i pušilo se iz sve snage. Vozač je obožavao Hari Mata Hari (ličio je na frontmena) i Riblju Čorbu. Imao je samo dve kasete koje je vrteo non-stop. Album „Al Kapone“ se izvrteo između 178.620 i 345.972 puta. Danski carinik koji nas je obišao pre ulaska u feribot samo što se nije onesvestio od duvanskog dima. Učinilo mi se da ima titovku. Football? Uh...! Ko će da pobedi? Mi! Crnogorci su za vreme puta pričali masne viceve. Vic pod nazivom „Čang Li“ ispričan je desetak puta. (Ko ga još nije čuo, a radoznao je, neka pošalje imejl.)
Stigli smo po kiši, kasno uveče, dugo smo se vozili dok nismo stali ispred našeg hotela. Kroz uplakana stakla autobusa sve one kućice su mi izgledale kao od kolača i pomislio sam kako sam tu nekad živeo. Hotel je bio od jeftinijih (dve i po zvezdice; takav je bio i aranžman), a na stočićima su još postojali raskupusani telefonski imenici (prelistavao sam ih, tražeći imena na –ić i zamišljao kako je to neki moj dalji rođak, koji će mi „pomoći da se snađem“; e kurac). Malo sam se motao po kraju. Video sam raznobojne kule, čuo zvona koja su označavala frtalje, ulice su bile simpatično prljave (a ne legendarno čiste kao u Češkoj, Severnoj Koreji, Mongoliji, Moskvi i Jajcu, po svedočenjima prosvetnih radnicâ). Obišao sam jedan kulturno-istorijski spomenik – robnu kuću Magazin – gde sam kupio kozmetiku za crnogorsku rodbinu.
(FOTO: Google maps)
Tek mnogo godina kasnije sam saznao da raznobojne kule pripadaju zabavnom parku Tivoli odnosno obližnjem bioskopu i kabareu. Na odlasku sam platio telefonski račun koji je načinio moj cimer (hrkao je kao pilana); račun sam posle stavio na policu u mojoj sobi, uz slike čuvenog bioenergetičara Alana Čumaka iz TV revije (uredno izrezane pa zalepljene na kartone od Prebold čarapa za majku, i kojima je prošao rok zračenja), metalnu kutiju danskog keksa (koju su uskoro popunile fotografije moje rodbine koja je tada počela intenzivno da puni razna groblja) i komplete Alana Forda i Mikijevog zabavnika što smo preselili iz starog stana.
Posle mnogo godina (ne pada mi na pamet da upotrebim sintagmu „Godinama kasnije“ za svršenu radnju kao što rade loši prevodioci) poželeo sam da posetim taj hotel u Kopenhagenu i ne bih se setio imena i adrese da nisam pronašao taj prašnjavi račun za telefon (cimer mi je kasnije ipak dao lovu za njega, pa sam mogao da kupim i deset kolača u jednoj poslastičarnici u Frederiksborggade i da ih donesem u Jugoslaviju).
Google mi je javio da je na toj adresi sada drugi hotel, malo skuplji i deo nekog lanca koji nije imao šarma, pa sam tako godinama odustajao od nostalgičnog podsećanja i birao drugo jeftino sklonište (na Amageru). Ali, u novembru 2012, pre smaka sveta na Malti, ispalila me je gazdarica koja mi je bila obećala džabe stan posle sajma knjiga, pa sam morao u hotel. To je u Ćebenhaunu skupa rabota, ali nisam imao izbora: poslušao sam loš Eriksenov savet i uzeo hotel na Vesterbrou, skupu rupu bez refundacije. Poslednjeg dana sajma ostavio sam prtljag u podrumu lepog hotela za prevodioce, otišao da se vidim s jednim švedskim piscem i tek kasno po podne istog dana krenuo da taljigam kofer i ruksak ka hotelu za koji sam znao da je ćumez i da će me koštati kao Svetog Petra kajgana.
