Kad sebe obožajen i kako van kupus

E da, znan, totalno i bezobrazno narcisoidni naslov, već vas vidin kako se krstite sobadvi ruke pitajuć' se šta li mi je sad i čime li se pucan. Ali virujte mi, nascisoidna nisan, osim u svima dopuštenim dnevnin dozama čisto preživljavanja radi.

U principu se uopće na obožajen, iman mišljenje o sebi koje rađe ne bi podilila sa vama, iako inače s vama u zadnje vrime dilin i ono bez čega biste mogli, hehe. Nego, da se vratin na temu.

Vako to kod mene ide. 90% mog obitavanja na majčici Zemlji ja proveden mozgajući o potpuno nepotrebnin, svima jasnim stvarima. Npr. još uvik san opsjednuta dvama, trima krucijalnim filozofsko-prometno-tehnološkim pitanjima:

1. Kako avijoni mogu letit a da ne padnu

a i kad padnu, pali su iz sasvim drugačijih razloga, ali ne iz ONIH razloga zbog kojih san ja uvjerena da bi morali past. Padnu isto ka da ne lete, a ti razlozi me ne zanimaju. Npr. padnu jer neko kokne pilota pa se avijon sunovrati. Neš ti, pa to se more desit i vozaču autobusa. Ili jer mu se zapali krilo. Paz' ovo, avijoni ne padaju zbog jednostavne činjenice da je u biti nemoguće da onolika količina čelika leti, ne, nego padnu jer im se... zapalilo krilo?! Yeah, right. Ko da san ja Mujo iz Siska.

2. Kako brodovi mogu plovit a da ne potonu

Ovo pitanje nije se izrodilo iz mog nesuvislog toka misli, kako ste, sigurna san, odma pomislili. Naime, na javno objavljivanje ove moje dileme odlučila san se nakon nebrojenih znanstveno utemeljenih pokusa i eksperimenata jednostavnon dalmatinskon metodon „Kamena s ramena pa u more“.

Staneš uz more, izabereš najmanji, pazi, najmanji mogući kamenčić na plaži, i itneš ga u more.

Šta se dešava? On...TONE. Da, dragi moji, kad se montirate na plažu umisto šta buljite u izgorene Čehinje/oli galebove bilo bi van pametnije radit nešto za dobrobit čovječanstva jerbo će nan inače mazat oči ko vi Čehinjama leđa sve dok ne umremo. U zabludi. Da ona (opet) nepregledna količina čelika, opremljena krmon i provon može plovit! Rezultat testa je uvik isti: koliko god kamenčić itnut u more bija težak, ili lak, on tone. Pa se vi sad vozajte trajektiman. Ja ću se držat kraja. A, taj kraj nije Sisak, da se razumimo.

I opet, kad se brod potopi, zamisli, to nije zato šta to NE MOŽE plovit, nego zato šta ga je privrnila orkanska bura ili jugo ili štatijaznan šta sve nisu izmislili ne bi li nas i dalje mantali!! Yeah, right.

3. Kako ja mogu čut glas čovika s druge strane žice

Ako naprimjer živite u Splitu i virujete da stvarno morete sidit na kauču u svom dnevnom boravku usrid Varoša i, ekšjueli, čut glas strine koja živi u Zagrebu, onda ste nepovratno zavedeni i moj trud je uzaludan. Aj, još nekako, dok je postojala samo fiksna telefonija. Tu san na trenutke mogla vizualizirat neku žicu koja je provučena od Splita do Zagreba. I onda tu žicu razvukuju ispo zemlje neki mali ljudi zaposleni od strane telekomunikacija da vuku žicu u pravcu u kojem je izvršen poziv.

Ipak, kako mi je i to bilo malo sumnjivo, radila san pokuse i nakon šta bi završila razgovor sa strinom u Zabregu odma bi isti čas okrenila broj tetke u nekoj pripizdini do koje se NE MOŽE provuć žica, naprimjer na Visu, ili na Jabuci, i sad bi ja ka tribala virovat da ti mali judi mogu od Zagreba do Visa dotrčat za jenu minutu, i to skupa sa svin onin kolutovima žice na leđima? Hellooou?!? Kako van kupus.

Mislin da nakon ovoga ne moran objašnjavat i crtat van kako onda morete čut nekoga bežičnon telefonijon. Pa, pametni ste judi, bogamu. Da niste, oli bi uopće čitali moj blog, jel' te.

Zašto san van navela sve ove moje, u biti, poprilično intimne dileme? Zato šta eto zbog tih dilema sebe ponekad obožajen.

A najviše se obožajen kad stojin za sudoperon i peren suđe, a u tom trenu na radiju počne svirat „I'm walking on sunshine, jeee jeeee“, pa bacin spužvu, i pijate, protresen glavušon da mi se kosa iz pristojne i čedne i dosadne punđa-kućanica frizure pritvori u Tina-Turner-raskuštrana-dobra-koka-u-godinama frizuru, nakeljin se na livi bok a desnin mrdan, amo tamo tamo amo i drečin se sa žlicon od juve isprid usta namisto mikrofonon.

Onda se sa livog pribacin na desni bok a livin mrdan, ali sad još ukjučin u performans ono mrdanje glavon ka iz one pisme Wok lajk en Eđipšn. E, tad se stvarno volin.

Štagod vi mislili o tomen.

DODATAK: Komentatorica "a" mi je puno pomogla jer evo i ona je radila eksperimente i došla do skoro potpuno istih saznanja, tako da sad vidite da san očito u pravu i da nisan munjena ka šta bi se na prvi pogled dalo pomislit:

"ajme, to sve i mene muci.

sta se aviona tice, pokuse san i sama radila. dosla u neku radnju i trazila celik, da mi bude sve, znas, po propisu. pita me barba, 'a sta ce ti, cerce, celik?'. pa san ja najnormalnije rekla da za avion. pa mi je on da mali komad i pita da jel mi dosta za avion. pa san ja rekla da je. onda me vise nista nije pita.

uglavnom, kolko god ja taj celik bacala u zrak, on je meni svaki put nepogresivo pada na pod. e, pa, ja u avion necu.

a sta se mali ljudi tice, i tu teoriju san imala. znaci, ti nesto kazes, onaj prvi do tvoje slusalice to upanti i prinosi onom sljedecem u zici pa taj sljedeci onom sljedecem sve tako dok ne dodje do covika kojin zapravo pricas. ka stafeta, razumis, samo od rici. zato glas osobe s kojon pricas drugacije zvuci priko telefona, jer se izgubi u tin silnin patuljcima, a i niko ne more oponasat neciji glas bas sto posto tocno, jel. i zato se ljudi nekad i krivo svate priko telefona, jer patuljci digod ne upante tocno. sta's, nije ni njima lako.

a vlada prisluskiva razgovore tako da potplati par patuljaka, najnormalnija stvar.

e, al onda san se spetljala s ovin momkon i on ima dvi godine govori te nece avion past te ne valja ti pokus te ma kakvi mali ljudi jesi ti normalna zeno bozja odakle tebi te pizdarije u glavu.

sta ce jadan, kad ne konta.

nije sve za svakoga.

srica njegova pa je mene nasa, ne znan ko bi ga inace tako nedokaznoga i trpio"

Lupiga.Com