INTERVJU - ZLATKO PAKOVIĆ

„Danas odgajamo male robove, ove mlade nema više ko ni da nauči“

ritn by: Dejan Kožul | 14.09.2017.
INTERVJU - ZLATKO PAKOVIĆ: „Danas odgajamo male robove, ove mlade nema više ko ni da nauči“
„Kad se bude u školi učilo da je Srebrenica genocid, kao nastavna jedinica, da su patriotkinje Žene u crnom, onda će sasvim malo biti tih koji će se zanositi lažima. Deca moraju dobijati političko obrazovanje, a kako da dobijaju kad vide da najmoćniji najviše krše zakon, da su izuzeti od zakona … Odgajamo male robove. Ljude koji će se sutra radovati da zauzmu mesto u procesu proizvodnje ili procesu pružanja usluga u firmama koje drže deca današnjih koji su pokrali društvenu imovinu“, bez dlake na jeziku kaže u velikom intervjuu za Lupigu, Zlatko Paković. U jeku priče o „unutrašnjem dijalogu“ o Kosovu, ovaj pozorišni režiser idealan je sagovornik za ovu temu, a kaže: „da sam ja vodio politiku siguran sam da bi Kosovo i danas bilo deo Srbije“. U razgovoru će primetiti kako se danas nalazimo u završenom procesu legalizovane pljačke,a da je vlast kod nas najveći kršilac zakona.

Poziv predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, na unutrašnji dijalog o Kosovu već sedmicama odjekuje javnošću. Odjekuje, ali uz primetnu dozu licimerstva i uz apsolutno negiranje postojećih dijaloga koji pre svega dolazi putem kulturne razmene i putem civilnih inicijativa, bilo da je reč o unutrašnjem, dakle srpsko-srpskom dijalogu, ili onom srpsko-albanskom. Zlatko Paković je pozorišni režiser koji kroz predstavu “Enciklopedija živih” postavlja odnose Srba i Albanaca u kontekst kakvom ga retko viđamo čak i u umetnosti – iskrenom. Kao takav je idealan sagovornik za spomenutu temu.

Paković je diplomorao pozorišnu režiju, a njegove najpoznatije predstave su „Ubiti Zorana Đinđića“, „Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad“, „Enciklopedija živih“ i „Filosofija palanke“. Autor je romana "Soba za jedan krevet", "Zajednički pepeo“ i knjige eseja “Anatomija nacionalističkog morala”. 

Zlatko Paković
"Da sam ja vodio politiku siguran sam da bi Kosovo i danas bilo deo Srbije" - Zlatko Paković (FOTO: Lupiga.Com)

Kako vi vidite najavljeni opšti dijalog na temu Kosova? 

- Mi se nalazimo u situaciji u kojoj oni koji su bili deo problema, sada hoće, ili se tako predstavljaju, da budu deo rešenja i u tome je ključni problem. Kako Aleksandar Vučić da rešava ono u čijem je gomilanju nesporazuma, zaplitanju čvora učestvovao? Sve je to vrlo mučno, vrlo zapetljano i da stvar bude i groteskna, izgleda da predsednik, koliko god mi bilo mrsko da to izgovorim, možda ima i najozbiljnije namere da stvar reši tako da se približi priznavanju Kosova. On to nastoji više nego što to nastoji opozicija. Koliko mi je poznato kod opozicije samo su dve stranke rekle da su za priznavanje Kosova, a to su LDP Čedomira Jovanovića i LSV Nenada Čanka. Sad je pitanje u kojoj meri su one opozicione jer u ovom slučaju podržavaju Vučića. A, zašto se opozicione stranke ne osmeljuju da idu tim putem ne znam. Zašto Saša Janković čeka da mu bude upućen poziv da bi otišao u Potočare, na mesto genocida, zašto se ustežu da govore o tome kao genocidu? Govorim o povezanim stvarima, o zločinima koji su izvršeni u isto vreme – kad je na Kosovu vladao aparthejd izvršena je i agresija srpskih vojnih snaga na BiH, a pre toga na Hrvatsku. Tako stoje stvari, bez obzira što bismo mi voleli da nije tako, da srpska strana rata nije ni izazivala rat. Da sam ja vodio politiku siguran sam da bi Kosovo i danas bilo deo Srbije, ali ono danas nije deo Srbije upravo zato što politiku nisu vodili ovakvi kao ja, ovakvi kao vi, nego oni koji su isključivo stvarali sukobe. Jer ako je negde neko stanovništvo većinsko onda je u redu da tako bude zastupljeno i u upravnim organima. Da je tako bilo ti bi ljudi bili privrženi jednom društvu i državi gde im omogućavaju da se iskažu. Ako se podupire agresivna politika onda te manjine nemaju drugog izlaza nego da idu ka samostalnosti, pogotovo ako su trpeli takve žrtve kakve su trpeli, naročito pod režimom Slobodana Miloševića kad je srpski nacionalizam kuluminirao.

