Ponekad me glasni ventilator laptopa podseti na bruj avionskog motora. Osetim onu tremu pred ulazak u letelicu, slani miris mora i Nivee u nozdrvama, vonj trulih čamaca, čujem glasanje galebova i osetim onu glad koja čoveka obuzme nasred plaže kada dođe vreme  pansionskog ručka. Poželim da putujem. Poželim užas čestih presedanja na železničkim stanicama. Prijedu mi se plastični sendviči iz vagon restorana. Čujem zveket posuđa iz kuhinje nekog šoravog motela kraj planinskog puta i mirišem benzinska isparenja garavog turističkog autobusa. Putovati mi je.

Smak sveta na Malti ... i drugi gonzo putopisi (I deo)

Smak sveta na Malti ... i drugi gonzo putopisi (II deo)

Smak sveta na Malti ... i drugi gonzo putopisi (III deo)

Smak sveta na Malti ... i drugi gonzo putopisi (IV deo)

Mireille

Busom smo otišli, Mireille i ja, prvo k njenoj kući u San Giljanu. Usput mi je pokazala stanicu u Sliemi, blizu mog hotela.

- Here you should get off when you return from St. Julian's.

Kuća joj je bila na vr' brda. Imala je vrlo malu okućnicu ograđenu tarabama ofarbanim u rezeda. Veranda je bila u poluraspadnutom stanju, daske su nam krckale pod nogama. Mireille je otvorila vrata sa zelenom mrežicom protiv insekata, a zatim i ulazna vrata. Unutra je vladao mrak i mirisalo je na prebranac s ubuđosanom kobasicom. U dnevnoj sobi koja je bila povezana s kuhinjom dominirale su komode koje su bile prepune tegli sa slatkim, a jedan zid je bio prekriven policama sa priručnicima i udžbenicima iz pozorišta i kostimografije. Bilo je i reljefa Isusa i kandila.

- You should see the mother – rekla je i to mi je zazvučao čudno. Odvela me je u manju sobu: na stolici za ljuljanje sedeo je kostur.

- My parents are divorced – rekla je – I live here with my mother, and my father has a big house in Valletta.

Daj bože da se i on ne vampiriše, pomislio sam, ali nisam ništa rekao. Uzela me je za ruku i povela na sprat, a zatim u potkrovlje gde je imala svoje carstvo, svoj raj pun lutaka, malteških prevoda knjiga Oscara Wildea i pozorišnih maketa. Vodili smo ljubav. Kasno uveče sam autobusom stigao u svoj hotel u Sliemi. Sutra je trebalo da bude smak sveta po majanskom kalendaru.

Smak sveta na Malti

Drugi dan boravka na Malti proveo sam relativno radno, kao što sam planirao. Posle višečasovnog kuckanja po tastaturi laptopa – prevođenje i pisanje – odabrao sam i poslao poteze u šahovskim partijama koje sam igrao preko interneta (dva dana za potez, naporan ritam), a onda sam uključio TV na zidu i prilegao. Izbor kanala nije bio neki, ali više se nije moglo očekivati u objektu sa dve zvezdice. Dva filmska kanala s arapskim titlovima, tri programa RAI, dva francuska kanala, jedan španski, CNN i dva malteška programa. Zadremao sam. Probudilo me je kucanje na vratima. Mireille.

Dva dana za potez, naporan ritam (FOTO: Lupiga.Com)

- You did not call – rekla je.

Odmah smo počeli da se svlačimo. Usred „vrtloga strasti u koji samo upali“ (kako je to lepo opisao jedan naš pisac), nestade struje. Dovršili smo to što smo započeli, a onda izađosmo na terasu mog hotela da vidimo ima li ko struje. Mrak je bio svuda oko nas, ali se moglo nazreti da negde ima slabe svetlosti, valjda agregati održavaju nužno osvetljenje, pa dokle se izdrži. Pogledao sam nebo i odjednom su mi svi oblaci, tmasti i veliki, ličili na nešto – veštica na metli, aždaja i slično. Šta ako je stvarno smak sveta?

Sunce prestalo da sija pre osam minuta, nešto tinja u utrobi planete, šta ako se kolosalni cunami valja prema nama – Malta je ostrvo – a mi stojimo u mraku hotelske sobe na četvrtom spratu jeftinog hotela u klopci iz koje izlaza neima. Požalim što nisam isprintao rukopis romana koji sam najavio izdavaču. Uključim laptop, ali ne radi ni hotelski internet.

