- Gledaj, pa ne ideš na kraj svita.

- Znan - odvratila je neuvjereno.

- Iskreno, ne razumin tu patološku vezanost uz Split.

- Patologije i nisu tu da bi ih razumili. To ti je ka i jubav.

- Po toj logici jubav je patologija?

- Na neki način, da.

- Meni je ta tvoja jubav prema Splitu patetična.

- I meni je.

- Pa onda ozdravi nekako, kvragu. Jasno ti je da Split ipak nije najlipši grad na svitu.

- Ja i ne mislin zapravo da je najlipši na svitu.

- Nego?

- Nego san tužna kad nisan u njemu.

- O, Bože.

- Možda je i najružniji na svitu, ko zna? U tom slučaju, opet je isto - želin uživat u toj ružnoći do kraja života. I šta sad.

- Infantilno je takvo vezivanje uz jedan grad.

- Volin bit dite. Dica su savršeni umovi.

- Dica uopće ne koriste um, nego nagone.

- Upravo zato su savršeni umovi.

- Onda su i beštije savršeni umovi.

- Dokaži da nisu?

- Uf, teška li si. Kad seliš?

- Za koji dan.

- Ne budi tako malodušna, kvragu. Pa ne ideš daleko od Splita.

- Sve šta nije Split, daleko je od Splita.

- O gospe moja!

- Viruj mi, bila san svagdi.

- Krasan ti je Split, pogotovo uz onakvu gradsku vlast.

- Jel' ti misliš da ja kad se itnen u more na Ovčicama ili na Benama mislin kakva mi je gradska vlast?

- Možda bi tribala mislit. Da ste mislili više na to, ne bi vam se takva vlast bila desila. Ali ne, nego ono vaše splitsko, hedonističko "Prst u uvo i ko ovo more platit"!

- Ja prst u uvu držin samo ponekad kad izronin iz mora. Da ga odčepin. Znaš ono kad napraviš kolut naprid pa kolut nazad ispod mora? Ako ne dišeš pravilno, izroniš sa previše mora u ušima. I u nosu. A zaleti se i u grlo.

- Kakve sad to veze ima s temom?

- Pa, to je najvažnija veza. Ono, kad izroniš, nemaš blage veze ko je na vlasti.

- Zlato moje, to se inače zove - poricanje.

- Ne, ja ne poričem da imamo imberlanu vlast. Ali zato ovi iz gradske vlasti poriču.

- Šta to?

- Da nikad oni ne mogu bit toliko ružni koliko Split može bit lip.

- A matere ti, ovo je neizlječivo! Zašto ne bi probala mislit da je odlazak iz Splita možda novi početak, i da je ponekad zdravo maknit se?

- Sad ću ti ispričat nešto. Jedan put sidimo ja i moj brat na Peristilu i naleti nan jedan prijatelj šta ga nismo vidili skoro trideset godina. Pratiš me?

- Pratin, aj.

- Kad nas je vidija kako sidimo tamo na skalinama, počeja se smijat i govori "A bogati, prije trideset godina san vas ostavija na ove skale i još se niste makli!"

- E, i?

- Znaš šta mu je moj brat reka?

- Šta?

- A šta ću se micat kad mi je lipo.

Marčelina