U svemu kao da nigde nema ljudi. Nigde nema žrtava i sve se svodi samo na teritoriju. Hoće li se podeliti, kako će se podeliti...? 

- Sve te godine, boreći se protiv Miloševića i njegove klike, kasnije Koštunice i njegove klike mi smo se borili za ono što se zove građanska država i društvo. Da se ljudi dele samo po tome da li su pred zakonom čisti ili ne. Kod nas je sve izvetopereno. Šta da kažem o brizi jedne vlade o Srbima na Kosovu ako ta ista vlada dopušta da se dešavaju takve stvari da se sa liste kulturne baštine UNESCO skinu i Sopoćani, Stari Ras i tako dalje. Tamo su sve trnje i koze. Puna su im usta nacije, dok propadaju osnovne vrednosti jedne nacije. Strada jezik, kultura ... Sve čega se nacionalista dohvati tu propada. Propada i sama nacija za koju se navodno bori. Davno je genijalni Sterija rekao: “O, narode, ti propadaš, oni se bogate”. 

Ne bi li prvi korak za pripremu dijaloga, bilo onog "unutrašnjeg", kako se to predstavlja, ili onog iskrenog sa "Prištinom" trebao biti smena načelnika Generalštaba Vojske Srbije, Ljubiše Dikovića, za kog postoje osnovane sumnje da je kriv za ratne zločine na Kosovu? Ne bi li to bio iskreni znak dobre volje? 

- Nemoj samo da nas tuži kao Natašu Kandić.” (Zbog tvrdnji da je navodno odgovoran za ratne zločine počinjene na Kosovu 1998. i 1999. godine, načelnik Generalštaba VS Ljubiša Diković podneo je tužbu protiv Nataše Kandić. Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je presudu kojom je delimično usvojio zahtev načelnika Generalštaba Vojske Srbije za naknadu štete zbog pretrpljenih duševnih bolova. op.aut.)

Nema zašto. Kažemo da postoje osnovane sumnje i da je Tužilaštvo istražilo slučaj, kao i da nisu pronašli za shodno da se podigne optužnica. To se ipak čini nedovoljnim. 

- Nedovoljno, da, ali Vučić postavlja ljude kao šahovske figure pa negde imate tvrde nacionaliste i ljude koji su osumnjičeni za zločine, kao recimo, Dikovića, a negde imate ljude koji dolaze iz civilnog sektora, kao aktuelna predsednica vlade, ljude koji su školovani na zapadu, a postoji osnovana sumnja da su pronatoovski, proamerički ... Ovde za sve postoje osnovane sumnje. Postoje, dakle, osnovane sumnje da jedna klika na vlasti radi sve kako bi sebi obezbedila najveći finansijski probitak. Jedna klika na vlasti koja deluje kao jedna porodica, čista oligarhija. Onda oni postavljaju različite ljude jer bi hteli da sede na dve stolice. Da dobro sarađuju i sa Evropskom unijom i sa SAD-om, sa jedne strane, a sa druge sa Ruskom Federacijom jer puno poslova ima tamo i tamo su sklonjeni bivši pripadnici režima za koje postoje, takođe, osnovane sumnje, a za neke i optužnice da su počinili krivična dela otuđenja državne ili društvene imovine u enormnim količinama. Novac i krv su povezani. A, ukoliko ljudi na vlasti čine u spoljnoj politici neke ustupke koji olakšavaju politici EU da ostvari svoje ciljeve za koje postoji, takođe, osnovana sumnja da nisu uvek najmoralniji, onda su oni zasipani hvalama i pozitivnim ocenama. Odavno nismo imali vladu i predsednika koji tako dobro kotira na “zapadu”. Mislim da ni premijer Đinđić, nad čijom smrću je likovao današnji predsednik države, da ni on nije imao podršku “zapada” koju danas uživa predsednik. 