Hovedbanegården (FOTO: Google maps)
Hodao sam Vesterbrogadeom, video zgradu Hovedbanegårdena od crvene opeke i onu veliku uru, zgradu SAS-a i hotel Astoria i zgradu radničke banke i polako sam počeo da shvatam da idem prema poznatom mestu. Freud bi prste oblezival: pokazalo se da je to ista ona ulica u kojoj sam bio u svom prvom kopenhagenskom hotelu. Prešao sam Vesterbrogade na semaforu i ušao u moju privremenu ulicu iz pravca koji ću ubuduće izbegavati; usput su me saletale crne droce nudeći usluge. Odoleo sam prijateljicama popodneva i upravo shvatio da idem pored hotela u kojem sam prvi put prenoćio u Kopenhagenu, onom što ga se nikada ne bih setio da ne beše davnog računa za telefon: još jednom je promenio ime. Google mi posle veli da je ispao iz Booking.com liste, da ga TripAdvisor kara, a na vratima misterioznog saraja piše da gosti treba sami da se čekiraju na nekom automatu ... Dobro. Nostalgija je nedostupna. Ali, za razliku od likova predstave „Trieste“ Miloša Radovića, ja se nisam častio luksuzom. U tom kraju oko železničke stanice gde sam živeo u rupi na II spratu bez lifta, saleću prijateljice noći i prosjaci, odjekuju pucnji i policijske sirene, ali to je ipak centar.
„Trieste“ Miloša Radovića
Koliko puta treba da gledate neku predstavu da biste postali njen fan? Koliko vremena treba da prođe da bi ti dete postalo čiča?, pita retorički Branka Petrić Feđu Stojanovića. Radović je jedini naš pisac/scenarista/reditelj koji praktikuje (ako bih rekao „neguje“, bilo bi očajno) dve stvari: crni humor i freudovsku opsednutost lošim roditeljima i nejakom (zakinutom) decom. To je pravi crni humor, ne kao deo apsurda i groteske, a freudizam je totalno atipičan „u našim krajevima“, gde je živalj naviknut na stereotipe o brižnim aseksualnim babama koje pletu vunene čarape kuririma da ne ozebu u nekoj ofanzivi. (Jer u samoupravnom socijalizmu se ne mere dogoditi da majka ne voli đecu, to samo u trulom i otuđenom kapitaljizmu, je l' tako? Deci se nešto loše moglo dogoditi samo tokom NOB-a, ako ga je majka partizanka pridavila da ne bi Nemci iz obruča čuli.)
Dva para majka-ćerka, jedan par majka-sin, jedan usamljeni „intelektualac“ koji će da se ubije jer je (ostao) sam pa su mu radijator i konopac najbolji (jedini) drugovi, jedna „seljanka“ Milanka koja se sveti slovenačkom cariniku Vinku, kineska sobarica, kineska recepcionerka (zbog uštede je igra jedna kosooka majstorka dasaka koje život znače), i, na kraju – majka poslednje generacije (možda tinejdžerka) s bebom (najverovatnije rođenom tek pošto je tata pobegao), koja dolazi na mesto zločina da pokaže onaj famozni protok vremena, da relativizuje sva sećanja na mladost i sve unutrašnje geografije koje će svako poneti sa sobom u grob. Ta majka zastaje nad napomenama u prospektu koji preporučuje – istorijske spomenike, zamkove, kulturu. Svi SFRJ-konzumeristi su pričali da u Trst putuju da bi „razgledali kulturno-istorijske spomenike“; niko živi ne bi priznao da ide da kupuje. Sećam se jedne davne novinarske diverzije, u vreme kada se u emisijama tipa Kino Oko mnoga suza dijalektičko-materijalistički prolila nad sudbinskim temama kao što su tekstovi pesama „novokomponovane narodne muzike“ ... Novinarka je podmetnula mikrofon jednoj našijenki koja se vratila iz Trsta i pitala je:
- Šta ste kupili u Trstu i da li mislite da mi u Jugoslaviji ne možemo da proizvedemo dovoljno konkurentnu robu?
Upitana žena je imala naočare kao pepeljare, minđuše koje bi prostajale Josephini Baker i debele usne kao u crnkinje. Odgovorila je:
- Ja sam u Trstu bila ne zbog šopinga već da razgledam kulturno-istorijske spomenike.
Novinarka se secnula, ali je nastavila:
- Dobro... Šta biste rekli o kulturno-istorijskim spomenicima koje ste posetili?
I onda je usledio odgovor:
- Pa, od onoga što sam videla, ili je bilo nekvalitetan asortiman, ili sam jeftinije mogla da prođem i kod kuće.
