Iz velikih i prepunih porodičnih škrinja ispada devojačka sprema udavače koja se namerila u Evropu: prošle se sedmice srbijanska javnost podsetila na godinama sakupljano i brižljivo čuvano nasleđe ratnih zločina - presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu glasi da je simbolično potraživanje obeštećenja koje su Srbiji ispostavile hrvatske žrtve logora Begejci iz 1991. i 1992. godine zastarelo. Srbijansko pravosuđe nesmetano produžuje rat nevojničkim sredstvima; nije bilo nikakvih logora, ako je i bilo nečeg nisu bili logori, u tom nečem niko nije imao neprijatnosti, a ako je i imao, to sa Srbijom nema nikakve veze.

Možda taj neko i može da traži obeštećenje, ali samo od onoga ko ga je, eventualno, maltretirao, a kada je reč o državi, za tako nešto prošli su svi rokovi. Tako zahteve dvanaest hrvatskih građanki i građana za obeštećenjem, kroz ponižavajuće presude, tretira jedan deo beogradskog pravosuđa. Kakva vražja odšteta Hrvatima za zlodela u vreme Vukovarske operacije i nakon nje, na samom početku predizborne kampanje i u vreme kada Srbiju očekuje suđenje sa Hrvatskom pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, po međusobnim tužbama za genocid.

Patriotski i državotvorno, sudeći po brojnim reagovanjima na krajnjoj desnici, može se govoriti jedino o dezerterima s početka agresije na Hrvatsku, protestima Žena u crnom i srodnih nevladinih organizacija u povoju, te o operacijama nekakve fantomske Jugoslovenske narodne armije, vojne formacije koja nije imala beogradski ideološko - logistički stožer i pred čije je tenkove na putu ka Slavoniji samo nekolicina neodgovornih pojedinaca bacala cveće.

Paradoksalno, na ceni su dugogodišnji izdajnici, ispostaviće se još i to da se u beogradskim buticima prodavala samo crna ženska odeća i da su sveće ispod transparenta sa porukom "Za sve poginule u ratu", pod prozorima zgrade Predsedništva Srbije palile stotine hiljada antiratnih aktivista. Baš dok su se po Srbiji osnivali logori za Hrvate, ratne zarobljenike i namerno pokupljene civile (nečemu će valjati). Uprkos otporu ratnoj mašineriji Slobodana Miloševića koji (otpor) je, po ocenama nepristrasnih analitičara, ali i svedoka, čak i pomrsio neke ratne računice velikosrpske ratne mašinerije, nije bilo tako.

Logorska faktografija koju Srbija poriče ima zastrašujuće razmere i, stav je Fonda za humanitarno pravo, da je reč o, nesumnjivo, zbog broja svedoka, najdokumentovanijem ratnom zločinu ove države. Kroz logore Sremska Mitrovica, Begejci, Stajićevo, Aleksinac, Niš, te Vojno-istražni zatvor u Beogradu, prošlo je pet hiljada ljudi i svi su bili zlostavljani, a, prema podacima Županijskog suda u Osijeku, najmanje 21 zarobljenik/logoraš podlegao je torturi.

Ovde dolazimo do frapantne činjenice da je zbog ovih zločina srbijansko Tužilaštvo za ratne zločine, ključni organ za zataškavanje državnih zločina, podiglo optužnicu protiv jednog čuvara logora. Ne zna se po kojem kriterijumu, tek, iz opsežne dokumentacije koju je Tužilaštvo dobilo od Udruge Vukovar 1991. izvuklo je izvesnog Milana Crevara koji je dvojicu pripadnika Zbora narodne garde "tokom ispitivanja mučio, tražeći da priznaju optužbe koje su im stavljene na teret i daju podatke od vojnog značaja".

Matrica dosad poznata kao modus operandi Tužilaštva (setimo se slučaja Ovčara) - sa ciljem da se prikrije državni potpis ispod masovnog zločina, optužuju se i osuđuju sitniji kriminalci, jajare. U slučaju osnivanja logora i zverskog mučenja civila i zarobljenika u njima, Tužilaštvo prikriva ulogu generala Aleksandra Vasiljevića, prvog čoveka Vojne kontraobaveštajne službe JNA, pod čijim su zapovedništvom logori funkcionisali. Osječki sud ustupio je srbijanskom Tužilaštvu slučajeve generala Vasiljevića i potpukovnika Miroslava Živanovića za ratne zločine u logorima na teritoriji Srbije još 2008. godine.

Prema međudržavnom sporazumu, po njima je prvi rezultat trebalo da se vidi već za tri meseca, što se, naravno, nije dogodilo. I neće. Tužilaštvo već godinama laže da očekuje okončanje policijskog posla u istragama, državni funkcioneri su nezainteresovani, niko ih, pa ni evropski zvaničnici, ni na šta u vezi sa ratnim zločinima ne prisiljava.

Na drugoj strani su žrtve, neke od njih trajno onesposobljene za život ili rad, preživeli vlasnici trauma i poniženja. Čak i pokušaji da se spomen-pločama podseti na toponime njihovog stradanja, što zahtevaju nevladine organizacije, nailaze na otpor lokalnih vlasti. Neizbežne "Žene u crnom" ponovile su, povodom 22. godišnjice pada Vukovara, zahteve državi Srbiji da se utvrdi odgovornost vrha bivše JNA za agresiju na Hrvatsku i pokrenu sudski postupci za zločin urbicida u Vukovaru, te utvrdi puna istina o nestalima, otvaranjem arhiva Vojske Srbije i otkrivanjem grobnica hrvatskih žrtava u Srbiji.

U ovom trenutku to deluje tako nedostižno. Ostaje laž, "vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije", kako je davno utvrdio jedan od arhitekata Velike Srbije Dobrica Ćosić.

Lupiga.Com