Ukoliko uzmete kamenčugu i razbijete nečiju pekaru, motivisani divljačkom logikom da je vlasnik tog objekta Albanac, tužilaštvo će vas goniti za krivično delo “oštećenje tuđe stvari”. Nipošto za krivično delo raspirivanja nacionalne, verske i rasne mržnje, delo koje nosi više “nagradnih” zatvorskih poena. Uostalom, ima li išta logičnije nego da Albancu iz susedstva s vremena na vreme razbijemo pekaru, poslastičarnicu, glavu...?

Prirodna je to posledica “huliganske” Vlade Srbije, kako ju je pravilno imenovao Teofil Pančić. Zašto huliganske? Pa jednostavno: na njenom je čelu glavom i bradom - huligan. Poznatiji pod imenom Aleksandar Vučić. Ili Glista Ultras, kako su ga zvali u vreme dok je bio huligan FK Crvena zvezda. I danas se Vučić time diči. Pa smo tako od njega lično čuli da je prisustvovao i istorijskoj tekmi Dinamo-Zvezda, na Maksimiru, maja 1990. godine. Posle te utakmice je nastala i jedna knjiga dokumenata o medijskom beščašću iz tog vremena. Naslov joj je: “Rat je počeo na Maksimiru”.

Posle srede, 15. oktobra 2014. godine, i prekinute utakmice Srbija - Albanija nastaje knjiga pod radnim naslovom “Rat je počeo na JNA”. Još jedna antologija medijskog beščašća. Doduše, taj je rat (zasad?) ograničenih razmera, jer “nepoznati počinioci” sa besnom penom na ustima kidišu “samo” na ono malo preostalih pekara u Vojvodini čiji su vlasnici Albanci. Ponekad i pogreše pa razbiju i pekaru ponekog Goranca. Ponekad se toliko zanesu da razbiju i “srpsku” pekaru ili poslatičarnicu. Ali, jebeš ga, te pekare i sladoledi su svakako “šiptarska posla”, ko im kriv…

Sve je počelo kada je mala bespilotna letelica negde u 40. minutu utakmice doletela na stadion JNA i za sobom vukla zastavu nekakve “velike Albanije”. Što je za posledicu imalo iznenadnu masovnu tehničku naobrazbu stanovništva Srbije. Svi vam ovde sada znaju da se ta letelica zove “dron”. Ta đavolja igračka, koja je, kako kažu, poletela sa obližnje crkve (sic!) razbila je dotadašnju idiličnu atmosferu na stadionu: albansku himnu nismo mogli čuti od unisonih zvižduka vazda objektivne i gostoprimstvu posvećene domaće “publike”. Kad je tekma počela, počeo je i uobičajeni folklor: “Ubij, ubij, ubij Šiptara”, “Ko ne skače taj je Šiptar” do klimaksa u vidu divljačkih pokliča “Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji”. Za takve “pesmice” ovde odavno niko ne odgovara, ili bolje reći nikada nije ni odgovarao. Kao ni za čuvenu zločinačku “navijačku brojalicu”: “Nož, žica, Srebrenica”. I onda se pojavio dron. The rest is history…

Naravno, usledile su i reakcije “zvaničnika”, od glavnog huligana već ranije poznatog policiji pod inicijalima A. V. pa redom svih ostalih. Mediji su prenosili izjave i još kreativno nadodavali, u stilu nikad umrlih devedesetih. Bila je to zapravo naredba da razbijanje počne. I poruka je ispravno shvaćena. I to, gle čuda, diljem pre svega Vojvodine. Zli jezici kažu da to nije slučajno, kako bi se dodatno išamarala multietnička pokrajina. Drugi pak kažu da je to i jedino moguće jer pekara, poslatičarnica i džamija južno od Vojvodine skoro da više i nema. Konačno rešenje.

Neki vlasnici su preventivno tražili zaštitu policije. Nisu im je dali. Objekti su koliko sutra odmah razbijeni. Potom je policija na jednu noć “pojačala prisustvo” u Novom Sadu. To veče ništa nije razbijeno. Potom se policija “umorila”. Fašisti su opet dejstvovali. Potom se policija opet probudila. I tako dalje. Loša beskonačnost, toliko puta viđena. Banalno zlo, klinci kao počinioci, kao psi pušteni s lanca. I oni žele svoj rat, da ne budu ljubomorni na očeve. Vladajući huligani-političari su počeli da daju “pomirljive” izjave i da pozivaju na smirivanje strasti.

Istovremeno, ne odustaju od antialbanskog palamuđenja. Edi Rama, premijer Albanije, neće doći u Beograd na ranije ugovorenu posetu. Brata su mu optužili da je upravljao dronom. Pitam se šta bi huligani kazali kada bismo im rekli da je Edi Rama Albanac-pravoslavac? Kao što jeste. I kao što u centru Tirane postoji velika, moderna i nova pravoslavna crkva. I da Albanci nisu samo muslimani, već ih ima i pravoslavaca i katolika? Šta bi na to kazali pileći mozgovi sa kamenom, perom ili mikrofonom u rukama? Koji su uvrteli u glavu da su na “svetom putu pravoslavlja, za krst časni i slobodu zlatnu”.

Da li se sve ovo moglo predvideti i sprečiti? Naravno da jeste. Pogledajmo kako je ove godine konačno održana Parada ponosa. I kako je Glavni Huligan zahvaljivao građanima što su “ostali kod kuće” umesto da “biju pedere”. Zašto li su ostali kod kuće? Zbog molbe? Ili su u pitanju dronovi u ljudskom obličju koji reaguju na daljinski upravljač? Čiji su to dronovi i u čijim rukama je daljinski upravljač? Sve je kristalno jasno, kao što su kristalno jasne ove naše nove kristalne noći koje po ko zna koji put preživljavamo.

Ljudski dronovi, te horde zla, vape za čarobnim “klikom” kada će im konačno biti dozvoljeno da budu udarne pesnice i prebiju i pobiju sve redom što liči na “drugo” i “drugačije”. Ako im se to ne dozvoli, u problemu će biti onaj koga oni i dalje nepogrešivo osećaju kao svog. Bez obzira na njegov “evropejski preobražaj”. Dronovi poput onog što je upao u direktan prenos prekinute utakmice i u kameru se izderao: “Vučiću, pederu!” Zahvaljujući tom urliku, bačene su dronovima mrvice sa stola u vidu pekara, poslatičarnica i džamije u Subotici. Da se napiju malo krvi do sledeće prilike. Zna to dobro Glavni Huligan, do juče su zajedno razbijali.

Veliki je njihov rušilački potencijal, oni su duboko u temeljima ovog postgenocidnog društva. Normalnim ljudima, iako su u manjini, ne preostaje ništa drugo nego da se samoorganizuju i pokažu da ih ima. Recimo, u Novom Sadu, 23. oktobra 2014. godine, na velikom antifašističkom skupu. Da kažu da se ne plaše. Da i svi oni sluđeni, zbunjeni i urnisani građani koji se kriju po mišjim rupama od svojih stanova i kuća shvate da će ih, budu li ćutali, pojesti strah i mrak. Jer svi će polako doći na red u Srbiji koja nema rešenje ni za šta, a ima ogroman potencijal za imploziju, za nasilje i progon, to jest za “omanji” unutrašnji rat.

Lupiga.Com