- What you are up to? – pita me Mireille.

- I am trying to save some piece of literature – kažem ja, ali ako je stvarno smak sveta i zauvek nestalo struje, šta bi to vredelo? Ugasio sam laptop da ne trošim bateriju i vratili smo se u krevet.

- Let's make love till the end of the world.

Struja je došla oko sedam uveče. Istuširali smo se i izašli na večeru.

Malta – poznavanje prirode i društva

Malta je strahovito jeftina i ima najlepšu klimu u Evropi. Penzionerske dane ću provesti ovde – samo ako se obogatim, to sam odlučio već posle tri dana boravka na Malti. U decembru i januaru – najhladnijim mesecima - napolju uspevaju kaktusi, mandarine i pomorandže, a temperatuda je u proseku 17 stepeni. Da ponekad ne zaduva vetar, mogli biste stalno ići u majici.

Penzionerske dane ću provesti ovde – samo ako se obogatim (FOTO: Lupiga.Com)

Krajem decembra jedna se Ruskinja okupala u moru koje bi većini Skandinavaca čak bilo prihvatljivo da je na primer jun. Ja sam se samo prošetao bos u moru, imitirajući Branku Šeparović. Leti je temperatura vode 26 stepeni, uporni se kupaju i u novembru iako tada treba biti oprezan jer i spasioci imaju pravo na regres i godišnji odmor.
 
Automobili, kao što rekoh, voze levom stranom. Dok se nisam na to navikao, čekao sam autobuse na pogrešnoj strani ulice i nekoliko puta me je iznenadilo trubljenje automobila što su mi prilazili zdesna.
 
Malta već dvadeset pet godina ima istog premijera. Posle dobijanja nezavisnosti 1964. (sledeće godine će, eto, biti pola veka od tog istorijskog događaja), država se priključila Pokretu nesvrstanih, jer im je izgledalo da je to bio najbolji način da sačuvaju svoj identitet. A onda su ulaskom u EU odlučili da počnu polako da ga krckaju (identitet), uzdajući se da neće budžama te unije biti trn u oku. Identitet inače čuvaju u jednoj blindiranoj škrinji obloženoj ružinim drvetom. Škrinja je se svakog meseca pohranjuje u drugu katedralu, a lokaciju znaju samo predsednik Malte (ono što je za predsednika SAD i Rusije šifra za aktiviranje dalekometnih raketa sa nuklearnim glavama, to je za predsednika Malte tačno mesto gde se nalazi škrinja sa malteškim identitetom), šef tajne službe, tetkica crkve i kardinal.

Nova godina

Dočekali smo Novu godinu po lokalima, tako što smo se prošetali do San Giljana, a onda krenuli da se spuštamo. Počeli smo s jednim barom na dva sprata (ali sam mu ime zaboravio), sećam se da je preko puta kazina (Kazin Banda), čija je fasada tako ofucana da me podseća na kladionicu preko puta pijace Cvetkove pijace (na zidu su bili romski točak i Šilja). Ovaj bar s nekoliko grafita na svojim zidovima daje na znanje da veselje i zabava tu nigdar ne prestaju. Mladi gosti su preovlađivali. Amy Winehouse je carica na Malti i kada je na red došao spot „Rehab“, svi su pevali. Uzeli smo točeni Cisk, Mireille i ja, izdržavajući uporne poglede ostalih gostiju. Ali, gledali smo i mi njih. Devojke su uglavnom imale one cipele sponzorušice, s đonom od pola metra, a mladići su ličili na pitomce srednje kožarske iz Knjaževca. Zapazio sam jedan sredovečan par što se izdvajao iz tinejdžerske mase. Privuklo mi je pažnju kijanje žene od oko četrdeset godina u crnom kompletu (jakna suknja cipele, sve crno)– nije mogla da stane, mislim da je opalila rafal od sedam uzastopnih apćiha. Njen pratilac, frajer po propisu u kožnoj jakni, lakovanim cipelama i brižno izbledelim farmericama ali na domaku svoje pedesete godine, namazao je ruke antibakterijskim gelom. Oboje su pili pivo, on veliko, ona malo. Palo mi je na pamet da nisu u braku, već da mu je ona ljubavnica, verovatno s posla. (They are not married, rekao samo Mireille. How can we establish that?, pitala je.) Ženu je slagao ko zna kako, ona s decom sedi kod kuće uz prazničnu večeru i misli da je muž na nekom važnom poslu. Netom što je završena serija kijanja, šanku je prišao čovek nalik francuskom komičaru: onižeg rasta, napadno ofarbane kose u crno, takođe u kožnoj jakni: uzeo je whiskey.

