Kad san položila vozački bila san ponosna ka da san spasila državni proračun. A ko ne bi bija ponosan kad uspije u nemogućoj misiji. S obziron da niko nije virova da ja vako zamantana mogu išta držat pod kontrolon a kamoli volan, moje prolaženje ispita iz prvog puta je bilo ravno čudu. Ja san se isto čudila. Kad su mi oni iz komisije rekli da san prošla, pitala san ih da jesu li sigurni i savjetovala da malo razmislu s obziron na ijonako katastrofalno stanje na hrvackin cestama.

Poslin san cila sritna počela vozit guštajuć ka malo dite. Lipo bi upalila radijo, klimuckala glavon u ritmu muzike i vozuckala. Taj sritni period nije dugo traja jer san bila prespora pa su se iza mene stvarale duge kolone šta me isto znalo razveselit jer bi se osjećala ka Tito. Kako su u ratu svi iz kolone gledali di će i kud će Tito, tako je i moja kolona gledala u mene i čekala di ću i kud ću, a pogotovo jel' uopće oću.

Uz sporu vožnju dodatni problem je bija taj šta san naprimjer pješake puštala da priđu cestu i na pješačkon i bez pješačkog jer mi je bilo lipo kad bi mi oni onda mavali i smješkali se i ljubazno klimali. Ja san se isto smješkala i još ljubaznije odklimavala i taman bi raznježeno počela kontenplirat kako je mir u svijetu moguć i sve to, kad bi vozači iza mene počeli trubit i urlat. Da mi pas mater i čaču i sve po spisku. I sad ti stvaraj mir u svijetu.

Osim propuštanja pješaka, zaustavjala san se još i da pustin i mačke i pase i kolone mrava. Aj mačke i pasi su to brzo obavjali, međutin kad bi krenili mravi, uvik je tribalo malo duže čekat jer su spori a kolona in nepregledna, ki ona kolona iza mene.

Sljedeći problem je bilo pristrojavanje. Taman ja krenen da ću se pristrojit kad neko auto iskrsne u momen mrtvon kutu. Toga mrtvog kuta san se najviše bojala jer mi je moj instruktor vožnje non stop tupija kako najviše judi gine zato šta ne obraćaju pažnju na taj mrtvi kut. Šta bi tek bogati bilo da je živ, pobija bi po nacije.

U svakon slučaju cesta bi došla do svoga logičnog završetka, tojest do raskršća, a ja još uvik nepristrojena. I onda namisto da iden di triban, iden di moran. Čoviče, nikad doma doć. Od toga pristrojavanja san bila postala skroz rastrojena i to su bili oni rijetki momenti u momen životu kad san žalila šta nisan političar pa da se s lakoćon pristrojavan po potribi.

Onda san jednoga dana prvome susidu uspila zadnjin dilon, pri nespretnon rikvercu, sorit suhozid kojoga je još njegov pradida bija naslaga isprid kuće. Ja san poslin tvrdila da mu nisan ja sorila zid i kad mi je pokaziva misto di san udrila pravila san se da taj zid prvi put u životu vidin, ka Jaca kad jon pokažu neke ugovore šta je potpisala. Čovik mi je povirova isto ka šta je i narod povirova Jaci.

Na kraju san digla ruke od vožnje, na veliku radost svih ostalih sudijonika u prometu. I susida.
Međutin nisan se riješila trauma jer većina judi sa kojima se ponekad vozin pati od poremećaja zvanog „Ko zadnji, magarac“, pa se jurcaju po gradu ka da je puno važno oće li od Sućidra do rive doć za deset oli za trinajst minuta.

Tako se neki dan vozin sa prijatejicon novinarkon. Nismo ni krenile, ona je već beštimala na sve oko sebe šta vozu presporo. Utrkivala se sa svin autiman iza i isprid sebe dok san je ja pristravljeno molila da smanji jerbo da nisan baš neka ovisnica o adrenalinu. Ali aj ti to objasni novinaru.

Kako ona inače obrađuje crnu kroniku, posumnjala san da, u nedostatku friških vijesti, pokušava sama izazvat neku prometnu nesriću sa puno mrtvih, da bi imala o čemu pisat, ako preživi. Takvi su van novinari, ako vijesti nema, oni će je stvorit.

Poslin na kavi ona meni objašnjava kako san ja priko svake mire strašljiva, da se čovik ničega u životu ne smi bojat i da recimo u pristrojavanju na cesti ali i u životu inače triba uvik nastojat priduhitrit druge vozače ka šta je ona naprimjer bila priduhitrila jednoga iz njene firme koji je okolo priča da je on nju ka opalija. Ja zinila.

- Pa jel' te opalija?

- Nije!

- Pa šta je onda iša to okolo pričat?

- Ne znan, al' bogami san ga tako sredila da više nikad neće takve pizdarije pričat! Znaš šta san mu napravila?

- Prigazila si ga na pješačkon? – iskusno ću ja.

- Ne, nego san ga uvatila jedan dan na hodniku, unila mu se u facu sa svin mojin ženskin atributiman, sa naglaskon na dekolteju, a u dekolteju dvi čiste petice brale, i utirala ga u jednu praznu kancelariju!

- A??

- E. I onda san mu rekla „Skidaj se!“

- Molin?!

- E! „Skidaj se, majku ti tvoju!“. I još san se naslonila leđima na vrata da ne more uteć. On sta otvorenih usta, ublidija, priznojava se, govori „daj jesi li poludila koji ti je bog??“

- I onda??

- Onda san mu rekla: „Jel' ti pričaš okolo da si me opalija? Pričaš. A jesi li me opalija? Nisi. E, sad ću ja tebe lipo opalit, pa ću svima pričat okolo kako san ja tebe opalila! Samo šta ja, za razliku od tebe, neću lagat. Skidaj se rekla san ti, da te ja ne skinen!!“ Bogami se lipo bija usra. Tako san ga držala u straju još malo, pa san ga pustila, pobiga je niz hodnik ka da ga svi vrazi gone!

- Bogami, taj više neće laprdat svašta. Svaka ti čast! Majkemi, da je do mene, ja bi te proglasila ženon godine!

- Zašto?

- Kako zašto, pa sjebala si muškoga i to vrhunski!

- Jesan, jesan, ali za postat ženon godine tribala bi spizdit malo više judi.

- Jel? A koliko?

- Bar četri ipo miljuna, i to oba spola!

Autorica piše i na Split-online.info