Publika se slatko smeje dok gleda ovu predstavu. A ona govori užasne stvari. To je strava. Mržnja između majki i njihove dece, taj sadizam, ta želja da se sopstveno dete ponizi i satre, pa to je, bre, hej - užas. Mislim da nijedan gledalac nije svestan šta mu je saopšteno. Otud propada metafora o „poruci“ - gorkom leku progutanom u slatkoj oblandi. Leka nema, jer gledaoci nisu ni svesni da bolest postoji. Oni gledaju Trieste kao da je to engleska komedija karaktera. U dva majčinska para, majke su besne na očeve a u trećem majka mrcvari sina-čiču odbijajući da mu kaže ko mu je ćale. „Intelektualac Milanković“ (Svetozar Svetković) ima nekoliko muzičkih numera – on više peva nego što govori. To je pastiš mjuzikla. I to predstavu čini još pitkijom, kao gin što ublažava lekoviti tonic. A publika to pije kao cocktail i to „stranjski“, ne treba njojzi lekarija. Peva se i o samoubistvu, ali dirnutosti neima, plače se na sceni, iako suze gledaocima nisu potrebne. Niko ne saoseća ni sa jednim likom. Ali, čija je to greška?! (Ako je greška; možda tako i treba...)
Trieste (FOTO: theatreserbia.net)
„Plašiš se starosti!... MAMAAAAAAAA!“, viče ćerka Isidora Minić pošto je iscepala kevine (Dara Džokić) tršćanske farmerke, „vraćene u rodno mesto“. Majka je opsednuta svojim strukom, nervozna je i daje se uvrediti na bezazlenu ćerkinu baudrillardovsku dijagnozu: „Izgleda da još samo ti postojiš u Trstu, mama!“. Ćerka od tada mora samo da se izvinjava, ali džaba, ona popije seriju uvreda završno sa „svinjogostvo!“ (publika se i na to slatko smeje)... Odmah sam se setio jednog poznatog našeg i srednjoevropskog pisca (koji pati od krize identiteta te ume da piše samo pod tuđim imenima) kako je šezdesetih u knjizi eseja uporedio socijalistički narativ Domovine s fabulom u „Snežani i sedam patuljaka“; maćeha, zavidna pastorki na lepoti, podmeće joj otrovanu jabuku, jer – „ne ume da se pomiri sa starošću“; takav je i ideološki narativ SFRJ, koja je – čim su pioniri kuriri postali zreli momci - prestala da veruje mladima (setimo se koji su klinci bili najbolji Titovi komandiri) i počela da ih drži pod paskom sletova i „idejnog delovanja u kulturi“. Omladini je podmetnuta otrovna jabuka da ne talasa. I domovine jakih zapadnjačkih nacija tako postupaju sa svojim podanicima kroz narativ junačke prošlosti, čime se naraštaji navlače na zakletvu kako će život položiti na oltar nacionalne časti. Takva je domovina poput ambicioznog roditelja koji detetu uništava detinjstvo praveći od njega baletana, violinistu, sportistu, snajperistu, foto modela...
Mali i siromašni narodi su, pak, kao roditelji kojih nema, te su njihovi podanici siročići (pronađeni u torbi kao Earnest i bez para za školovanje, a time i lišeni budućnosti zapošljavanja u korporativnom svetu), koji se iseljavaju u velike zemlje ne bi li ih domovina tuđa usvojila ili bar pustila da budu pepeljuge i pepeljušci. (A zauzvrat im poklonila klizaljke i par vunenih čarapa i tek drugu generaciju pripustila u kap i seme, pod uslovom da uzmu pravo prezime.)
Dinarski narodi umesto čèpe milostive Domovine imadu ćaću Otadžbinu, koji se sa sinovima jebe u dupe. Umesto narativa tipa "čime sam to zaslužila...?!", tu vlada narativ tipa "ja sam te rodio, ja ću te i ubiti...!" Ali, i Domovina i Otadžbina oslanjaju se na zakon koji glasi: "Dok pod mojim hlebom živiš i moj krov jedeš, ima da slušaš. Kad budeš imao/la svoju koricu hleba nad glavom, radi šta znaš."
Ova domovina, iz „Triestea“, na čiji oltar tri generacije eks-jugo-državljana sadistički žrtvuju svoje potomke (ostarela kvazigrađanska klasa već na umoru - Branka Petrić; SFRJ socijalistička malograđanka – Dara Džokič; i najnovija ćosićevsko-žabljačka generacija koja svet nije ni videla – Milica Mihajlović), međutim, ima – potrošački narativ, ne onaj ideološki, protiv kojeg su od 1968. pa nadalje gunđali svi kafanski antitoisti, globalisti i nacionalisti da bi se konačno izdiferencirali povodom ratova 1990-ih (na globaliste i patriote).
