Podela na bogate i siromašne može da zvuči kao nekakvo nenaučno, literarno pojednostavljenje koje nikad nije postojalo unutar bilo koje društvene discipline, a to znači isto tako unutar same društvene stvarnosti. Međutim, pravac u kom globalni svet ide sve više pojačava konture ove podele bez obzira koliko postojalo manjih ili većih međuklasa. Naravno, same službene definicije siromaštva i bogatstva kao i njihovo statističko određivanje su takođe jako često u službi ideološke odbrane sistema i ne treba imati mnogo poverenja u njih. Danas, pričati o siromaštvu i bogatstvu je gotovo neukusno i njihova tabuizacija je takođe deo ideologije građanskog društva.

Prezir siromašnog prema bogatom je plod frustracije egzistencijalnim položajem u kom grca. Najbolnije je to što je nepravedna raspodela bogatstva dovela siromaha do toga da počinje da se bavi stvarima kojima nikad ne bi da ima bolje uslove života, da ulazi u sivu ekonomiju, bavi se ilegalnim i nemoralnim stvarima, sitnim kriminalom i sličnim. To je prosta zakonitost ograničenih resursa i njene nejednake distribucije i retko ko uspeva da prevaziđe tu egzistencijalnu granicu i ostane dosledan svojim moralnim opredeljenjima. Često je kod kuće previše gladnih usta da bi se odustajalo od kompromisa te vrste.

Dakle, nije puko nagomilavanje kapitala ono što iritira običnog čoveka već gubljenje osnovnog ljudskog i radničkog dostojanstva i konstantno očajanje zbog ulaženja u moralne kompromise sa sobom i sa društvom. S druge strane, onaj sa bogatstvom ima pored svega još i moralni monopol zbog svoje obezbeđene egzistencije i velikog viška sredstava kojima može da se bavi humanim i haritativnim aktivnostima. Bogat sebi novcem priskrbljuje i pravo na velikodušnost, koja je u suštini nematerijalna vrednost, i mogla bi da bude upravo vrednost po kojoj siromašan može jedino da mu bude superioran.

To je osnova današnje filantropije, jer danas onaj ko ima novca ima i monopol nad dobrotom. U tom smislu zanimljiva je Šelerova konstantacija da siromah ne voli bogatog zbog toga što bogatom nije potrebna velikodušnost siromaha. Samo on je osposobljen za kolosalna dela, da spašava gladne i siromašne, da gradi gradove pogođene klimatskim katastrofama, od njegovih investicija i donacija zavisi umetnost i kultura, ali ništa manje i politika.

Bogatstvo i luksuz je nešto što može da se kultiviše kao i sve drugo. U diktatorskim režimima u kom je obezbeđena potpuna kontrola nad nižim slojevima nosioci vlasti se ne libe da iskažu svoje bogatstvo i raskoš. Ruski novobogataši i oligarsi teže da budu upadljivi u svojoj potrošnji i neograničenom luksuzu dok recimo stare aristokratske familije Evrope, naročito one protestantske neguju totalno drugačiju tradiciju upravljanja bogatstvom. Međutim, suzbijanje raskoši i njene javne pojavnosti takođe ublažava estetiku klasne razlike, tako da ima i sociopolitički značaj.

Popularna kultura često želi na romantičan način da premosti taj jaz, u svojim klišeima u kojima se gazda zaljubljuje u svoju poslužavku ili princ ženi siroticu. U kinematografiji, pozorištu i literaturi često se javljala romantičarska priča o nesrećnom bogatašu i srećnom siromahu i u svemu tome postoji element istine. Zaista ono što je često odvajalo siromaha od bogatog je ljubav. Ne samo ljubav, već porodična sreća i mir, bez obzira na njihove životne uslove. Međutim, liberalni kapitalizam je uspeo što sva dosadašnja društva nisu, a to je uništenje familije u kojoj je sve manje ljubavi i sve više otuđenosti i nasilja. Dakle, uništeno je ono što je moglo biti izvor moralne nadvišenosti siromaha nad bogatim.

Ono drugo, po čemu je siromah tradicionalno bio ispred bogatog, bez obzira što nije mnogo, imao je ljudskost. Dobročinstvo nije uništeno samo po sebi, već je dominantan sistem težnji i potreba da se obračuna sa dobročinstvom kao vrednošću, totalno ga obezvređujući i time degradirajući svaki pokušaj onih koji nemaju materijalne mogućnosti da budu bolji. Dobrota i ljubav su uvek bili nešto po čemu je siromah mogao da bude superiorniji, verovantno i jedino, da bi danas to bilo obesmišljeno do groteske i podsmeha. Bogataš upravlja sistemima vrednosti i diktira kriterijume ostvarenja i ljudskosti i najtragičnije je što siromah često želi ono što ima imućan.