Kad objaviš prvu knjigu, onda te svi pitaju kad će druga knjiga. U prvo vrime mi je to pitanje bilo baš lipo čut, jerbo san mislila da je to zato šta se ljudi toliko oduševu s tvojon prvon knjigon da jedva čekaju kad će druga. Ali kad su me to počeli pitat i oni šta znan da nisu pročitali ni prvu, onda san svatila da je to uobičajeno pitanje ka ono sa dicom - čim se s nekim skrasiš, svi pitaju kad će prinova. Prinova još ne dođe doma sa neonatologije, a tebe već pitaju kad će drugo dite. Neman pojma zašto je to tako, vajda judi vole nove stvari, novu dicu i nove knjige.

Meni to sve skupa stvara nervozu jerbo ja nisan bila planirala objavit ni prvu, a sad san najedanput do grla u svemu tome i moran mislit o drugoj knjizi.

Mozgala san kakva bi na primjer mogla bit ta moja druga knjiga ali nisan ništa smozgala. Onda san se lipo obratila jednoj prijatejici šta je konpetentna za te knjižovne stvari. Ona mi je rekla da je vrime da počnen radit na sebi ka na književnici. To mi je najgore, kad moran radit na sebi. Zašto mene uvik dopadne najteži posal.

U prvi momenat kad mi je rekla da moran radit na sebi pomislila san da možda triban počet trčat po Marjanu. Ali san je za svaki slučaj zamolila da mi to malo elaborira.

- Pa, gledaj, ti si dosad pisala isključivo ispovjednu prozu. Moraš malo izaći iz toga.

Eto na. Cili život se tražin, i sad kad san se napokon našla, ona meni da moran izać iz sebe.

- Kako misliš, izać iz toga?

- Odmakni se malo od ispovjedne proze, kužiš?

Viš, ja dosad nisan ni znala da se to šta ja pišen zove ispovjedna proza. Zvuči skroz ozbiljno i dostojanstveno. Malo me i pripalo. Ali opet, bolje zvuči "ispovjedna proza" nego "pizdarije", kako moje pisanje naziva moj brat.

Neki mi još govoru i da bi tribala malo pisat fikciju a ne uvik tu moju stvarnosnu prozu. To ću riješit tako šta ću malo češće pisat o Kerumu, jer većina judi ijonako misli da je takvi lik skroz nestvaran i da more bit samo plod čiste fikcije.

U svakon slučaju, prolistala san malo moju knjigu, i svatila da prijatejica ima pravo. Svaka mi je priča "Ja ovo, ja ono". Međutin, naišla san i na dvi-tri priče di mi se činilo da "Ja" nije toliko naglašen. Pošajen ja njoj link na te priče.

- Slušaj, Marči, nije dovoljno da iz teksta izbaciš "Ja", pa da to ne bude ispovjedna proza.

Onda mi je spominjala malo treće lice, odmak, distancu, ovo, ono, prožimanje likova, zaplete, odplete, naraciju, dijaloge, ritam, formu...I savjetovala mi da se malo okušan.

Ja lipo sila, i odlučila napisat jedan probni tekst koji neće bit ispovjedna proza. Vrtin ja one moje priče, a ono sve puno rečenica tipa "Ja bila", "Ja mislila", "Ja radila", "Ja se smijala", "Ja plakala". A neš ti, triba samo sve to pribacit u treće lice, jel' tako?

Na primjer u onoj priči di počinjen sa

"Sidin JA tako neki dan na Rivi kad ono eto ti Keruma i Fani".

prominin ja to u

"Sidi ONA neki dan na rivi kad eto ti Keruma i Fani".

Proučavan rečenicu, i zvuči mi skroz blesasto. Čoviče, di ću o sebi govorit u trećome licu? Pa zna se da to čovik radi kad mu udre slava u glavu ili kad popizdi ili kad postane političar. A to je sve u stvari isto. Da sidi "ona" na rivi? Zbunjujuće mi je to. A opet, osjećan i malo olakšanje. Lakše će njoj bit podnit da sretne Keruma nego meni. Možda to sa trećin licem i nije tako loše. Šta uvik mora sve ić priko mojih leđa?

Znači, čovik dok je tek pisac početnik, smi pisat u prvome licu, ali onda kako postaje slavan, mora to minjat. Kako mu popularnost raste, tako se pribacuje u trećo lice, to mi je jasno. Ali šta ako ga krene? Jel' onda više trećo lice jednine nije dovoljno, pa na vrhuncu knjižovne karijere mora pisat prozu u trećome licu množine?

Drugim ričima, sljedeća faza bi mi bila

"Side ONI tako neki dan na rivi kad ono eto ti Keruma i Fani".

Asti. Ovo sad skroz minja cilu priču, upleće se više likova, tribalo bi izmišljat još imena, jer ne sidin više na rivi samo ja, nego nas prikonekoliko, tojest njih, napunili cili štekat čoviče. A da ne govorin kako je meni na takvin osnovama teško gradit priču jer otkad je rivu renoviralo niko od moje ekipe više na njoj ne sidi, a pogotovo ne kad prolaze Kerum i Fani. Osim toga, ako su sad moji likovi koji sidu na rivi brojniji, onda automatcki, zbog ravnoteže, možda i Keruma mora bit više, a di ću se u to upuštat? Ako ga multipliciran, neće me više niko ni čitat i još će mi po grada dignit pozdrav.

Požalila san se jednoj drugoj prijatejici o momen problemu.

- A slušaj, ako tebi triba likova za priču u trećome licu, evo meti mene na rivu slobodno i ako misliš da ti je malo dovabiču i drčinu. A ti piši. Samo moraćeš ti platit kavu, jer je men' dol' priskupo.

- Fala ti! Spasila si mi knjižovnu karijeru!

- Ajde bogati, jesmol' prijatejice? Sidila bi ja za tebe na rivi i u jednini i u množini!

Marčelina