Bila je nedelja. Pola deset ujutru. I bio je avgust. Mobilni mi je davao znake da neko pokušava da me dobije. Videvši na displeju ime žene s kojom je moj ćale živeo godinama unazad, a s čijeg telefona me je ponekad zvao, pomislila sam da nije normalan i da nema šanse da mu se javim. Jer je nedelja. I pola deset ujutru. Sećam se da me je D. pogledao sanjivim očima i da sam promrmljala da mi ćale nije normalan ... jer sam mislila da pun elana zove misleći da je u redu da ustanemo u pola deset posle izlaska prethodne noći, da bi on i Zorica svratili na kafu. Onda je zazvonio i fiksni. I D. i ja smo i dalje zanemarivali zvonjavu. Onda opet mobilni. Pa opet fiksni. I tek tada mi je do malog mozga došlo da sigurno postoji razlog što uporno zovu u nedelju. U pola deset ujutru.

Zorica je vrištala. Pokušavala sam da shvatim šta mi govori. Do mene su dopirale reči 'vatrogasci, umro, kupatilo'. Sve ono između nisam uspevala da pohvatam. Rekla sam joj da ćemo doći.

Sećam se da smo se na brzinu obukli. Da su mi kroz glavu prolazile gluposti ... tipa da li će mi biti toplo u farmericama - šta će vatrogasci - treba da operem zube - šta da ponesem ... i sveprisutni delić nade da je ipak sve samo loše shvaćena rečenica.

Sećam se vatrogasnih kola ispred zgrade. I čudnog grča u stomaku koji do tada nikad nisam bila osetila. Nekog straha da će sve ono što je smisleno odjednom postati besmisleno. Sećam se ulaska u stan ... uplakane Zorice. Nekih ljudi. Sećam se da mi je neko rekao da leži u kupatilu. Da čekamo hitnu pomoć. Da mi Zorica govori da su mu usne plave. I da je beo. Sećam se da sam sela. I da sam htela da nekako budem hrabra. Da sam nazvala mamu i rekla joj da ona kaže sestri. Sećam se pokušaja prihvatanja da su njegov i moj razgovor od prethodnog dana i dogovor za kartanje narednog vikenda ostali da vise u međuprostoru realnosti i želja. Zauvek osuđeni da žive samo u mašti. Sećam se pozivanja ljudi koje i ne poznajem, ali koji su znali njega. Sećam se kako me je iznerviralo kada mi je njegov dobar prijatelj plakao i vrištao na telefon. Sećam se terase po kojoj sam šetala tipkajući brojeve koje sam prepisivala iz njegovog telefona. Sećam se saksije s papričicima na terasi. Sećam se mame koja mi je davala neke tablete za smirenje i da nisam htela da ih uzmem. Sećam se da je i D. plakao. Sećam se zvuka kese u kojoj su odneli ono što je za mene pre pola deset tog dana bio moj ćale. Debeli, kako sam ga zvala.

Narednog dana smo otišli u sudsku medicinu. Devojka koja je tamo radila nas je uputila do mrtvačnice i rekla da tamo treba da ostavimo stvari. Sad mi zvuči idiotski da smo dan pre toga palamudili o tome da li treba da bude sahranjen u odelu ili u farmerkama i majici što je bilo prikladnije njegovom načinu oblačenja. Stajali smo pred velikim metalnim vratima i čekali da neko odreaguje na zvono. Izašao je čovek iz prostorije čiji su enterijer činile kese. U kojima su bili ostaci nečijih mama, tata, braće, sestara ... Kese su bile razbacane po podu. I sve mi to na momenat nije bilo ljudski, ali je deo mog mozga slao poruku da je ostacima u kesama potpuno svejedno da li su na svilenoj postelji ili na hladnim pločicama. Pre nego što je čovek zatvorio vrata, primetila sam da iz jedne kese viri noga. Malo nakrivljena u kolenu. Predali smo mu kesu sa stvarima (idiotskom logikom smo izabrali odelo), on nam je rekao da dođemo za dva-tri sata kada će znati šta je prouzrokovalo pad u malom wc-u mog ćaleta koji je pre toga, po svom običaju, tresao pepeo cigare u kadu. I taj pepeo po beloj kadi mi je ostao urezan.

Za dva-tri sata saznali smo da je Debeli imao aneurizmu u mozgu. I da mu ni tim lekara, da je u tom momentu bio oko njega, ne bi pomogao. Trebalo je neko da ga identifikuje. To mu valjda dođe kao neko pravilo kada se neko sruči u 55. godini. D. je otišao da potvrdi da je baš taj koji je umro od aneurizme u mozgu moj ćale. Ja sam mislila da ne mogu, jer mi je još uvek pred očima bila kesa iz koje je virila noga ... jer sam bila ubeđena da je to baš njegova noga i da će je sigurno morati slomiti kada je budu 'ispravljali' da bi stao u sanduk. Ako se kosti nekog ko umre od aneurizme uopšte i lome. Nisam mogla da razmišljam o tome. Nekoliko dana nakon sahrane, kada je saznanje da ga više nikada neći videti postalo skoro pa opipljivo, zažalila sam što nisam ja išla da ga identifikujem ... iako sam imala sliku Debelog u odelu s rukama prekrštenim na grudima kako žmureći leži u sanduku koji smo izabrali koji sat pre toga. Proganjala me je noćima koje nisam prespavala. D. mi je posle rekao da treba da mu budem zahvalna što ga je on identifikovao. Tada sam još više zažalila što nisam imala hrabrosti da to sama uradim.

Teško mi je da uđem u kapelu od tada. Suviše jasno vidim kovčeg s ćaletovim imenom, i mene i sestru koje stojimo govoreći 'hvala' ljudima koje delom i ne poznajemo. Groblja su mi uvek bila bacanje prostora, a odjednom sam želela da idem skoro svakodnevno. Kao da bi to bilo šta promenilo. Prvih mesec dana nakon onih pola deset ujutru sam uglavnom imala želju da odem i raskopam onu nabacanu zemlju i ostatke cveća, usled ludačkog poriva da ga ponovo vidim. Moje misli su bile haotične, spavala sam po sat-dva dnevno, osećala sam se kao da sam išla poljanom kojom je iznenada prošao voz i tangetirao me u tri lepe. Prvo su me opsedale misli o tome kako pada u tom wc-u ... onda kako leži u sanduku ... Jednom sam sanjala da sam mrtva i da me mama i sestra ne vide, a ja kontam 'okay, ja sam ista, znači to se desi kad umreš', ali sam se čudila kako njega ne vidim kada smo sada 'na istoj strani'.

Valjda me Nova godina rastužila, pa sve slike ponovo oživljavaju nakon manje od pet meseci. Rođendan mu je bio 1. januara ... pa mi nedostaje da mu kupim neku glupost i da odem na žurku/sedeljku koju bi tog dana on i Zorica organizovali. I kao da ga i sad vidim kako sedi, brine da čaša nikom nije prazna i smeje se. I tako i do pola deset ujutru ako treba.