Zamislimo, godina je trideset i treća. Isus izlazi među ljude da širi svoje učenje. I sad zamislimo, u publici Porfirije. I Porfirije krene da objašnjava Isusu – ne možeš ti da menjaš tradiciju; nije na tebi da rušiš postojeće identitete; imamo mi svoje vrednosti, tvoje nam nisu potrebne. Šta mu kaže Isus? Dobro, ne mora Isus, neka bude Pavle, sredina je prvog veka. Malo pošto je Savle postao Pavle. Prilazi mu Porfirije i objašnjava – ne može se tako menjati identitet i ime: jednom Savle, zauvek Savle. Možemo zamisliti Porfirija i kako viri preko Pavlovog ramena dok ovaj sastavlja poslanice. Pavle piše – svako može postati hrišćanin. Porfirije dobacuje – ne može. I objašnjava – identiteti su zakovani, ne smeju se menjati.

Sve u svemu, da je bilo do tog zamišljenog Porfirija – ništa od hrišćanstva. Isus nije bio nikakav konzervativac ili tradicionalista. Bio je revolucionar. Sve je okrenuo naglavce – bio je buntovnik, jeretik i na trenutak čak napušten i od boga. Ali, za tog Isusa nema mesta u Porfirijevom srcu. Jer i kao buntovnik, i kao jeretik i kao napušten, Isus je ostao učitelj ljubavi. U Porfirijevom srcu, ako je suditi prema njegovim izjavama, ima mesta samo za mržnju. Isus je hrlio ka odbačenima i drugačijima; Porfirije im uporno okreće leđa. Ali, neka bude po Porfirijevom. On svet vidi kao jedan veliki kredenac ili sanduk. A narode u svetu kao fioke ili pregrade.

I zamislimo sad tog Porfirija u vremenu kada se hrišćanski misionari na Balkanu prvi put sreću sa slovenskim plemenima i hoće da ih pokrste. Šta kaže Porfirije? Porfirije ovako: to je grubo promovisanje i nametanje ideologija i politika čiji je cilj da poruše stubove na kojima se vekovima gradi slovenski paganski identitet. Jer Porfirije, kada na svet gleda kao na kredenac ili sanduk, ne može drugačije o hrišćanskim misionarima. Da je do Porfirija, ne bi uopšte bilo misionara, nigde na svetu. Isus je pak na stvari gledao drugačije. On je na svet gledao kao na celinu, a ne kao na kredenac. A ljudi i narodi svi su mu bili jednaki kao božja stvorenja. Da nije na svet tako gledao, ne bi mu na pamet palo da ima apostole koji šire njegovo učenje.

Vlasti u Srbiji zabranile su ovogodišnji Evroprajd u Beogradu, a Porfirije je javno podržao zabranu (FOTO: HINA/Arhiva)

Da zaključimo, da Porfirije može da se vrati u prošlost, ovakav kakav je, on bi jednostavno ukinuo današnjeg Porfirija. Taj zamišljeni Porfirije radio bi o glavi ovom današnjem. Da je bilo po njemu, danas ne bi bilo Porfirija. Dobro, dosta smo zamišljali, stvarnost nam danas pokazuje samo Porfirija kako nimalo hrišćanski radi o glavama drugih.

Pominjali smo ovde strip i seriju „Sandman“. I u seriji i u stripu ima jedna epizoda – „San hiljadu mačaka“. Na prvi pogled, u epizodi je reč o tome kako dolazi do revolucija. Ako je samo tako čitamo/gledamo, onda je ona prilično površan i naivan pogled na revolucije. Ne moramo je (samo) tako gledati. U epizodi čiji su glavni protagonisti mačke, gospodar snova iliti Morpheus mačkama se obznanjuje u liku mačke. Da li je sada taj bog mačaka neki drugi Morpheus, drugačiji od Morpheusa za ljude? Nije, naravno: reč je o istom bogu. U seriji se to podvlači glasom (u stripu oblikom slova): i u mačjem i u ljudskom obličju Morpheus progovara glasom Toma Sturridgea.

U ovoj priči i u seriji hoće se reći da je bog jedan i isti za sve, ali se svakoj posebnoj zajednici (mačaka ili ljudi, svejedno) javlja u obličju koje članovi te zajednice mogu da prepoznaju i prihvate. Pitanje za Porfirija – imaju li pederi svog boga i da li je taj bog jedan i isti sa Porfirijevim Bogom? Šta misli Porfirije, šta bi na to odgovorio Isus? A šta kaže Porfirije? Porfirije bi morao znati, u mnogo slučajeva, emancipacija potlačenih zajednica počinjala je tako što bi one prigrlile Isusa. Isusa bi prvo doživeli kao člana svoje potlačene zajednice: kao njen član, on bi davao snagu ostalima da se izbore za sebe, kao i nadu da mogu uspeti. Isus nije stajao kao štit za nepravdu, bio je simbol borbe protiv nepravde.

Vidi li Porfirije nepravdu kada se drugi i drugačiji od njega zlostavljaju i premlaćuju? A da može da priča s Isusom, šta misli Porfirije, šta bi mu Isus rekao na to što je on, Porfirije dakle, slep za nepravdu? Porfirije sleže ramenima, ne mari za Isusa, jer za ovdašnje hrišćane Isus kao učitelj mahom nije bitan. Kada se u našim školama postavljaju ciljevi za učenje veronauke, ne kaže se da đaci treba da čitaju jevanđelja i razumeju Isusove reči. Naprotiv, precizno se kaže da je cilj nastave veronauke da se deca utvrde u nacionalnom/etničkom identitetu. Sve suprotno od onoga što stoji u Novom zavetu. Pa se valjda zato Novi zavet i ne čita na časovima veronauke.

Dobro, još i da razumemo zašto đaci u školama to ne čitaju. Ali, Porfirije da ne čita – možda bi to ipak trebalo da nas čudi.

Lupiga.Com via Peščanik

Naslovna fotografija: HINA/EPA/Andrej Cukic