Zlatko Paković
"Mi smo u završenom procesu legalizovane pljačke" (FOTO: Lupiga.Com)

U čemu je tajna tog poverenja? 

- Imate knjigu "Mašina za rasipanje para", profesora Dušana Pavlovića, sa Fakulteta političkih nauka, koji je i drugi čovek stranke "Dosta je bilo". U njoj imate opisane tajne ugovore koje velike svetske firme potpisuju sa vladom gde je, recimo, "Mišelin" osam godina izuzet da uopšte ima ekološke provere. Sad imate i potpisan ugovor sa štrajkačkim odborom radnika u Fiatu, da neće tri godine koristiti pravo na štrajk, što je zakonsko pravo. Sama država krši Ustav. Zakonodavna vlast krši zakon. To je groteskno. Vlast je ovde najveći kršilac zakona, najmoćniji poslovni ljudi su u stvari najveći dužnici. A opozicija pristaje na to. Svojevremeno sam im govorio da ne mogu izaći na izbore pod ovakvim uslovima, jer ne samo što ih neće dobiti nego će samo utvrditi ovaj sistem. Čak i opozicija, pored bogataša i najmoćnijih ljudi, ne radi ono što bi trebalo da radi, a to je da daje jedan drugi sistem političkih vrednosti. Mi to ovde nemamo.

Mogli bismo reći da pristaje jer je i opozicija deo tog sistema u kom je bitan samo trag finansija, ali taj trag prate i, formalno ljuti protivnici u kom je ulog Kosovo, ta „najskuplja srpska reč“. U predstavi "Enciklopedija živih”, opisujete famoznu tajnu večeru dva premijera i to u Beogradu – Hašima Tačija i Aleksandra Vučića. Dolazimo do situacije gdje je opet vidljiva ista linija o kojoj pričamo. Više nije ni bitna ni politička, ni nacionalna pripadnost. Bitna je opet ta linija koja ide tragom finansija. 

- Rat je najvećim delom bio rat za preraspodelu poseda i krađu onoga što smo zvali društvenom imovinom koja je trebala da pređe u ruke malog broja ljudi i prešla je. Mi imamo neoliberalnu ideologiju koja nam govori da sad sve to treba legalizovati. Mi smo u završenom procesu legalizovane pljačke. Kad govorimo o pozorištu, ja volim pozorište i živim u pozorištu zbog toga što mi ono daje mogućnost da stvari, koje u ovom pojavnom obliku dobijaju dimenzije koje su privid i neistinite su, dovedem u pravu razmeru. Da neko ko ima funkciju predsednika države i ko se čini tako znamenitim i velikim i značajnim dobije svoju pravu dimenziju u okviru jedne pozorišne predstave. Mislim da se to videlo više puta. U predstavi “Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad” se pojavljuje Tomislav Nikolić i on u predstavi nakon svega što se dešavalo kaže: "Pa da, ali da nije tako ja ne bih nikad bio predsednik države”. Tu rečenicu nikad u životu nije izgovorio. Imamo tegobno prisustvo privida u našim životima. To nema veze sa stvarnošću. To je privid koji samo uništava vrednosti i melje sve nas. I kako mi iz toga da izađemo? Tako što ćemo ponuditi određene vrednosti i postupke koji će ovu stvarnost, koja je iskočila iz zgloba, vratiti u stvarnost. I zato kažem da opozicija mora da ima potpuno drugi sistem političkih vrednosti kojim će ovo da vrate. Osnovno što treba uraditi je kazniti počinioce nedela. Nekažnjeno nedelo govori da je zločin nekažnjiv. Mi živimo u društvu koje vode nekažnjeni zločinci, čiji su lideri nekažnjeni zločinci. I sličan se sličnom raduje. U jednom trenutku pomislim da državu vode oni koji su krivi za nedokazane zločine za koje neko zna i onda sa njima može da manipuliše.