U izmaglici novogodišnja čestitka na srpskom u Black Goold Saloonu (FOTO: Lupiga.Com)

Kada smo završili pivo bilo nam je žao da se rastanemo od Amy, ali smo krenuli nadole. Dubliner Pub je bila sledeća destinacija. Ponovo točeno pivo. Dva televizora su uprkos datumu vrtela snimke nekih utakmica američkog fudbala. Unutrašnjost lokala je po klišeu takvih mesta bila ispunjena kvazinostalgičnim predmetima što navodno isijavaju autentičnost – stare železne pegle, bakelitni telefoni, sirene za bicikl u obliku svemirskog broda. Ovde sam već morao prvi put da upotrebim Winstona Churchilla. Ekipa je bila znatno starija, pretežno se sastojala od Britanaca.
 
Bilo je toplo veče iako decembar i to 31. Mlađi Maltežani su popodne 25. decembra veselo trubili iz automobila i pozdravljali pešake na trotoarima. Sa zvučnika iznad ulaza u velike prodavnice nedelju dana pred Badnje veče čula se prigodna božična muzika – setni tonovi koji govore o ljubavi i Isusu. Pošli smo dalje i stigli do bara City of London. Ponovo Cisk. Tu sam čuo naš jezik u mešovitom crno-belom društvu (nisu bili partizanovci već je bilo i crnaca, ali je troje belaca govorilo s beogradskim naglaskom) što je ušlo u lokal ubrzo posle nas. Nemadoše gde da sednu. Ponudio sam – na engleskom – da Mireille i ja pređemo za drugi stočić da bi oni mogli da se smeste. Televizor je prikazivao sve golove iz Lige Evrope, i pre nego što sam dovršio pivo, uspeo sam da vidim i jedan Partizanov pogodak.
 
Napustili smo teritoriju San Giljana i vratili se u Sliemu. Tada smo opet primetili onaj sredovečni par – ljubavnik stari jarac i čepa koja kija u rafalima. Njemu se pripišalo i otrčao je do žbunja pored zatvorenog kioska sa palačinkama. Retka pojava na Malti – za razliku od Danske.

Nazad u Sliemu (FOTO: Lupiga.Com)

Svratili smo u jedno muško mesto, ali simpatično: Plough and Anchor. Ponovo točeni Cisk. Televizor je emitovao dobrotvornu maltešku tombolu, a onaj „Balthazar“ je zdušno učestvovao i sekirao se što mu tiketi ne dobijaju. Većinu gostiju su činili meštani koji su cirkali whiskey s vodom. Onih svađalica na ijekavici koje sam nekoliko puta tu zatekao ovog puta nije bilo.
 
Približila se i ponoć. Krenuli smo polako prema mom hotelu. Kada je počeo vatromet, znali smo koliko je sati. Po seljačkom običaju, poslao sam nekoliko sms-ova u Srbiju, ali nisam siguran da li su stigli (kao što me je sve do polovine februara mučila neizvesnost da li su one grdne razglednice koje sam poslao s Malte uopšte stigle). Cika i pucnjava.
 
Kada je stigla nova 2013.-ta, ušli smo u Time Square. U poređenju s tinejdžerskom populacijom u prvom baru koji smo overili, ozračje je u Time Squareu podsećalo na proslavu 50 godina mature u jeftinom beogradskom hotelu. Babe i dede, uz ponekog unuka. Očajne karaoke. Starci su dirljivo pokušavali da animiraju pospanu decu. Babe oklembešenih sisa imitirale su Johna Travoltu. Za šankom su ćutljivi osobenjaci ispijali svoje ginove i tonice. Mireille i ja smo slušali karaoke pokušavajući da se uzdržimo od smeha. Navijači Čelsija i Manchester Uniteda došli su u dresovima svojih ljubimaca da dočekaju Novu godinu. Prispavalo mi se. „We should go now“, rekao sam. „We go my place“, rekla je ona i pozvala taksi. Toliko sam bio popio da se nisam ponovo secnuo od njene majke.

Nastavlja se ...