Nema lipše stvari na svitu nego sist u mali kaić, otisnit se od kraja, i lovit ribu. Tako je moja mater lipo kad je otišla u penziju, kupila kaić i bacila se u ribare. U početku su joj se svi smijali ka da je najveća redikulica na svitu, ali bome kad su upale prve lignje i trlje u tavu, prestali smo joj se rugat. Ja san tu njenu novu aktivnost promatrala sa distance i glumeći nezainteresiranost, ali videći kako se ona svaki put sritna vraća iz ribe, odlučin joj se pridružit. To je, naravno, bija kraj dobrog provoda za mater, i početak neopisivih nedaća i najsmišnijih nezgoda na moru, u povijesti hrvatskog pomorstva i ribarstva .
 
Prvo šta je mojoj materi išlo na živce su bili moji uporni pokušaji da nataknem ješku na udicu bez da šporkan ruke. To je otprilike isto ka da pokušaš bezgrešnim začećem napravit dite. Jedan je, navodno, nekad davno u tome i uspija, ali daleko san ja od njegovih mogućnosti. Iz brojnih nevolja u koje san upala ribareći, izdvajam dvi koje su mi ostale u neizbrisivoj uspomeni.

Prva je bila kad san ja tako, ljuljuškajući se u kaiću, držeći duvan u jednoj (dok je mater grintala šta pušin), a štap u drugoj ruci, osjetila da san ulovila nešto veliko. Svako ko je ikad lovija ribu, zna kakvije to ushit, kad ti neka morska neman pošalje signal da se uvatila. Oduševljeno skočin, počnen namotavat tunju, i kad je onako napeta došla prid kraj, iz mora izleti jedina riba koju nisan tila nikad ulovit, debeli pauk od svojih 40 dkg!

Ja se pristravin, vrisnen, pa itnen i štap i tunju zajedno sa onon zviri na drugi kraj kaića! Na kojem je, nesritnin slučajen, sidila moja mater.

Vrisne i ona, ali ne od straja, nego zato šta joj se otrovna paukova bodlja lipo zabila u palac.

Da bi se paukov otrov usporija i barenko malo dematerijalizira, triba ubodeno misto brzo izložit šta većoj temperaturi. Dala san materi upaljač, i ona je, dok san ja panično veslala prema kraju, držala palac nad upaljenim plamenom upaljača sve dok nismo došle doma. Njena terapija je uspila, nije joj ruka ni natekla, jedino šta joj je palac malo pougljenisa. Poslin je ona svima pričala kako san ja živa nevolja na brodu i kako san je pokušala ubit paukom, a ja san opet svima tumačila kako je materi pomoga moj upaljač i kako pušenje u stvari spašava živote, kako na moru, tako i na kraju.

Iako se mater zaklinjala da me više neće pustit da nogon zakoračin u njen kaić, tojest bar ne istovremeno s njom, opet me je nakon nekog vrimena povela sa sobon. Morala san joj obećat da više neću na nju bacat opasne morske životinje, da je neću gađat paukovima i štapovima i da neću paničarit za svaku pizdariju. Obećala san sve šta triba, i da joj pokažen dobru volju i entuzijazam, okanila san se štapa i odlučila san lovit samo onako na tunju. Gušt takvoga lova je bija u tome šta tribaš tunju prvo vrtit ka laso par momenata a onda pustiš da ti klizne iz ruke leteći šta dalje od mista di se nalaziš.

Začudo, bila san u tome prilično spretna, i čak san mogla bacit tunju dalje od matere i od brata. Sigurna u sebe, i taj dan san lipo sve namistila kako bog zapovida, zavrtila tunju i vrtila je i vrtila i vrtila par značajnih minuta iznad glave, onda elegantnin pokretom pustila da se sve skupa odvrti u fijuku, a završilo je u jauku, jer san, tehnički gledano, nešto zajebala u manevru, i ona udica se svom snagom i u punoj brzini zabila ravno u moj kažiprst!
 
Reć da je cila vala odzvanjala od moje deračine, malo je reć. Držala san prst visoko isprid sebe u zraku, ka neki histerični Grgur Ninski, a kad je mater doveslala do kraja izteturala san i svejednako se dernjajući otrčala prema doma. Iskreno govoreći, prst me uopće nije bolija, ali me na deranje tira prizor udice onako neprirodno zataknute u jagodicu mog prsta. Nije bolilo, ali je izgledalo ka da bi tribalo bolit, a to ti je isto ka i da boli, ako ne i gore. U kuću san uletila plačući i zapomažući na sav glas, i mater reče bratu da je najboje da me vozi odma na Hitnu pomoć jer se tako zabodenu udicu more samo kirurški odstranit.

Ja san počela vikat – Neću anesteziju, neećuuu aaanesteeezijuuuu!-, a brat me iša utješit pa mi je sidajući u auto, reka smireno:

- Ne boj se, neće ti dat anesteziju. Naživo će ti je izvadit.

Kad san čula ono „Naživo“ počela san se još jače dernjat, jer mi je sam izraz „Naživo“ oduvik stvara jezu, i nikad nisan tila da mi bilo šta u životu rade „Naživo“, o čemu god da se radilo. Tako san i ono kad san išla rodit tražila totalnu anesteziju ali san bila grubo odbijena od strane bešćutnih spodoba u bijelom.

I tako brat vozi prema Hitnoj, ja jaučen i držin i dalje uporno prst u zraku isprid lica, ka da san se bojala, ako iti na trenutak pustin udicu iz vida, da će se dotična uvuć skroz ispod kože i nekin čudnin putevima završit u nekom od mojih unutrašnjih organa. Već san zamišljala kako odan okolo i judima svečanin glason objavljujen da bolujen od udice na bubrigima, ili, štajaznan, na dvanaestercu.

- Braaleeeeee....

- A?

- A kaakooo ćee miii jeee izdaviiiit?

- Provuć će ti je na drugu stranu, odsić vrh, pa izvuć.

- Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, neeeću da mi jeee prooovlaaačuuu naaa druuuguuu straanuuuuuuuu!

- Ok, druga mogućnost je da ti je ostavu u prstu, šta je malo nezgodno jer se more zagnojit, dobićeš gangrenu i umrit, a šta je najgore od svega, s tin prston neš više nikad moć kopat nos jer je to zajebancija sa udicon na vrhu prsta.

- Aaaaaaaaaaaa.................!!!!!!!!!!

Sad znate odakle potiče ono drevno virovanje da dvi žene na brodu izazivaju nesriću ...