Sličan se sličnom raduje, ako pričamo o tom odnosu Srbije i Kosova. Potencijalni premijer Kosova je Ramuš Haradinaj, za kog, takođe, postoje osnovane sumnje, koje ga stavljaju u sličnu ravan kao i Vučića, za odgovornost za ratne zločine. Čak i još goru jer mu se sudilo za ratne zločine. O Vučiću i njegovoj ulozi u devedesetima samo pričamo. I, verovatno će obojica u javnoj sferi insistirati za drugog da je zločinac, ali sa strane se opet valja isti interes, i Haradinaj je za Vučića idealan, baš kao i obrnuto. 

- Čovek se veže za reč, a vo za rogove, dok se današnji političar veže za novčanik ili koferče. Tako i njih dvojica. Ne gubim nadu da ćemo mi to jednog dana razbucati, mi koji sebe smatramo časnim ljudima i kojima je još stalo do tog pojma. I tu se sličan sličnom raduje. Kad tad se to mora razbucati, previše je korupcije, ne samo u javnoj sferi, nego i na nižim nivoima u društvu. Neko se da prodati za malu svotu novca ili malu ulogu, a neko se proda za rezidenciju, kao bivši predsednik. Ovde se sve pravi. Tako se prave i vrednosti. Malo je ljudi koji nešto ovde postižu. Zato beže glavom bez obzira kao iz najgore tuđine, a ovi kojima je data mogućnost, koji su je sebi prigrlili oni prave stvarnost i istinu. Kako to razbucati? Samo tako što će ljudi uzeti stvar u svoje ruke i doći glave ovim ljudima, doći do tragova njihovog novca i nepočinstava. 

Zlatko Paković
"Vlast je kod nas najveći kršilac zakona" (FOTO: Lupiga.Com)

Može li u tom “razbucivanju" ulogu odigrati i Dimitrije Tucović? Čovek koji je davno ukazivao na problem odnosa Srba naspram Albanaca, mučenik koji se zalagao za radnička i ljudska prava, ravnopravnost, koga su izmestili i koga planiraju vratiti pored zgrade NBS. Govorimo i o tom socijalnom pa i finansijskom aspektu, ali i ako sagledavamo odnose Srbije sa Albancima. Od njega se da puno toga naučiti. 

- Sad ja mogu da kažem da ime Dimitrija Tucovića postoji i na Kosovu, a u Srbiji ga nema. Jedna ulica u Prištini se zove po njemu. Malo je ulica danas u Prištini, na žalost, koja imaju imena slovenskog porekla, ali ikona slobodarske misli u Srbiji egzistira kao ime ulice. Sad smo došli do ključne stvari, a to je obrazovanje. Dimitrija Tucovića nema nigde. Naročito je ubijen duh obrazovanja koji mlade ljude podstiče da čine velika dela. Nema više u našem panteonu mladih, velikih ljudi koji su se žrtvovali za slobodu drugih, pa nema ni Dimitrija Tucovića. Nego, idemo mi da obrazujemo mlade ljude na Nediću, Draži Mihailoviću ... Ljudima koji su potpisali pakt sa đavolom. Takve ljude promovisati, a ne nekog kao što je Ivo Lola Ribar, ne čitaju više genijalnu “Jamu” Ivana Gorana Kovačića, ali će zato čitati pesnike i prevodioce koji su govorili da je arijevski duh najmoćniji ... To znači ubijati ono što je još od naše epske poezije bilo glavno, a to je heroizam i sećanje na herojska dela. A onda se računa da neće imati ni ko da se buni. Jedni odlaze, mlađe nema ko ni da nauči. Ima ljudi koji moraju tu prometejsku svest da promovišu. Nije čudo da su naši najbolji pisci, najveći pisci našeg doba, novinski pisci – Viktor Ivančić, Boris Dežulović. Teofil Pančić ... Jer jasno imenuju stvari koje su inače prikrivene. Mi se dozivamo u tami ali kad se budemo jasnije udružili ili ko se bude udružio ta svetlost će biti jača pa će i ovu našu mrklu noć da osvetli.