SFRJ nije stvorila ni đokiste i mikiste već konzumeriste, nelečene pacijente koji bauljaju u svom besu zbog prohujale mladosti i danas, kada je providna kabanica Titovog nesvrstanog odela odavno spala. I kojima zdravo treba freudovska terapija, ali koji su više voleli (i vole) Jocu Raškovića i Bahuna i Jocu Marića i njihove popularne pričice o penisima i gledanju u talog od kafe. Ideologija je isparila. Strah od Zapada kroz koji su profiltrirani samo traperice, rokenrol i viski, zamenio je strah od genetski modifikovane hrane i globalizma kroz koji se filtriraju strane cigarete i trećeligaški glumci što nas udostojavaju dolaskom na FEST-u. Niko ne pamti Stevana Filipovića (zvanog Stefil, jelte), svi se smeju onoj sceni iz „Kozare“ s Batom i detetom i gvozdenim šiljkom, broje se flaše viskija Burtonu dok je snimao Sutjesku, ostao je samo - Trieste. Farmerke, šuškavci, cipele. Film „Nešto između“ Srđana Karanovića danas niko ne bi ni ukapirao. Tolike vojne vežbe badava.
To što carinik Vinko radi Milanki čist je fašizam, a ipak sve to prolazi kao komedija već i zbog slapstick štosa sa natrontanom ženom. I strašna kletva „đubre slovenačko“ prolazi kao komički odušak, još jedna psovka izaziva smeh u trenutku kada dušmanin izdahne (jebote, aplauz bi bio primereniji, kao nekad u bioskopima kada smo pljeskali kada neki bad guy na kraju dobije svoje ili kao kada su ucmekali onu Spielbergovu ajkulu – ali, nevolja se događa drugima, ne gledaocima). Radović je podvalio velike užase i velike istine u ovoj predstavi. Treba li se nadati da će to bar u ponekim glavama početi da deluje, nesvesno, kao tempirana bomba? Jer one Milankine suze na kraju imaju razloga, ali šta vredi, kada ona veli „moja deca su iz Trsta“, to je opet smešno (a zapravo je stravično, međutim, ljudi se smeju kao što im je smešno kada čuju da je nečija tuđa ćerka napumpana), a smešno je i kada Cvetković peva „Zagreb, Zagreb“, pa pita Milanku da li zna pesmu a ona rekne „Ne, ja sam iz Kraljeva“, i tako za svaku gorku uspomenu ide po jedna kocka šećera. (Ali, šta ako Radović nije hteo da podvali ono strašno, već je sve obrnuto? Tragajući za pravim hotelom, koji je poslužio kao uzor hotelu iz predstave, naiđem na intervju s dramskim piscem povodom predstave; i on tu pominje detinjstvo, putovanje u Trst, rodbinu, izmaglicu zaborava i nostalgiju. Šta ako je „Trst“ napisan iz sasvim obrnutog razloga: da se one dirljive uspomene iz usta Svetozara Cvetkovića i još nekih uviju u gorki fil freudovske mržnje između roditelja i dece „zarad kroćenja sentimentalnosti“?!)
Događaji u više soba tršćanskog hotela prezentovani su filmski tako što je rabljena pozorišna apstrakcija: glumci koji završe scenu, ili odlaze u senku i zaćute kao lutke na navijanje, ili se smerno i polako povlače – to mu dođe kao montažni rez. Tako je jedan prostor mogao da posluži za šest soba. Korišćena su pravila Dogme 95 (osim jednog i po glupog pravila), slično kao u „Dogvilleu“, a tim pravilima je i bolje u kazalištu nego na filmu.
Moj Trieste u Ćebenhaunu nije bio tako traumatičan, jer sam putovao sâm. Kada sam pre mnogo godina rodbini kupovao kozmetiku u Magazinu, nije mi bilo ostalo para za jedne antilopske krznene rukavice, koje su od tada za mene postale mitski odevni predmet. Pre dve godine sam na istom mestu kupio sedam pari raznoraznih rukavica, u trenutku kada nikog živog iz familije nije bilo. U sendvič-baru u Vesterbrogade (mesto sam nekako zapamtio), danas radi neka Korejanka, one poslastičarnice u Frederiksborggade nema više, kao ni pizzerije u kraju, i ja mogu da kažem „U ovom Kopenhagenu postojiš samo ti, Predrage...“
Nastavlja se ...