Uobičajeno je pitanje „kako se nositi sa starošću“, ali tu je stvar obrnuta – starost nosi čoveka. Uhvati ga odjednom i na spavanju, iako mu je posle jasno da to nije bilo postepeno, već se samo jednom probudio i... više nije bio kao pre.

Anglosaksonac je opsednut duhovima, mitovima, primamljivom teozofijom uz čaj, naučnom fantastikom, kao i podmlađivanjem u toplicama ili na nekoj klinici. Miteleuropljanin je opterećen odnosima s ocem, Jevrejima i habsburškom palankom, a Istočni Evropljanin je opsednut – politikom i penzijom.

Na Zapadu je svet ergonomski ustanovljen, prozori dihtuju, sanitarije šljakaju, vozovi ne kasne, čak i serijske im ubice lepše izgledaju na filmu ili u romanima. Na Istoku žulja, duva promaja, sijalice crkavaju, sve zapinje. Kriminal je nefotogeničan jednako kao i život. (Hičkok je u „Pocepanoj zavesi“ od kamermana tražio da gasi boje u scenama iz Istočne Nemačke.)

Zato je i odnos prema starosti drugačiji. Tamo ljudi smeju da se neguju i cifraju, a da ne izgledaju prolupalo, ovde su žene posle četrdesete zabrađene babe; muškarci, kao i uvek, imaju malo više izbora. Ovde se ne razmišlja o starosti, samo o penziji. I zato kada dođe, ljudi je primaju kao u jednoj mogućoj priči Dina Bucatija: podstanar im se uselio, ne skida mantiju, šta je ono šiljato... Para za negu ionako nema. Hleb i mleko su preči, a treba od crkavice i unuke poslati na letovanje, a deci platiti automehaničara – ostaje mrzovolja.

Usamljeni starci mogu da razviju mrzovolju do kraja (ponekad to mogu i parovi, koji su ostrva za sebe). Guraju dalje, silom srču kafe u hotelskim restoranima, a keksiće trpaju u džep da se nađe, ništa ne ostavljaju neiskorišćeno. Udese se koliko mogu i znaju, nemaju ni para ni umenja da fasadu ukrase kako treba, kosa nije ofarbana kako treba, bore izdaju, šminka se razmazala, cipele su pendžetirane za paket aranžman, torbuljak se ofucao, mantil je iz Titovog doba.

Gladno gutaju ono što je još pred njima. Ni trunke poze ili nekog pokušaja da se to „treće doba“ osloni na prošle dane, u smislu „nekad  sam bio taj i taj, sad sam u penziji, ali ostavio sam nešto iza sebe, evo unuk mi je tamo i tamo“, kao da bi ta prošlost samo još više potvrdila sadašnje stanje nemoći. Porodične veze fale, siromaštvo je posvuda, a to znači – nesigurnost. Nemaju volje čak ni za gunđanje u stilu „nekad dok sam ja bio... a sada sve fušeraj i nesposobno“.

Zapadnjaci starost nose doteranije; nega i novac odlažu konačno opuštanje. I slavni glumci, kojima je u opisu posla da se podmlađuju, dođu u fazu kada prihvate da su seniori (farbanje-plastika-transplantacija kose-teretana-uloge mlađih). Tada ih uhvati manija da igraju očajne starce. Koji glumački izazov?! Paradiranje sopstvenom oronulošću (uživanje u njoj, a svaki kadar govori „gledaj kako sam glumčina“), eto iskupljenja za tolike tipske uloge heroja. Dubina, jebote. Ostarela filmska zvezda je kao ostareli nacista.

Nedavno sam u paket aranžmanu putovao domaćom agencijom. Zbog reume sam vreme uglavnom provodio u sobi. U autobusu dreka kao na ekskurziji. Otkud ovoj nezaposlenoj omladini toliko love za putovanja? A tek riste... (Oduvek sam mrzeo decu i matorce. Citat iz jednog srpskog filma.)

Lupiga.Com