Ako i dođe do skupa ljudi koji obasjavaju svetlošću, dođe do pobune, ali one druge strane koja se pojavljuje na festivalima poput “Mirëdita, dobar dan!", na kom se u Beogradu predstavlja kosovska kulturna scena, a gde svaki skup mora da protekne pod snažnom paskom policije? O kakvoj svetlosti i slobodi mi sad tu možemo da pričamo? 

- Kad sam pravio “Enciklopediju živih” bio sam izričit da ne želim da vidim ni jednog policajca u obezbeđenju na izvođenju. Zato što je pozorište javna stvar i mogu da dođu svi. Predstava je živa stvar i umetnici moraju da imaju odgovornost, i moraju da znaju šta im može pretiti ... Takođe je tako bilo i u Prištini, i u drugim mestima. Mislim da bi ovi ljudi koji organizuju te festivale morali da imaju to u vidu i da bi morali da budu izričiti u zahtevu da se ne obezbeđuju.

Čak i kad se obezbeđuju skupovi dolazi do prekida. 

- Mora da postoji dijalog u društvu čak i sa onima koji žele da prekinu. Oni su deo društva i oni izražavaju jedno mnenje, jednu laž ovog društva. Oni su jedna otelovljena laž i morate sa tom laži da se suočite, morate da je razuverite. Dok ta laž ne počini nedelo sa njom se mora u određeni dijalog. Kad se bude u školi učilo da je Srebrenica genocid, kao nastavna jedinica, da su patriotkinje Žene u crnom, onda će sasvim malo biti tih koji će se zanositi lažima. Deca moraju dobijati političko obrazovanje, a kako da dobijaju kad vide da najmoćniji najviše krše zakon, da su izuzeti od zakona. U skladu sa tom perspektivom nalazi se ideja obrazovanja koja je pala na najniže moguće grane. Odatle bi mogla da krene ozbiljna revolucija u saznanju a kasnije i u političkom delovanju. Ali zato je to jako zatvoreno. I unutar školskog sistema postoji čitav niz korupcija. Odgajamo male robove. Ljude koji će se sutra radovati da zauzmu mesto u procesu proizvodnje ili procesu pružanja usluga u firmama koje drže deca onih koji su pokrali društvenu imovinu. 

Gde je tu uloga umetnosti? 

- Da bude alternativno polje saznanja, osećanja da na videlo dana iznosi ono što je skriveno, da postavlja pitanja, da svari koje su poprimile groteskne stvarnosti postavi u istinsku razmeru, da ljude koji zauzimaju visoke položaje, a da to ne zaslužuju doista pokazuje, ali na ironičan, duhovit način. Jer se u tom uviđanju užasa oslobađa, u tom trenju onog što jeste što bi moglo biti, oslobađa se sfera slobode, duhovitosti, smeha koja ljude okuražuje da mogu stvarima da se podsmevaju, a to znači videti ih u pravom svetlu i samim tim uočavati da ih je moguće promeniti. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. BURE BARUTA: Kako se naš šapat proširio kroz prozor

    16.11.2017.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Kako se naš šapat proširio kroz prozor

  2. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Može li se knjiga "vratiti u modu"

    11.11.2017.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Može li se knjiga "vratiti u modu"

  3. PRŽENJE MOZGA: O popovima i spolovilima

    06.11.2017.

    Dinko Gruhonjić

    PRŽENJE MOZGA: O popovima i spolovilima

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije