U jednom selu nadomak Reke u kojoj su se leti deca kupala skidajući sa sebe vrućinu i prljavštinu, živeli su Oni i Oni. Sve bi možda i bilo idilična slika jednom malog mesta u kome se rađaju ljubavi, slave rođenja i život, da Oni nisu naprasno poludeli i počeli da odsecaju glave Onima. I nabijali ih na kolac. Zbog nekih starih neplaćenih računa. Zato su narednih pedeset godina Oni prenosili ta gnusna sećanja. Učili decu da vole, ali do izvesne granice ... jer ipak su to Oni. Kada su deca stasala prenela su svoja sećanja. Zato su Oni, kada je došlo vreme da se svedu računi, sekli glave Onima i igrali fudbal glavama po ulicama sela. Tako se ispoljila odmazda - ona koja je usađivana u glave (koje pukim slučajem nisu završile odsečene) Onima. S kolena na koleno kao kakva porodična tradicija.

Jebo takvu porodicu.

Jedan momak je sa svojih devetnaest godina dobio pušku i naređenje - 'pucaj u sve što je sumnjivo, momče'. Ušavši u jednu od kuća sela koja je izgledala beživotno kao i sve ostale, naišao je na ženu. Plakala je bez glasa, stiskala svoje dvoje dece koja su se tresla i, sledeći majčin primer, nemo plakala. Momak je stajao kao ukopan. Prepričavao mi je taj događaj mesecima kasnije pravdajući mi se (?!) što nije imao dovoljno hrabrosti (?!) da ih ubije. Tresao sam se. Plakao sam i ja. Samo sam joj rekao 'Beži! Ako te ne ubijem ja, ubiće te neko drugi. Beži!'. I otišao je. Izašao i rekao nadređenom da u kući nema nikoga. Završio je priču ponovo mi se pravdajući (?!) što je bar za trenutak u tom ludilu prepoznao čovečnost. Sinoć sam saznala da postoji u sociologiji objašnjenje takvog ponašanja ... ili već nešto slično. Nisam imala dovoljno živaca da odslušam lekciju, jer i dalje tupo verujem da neka poimanja kreću iz srca, a ne iz glave.

Jedna devojčica (sigurna sam da ih ima poražavajuće više) svake noći ulazi u kafane i lokale držeći kutiju s kojekakvim privescima za ključeve. Pokušava da proda priveske (polu)pijanim gostima. Neki je konobari isteraju da ne bi smetala uvaženoj klijenteli, a neki joj daju da popije sok. Sedela sam i gledala je poražena tim oduzetim detinjstvom. Onda mi je rečeno da je to jednostavno tako i razgovor je nastavljen kao da se ništa čudno, ništa strašno i ništa nečovečno upravo ne dešava pored nas.

Jedan gluvonemi čovek dolazio je u internet provajder u kom sam radila. Kupovao je vreme za neki drugi svet gde je bio prihvaćen i gde mu je bilo priznato da je isti kao i ostali. Sporazumevali smo se uz papir, olovku i osmeh. Nisam ga videla godinama ... do sinoć. Prilazio je stolovima i delio papiriće s opisom znakovnog jezika. Bilo kakva pomoć je dobrodošla koju sam ostavila na papiriću, dala mi je znak koji sam, iako ne znam jezik gluvonemih, prepoznala bez imalo truda kao hvala. I osmeh. Isti onaj po kom sam ga i prepoznala. Nekoliko puta sam čula da je on jedan od onih oko kojih je Hitler jedino i bio u pravu.

Na putu do kuće posle večeri pune novih saznanja, želim da nestanem. Pas koji me prati željan maženja mi se mota oko nogu. Tražim čovečnost u sebi, pa mu kupim da jede, hranim ga i prepoznajem ponovo ono nemo hvala. I počinjem da plačem ... jer ne znam od kada je postalo normalno negovati odmazdu i sečenje glava, od kada je potrebno izvinjavati se jer neko nije ubijen. Od kada je deo života da deca provode noći po ulicama? Od kada je deo života da devojčici zavisi od konobara da li će bar malo vremena biti u toplom dok je napolju sve pod ledom? Od kada su i fizičke razlike postale dovoljan razlog da negiramo nečije postojanje? Ili još gore, likvidaciju?

Sigurna sam da se neka nauka već pozabavila ovom temom ... ono što mi nauka ne može objasniti je od kada je u redu sve ove promašaje čovečanstva svrstavati u klišee iz udžbenika i knjiga. I zašto smo u stanju opravdati i najmanju nepravdu, nehumanost i svirepost govoreći 'to je život' i nazdraviti kao da se ništa nije dogodilo?

Kada smo zaboravili da osećamo?