Prošlogodišnji pobednik na konkursu za “najruskiji film” je zapravo široka koprodukcija francuskih, nemačkih, holandskih i litvanskih kompanija, a reditelj je Ukrajinac Sergej Loznica, što mu ni u kojem slučaju ne ruši kredibilitet. Loznica je, naime, primarno autor dokumentarnih filmova sa fokusom na istorijske teme („Maidan“, „The Event“, „Austerlitz“), često izuzetnog umetničkog naboja i minimalističkog izraza, što i ne treba da čudi s obzirom da su autorovi raniji radovi bili sastavljeni isključivo od arhivskog materijala. Međutim, kada radi na igranim filmovima (ovo mu je treći po redu dugometražni, uz kratki segment na kompilaciji „Mostovi Sarajeva“), Loznica razmišlja van kalupa, posežući za eksperimentom i na narativnoj i na stilskoj ravni.

Naslov filma - "Krotka" - posuđen je od Dostojevskog i njegove kratke priče, ali nije reč o ekranizaciji (bilo ih je više, najpoznatija je Bressonova „La femme douce“ iz '60-ih), tako da je svaka sličnost ovlašna i svodi se samo na naslov i donekle na ton sa nešto ironijskog odmaka prema krotkosti ruskih žena. Više se sličnosti, međutim, može naći sa Gogoljem, Kafkom ili proznim opusom Čehova, dok drugi, poznatiji radovi Dostojevskog odjekuju u pozadini ove priče o mirnoj ženi koja se hvata ukoštac sa birokratijom, zatvorskim sistemom, državnom službom i prostom ljudskom zlobom.

A velike muke i velike izjave ponekad počinju tako banalnim stvarima kao što je neisporučen paket vraćen na adresu pošiljaoca. U pitanju je naslovna radnica na benzinskoj pumpi u dubokoj provinciji, bezimena mlada žena (Makovceva) kao što su bezimeni i svi drugi likovi. Paket je sadržavao potrepštine za njenog muža koji je u zatvoru (ona kaže na pravdi boga, drugi kažu zbog ubistva, i jedno i drugo je moguće u Rusiji) i ona kreće da istraži zašto je to tako. Njena odiseja kreće u pošti u obližnjem gradu gde njena pitanja ostaju neodgovorena, zapravo dočekana na nož od strane neprijateljski raspoložene službenice kojoj „nije posao“ da zna zašto se paketi vraćaju.

Naša junakinja ne odustaje, već kreće da stvar ispita na licu mesta, u zatvoru gde njen muž izdržava kaznu, da bi dobila sličnu odbijenicu bez obrazloženja ili bilo kakve informacije je li on živ, je li možda premešten i gde bi to moglo biti. Već put do tamo autobusom, vlakom i taksijem sa vozačem koji ispaljuje replike dostojne Orwellove „1984.“ je neprijatno iskustvo koje, slutimo, ne može dobro završiti kada čovek oboleo od tuberkuloze preti zarazom, lepo odeveni pijanci pevaju u slavu ruske vojske, a ludaci prete nuklearnim bombama zlim Amerikancima. Čak će se i svaki gest koji bi mogao naličiti na dobrotu i ljudskost, kao kad našu junakinju u zatvoru pokupi žena koja drži prenoćište „po razumnim cenama i bez drogeraša“, pretvoriti u okrutnu šalu.

Već sam put do cilja je vrlo neprijatno iskustvo, a tek kada se dođe na cilj ... (SCREENSHOT: YouTube)

Zamislite kako tek izgleda kada se u priču uključe i mafijaši i „veze“ u policiji te aktivisti za ljudska prava u Rusiji nazivani fašistima i stranim agentima u gradu u kome se tačno zna gde je kome mesto. To znači da će nasilje biti normalna pojava, od prebijanja do silovanja, i da se naša junakinja nalazi u paklu birokratije, korupcije, samovolje i moralne i materijalne bede, i da to vrlo dobro zna, ma koliko se krila iza stoičkog izraza lica.

A onda, negde pred kraj filma kojeg gotovo sigurno nećete gledati dvaput ako niste težak mazohist, Loznica okreće ton od sivog i surovog realizma (film je neodređen po pitanju tačne geografske lokacije i vremenskog perioda, barem dok se ne pojave mobilni telefoni, kompjuteri i oznake koje su ruske, a ne sovjetske) pojačanog snimanjem u latvijskom gradiću Daugavpils sa pretežno ruskom populacijom, pretežno sovjetskom arhitekturom i zloglasnim zatvorom iz istog perioda koji dominira pejzažom. Film postaje snolik, zapravo košmaran, fantastičan i nadrealan, kao nadahnuti pasaž iz literature 19. stoleća u kojem se svi likovi pojavljuju opet u kontekstu neke svečanosti sa puno govorancija na lokaciji u šumi gde je naša junakinja možda posebni gost, a možda glavno jelo.

Na tom mestu ruski klasici dobijaju vizuelizaciju nalik na onu koju bi im priredio psiho-mag, božanski šarlatan i veliki čileanski filmski autor ukrajinskih korena Alejandro Jodorovsky. I ta pasaža, ma koliko šokantna bila, nema za cilj samo da nas šokira i razmrda, već se sjajno uklapa u ostatak filma.

Naša junakinja možda postaje posebni gost, a možda glavno jelo (SCREENSHOT: YouTube)

Međutim, ma koliko priča obilovala detaljima, grafičkim i implicitnim, ona je ovde podređena ugođaju, toj muci, tugi i teskobi i uparena sa briljantnim tehničkim i stilskim rešenjima. Posao koji je obavio scenograf Kiril Šuvalov u kreaciji mesta zastalih u vremenu ili mesta van vremena je apsolutno sjajan, što se isto može reći i za dizajnera zvuka Vladimira Golovnickog, sjajnog rumunskog kamermana Olega Mutua čiji kadrovi možda jesu “rumunski” dugi, ali su potpuno drugačije komponirani i koncipirani, te za glavnu glumicu Vasilinu Makovcevu koja je sposobna da mikro-promenama na svom licu pokaže razinu patnje koju trpi.

Sve to se odvija pod budnim okom Sergeja Loznice koji nikome ne ostaje dužan, pa ni nama kao gledaocima, ali koji vrlo dobro pazi koliko će nam čega baciti direktno u lice, a šta će ostaviti na rubu kadra u drugom-trećem planu. U tom smislu, „Krotka“ je skoro pa barokno delo puno detalja na auditivnom i vizuelnom planu gde je pozadina jednako bitna kao i radnja, ako nije još i važnija.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/Krotkaja