Pripovijetka „Skupa Vitina jetra“ objavljena je u projektu Odvažnost sjećanja koji je pokrenuo ugledni njemački književni časopis die horen, u suradnji s Goethe-Institutom, namjeravajući otvoriti povijesno i emocionalno opterećena iskustva naroda Jugoistočne Europe u kojoj je svaka zemlja sa svojim susjedima barem jednom bila u sukobu. Pripovijetka albanske autorice Else Demo u prijevodu na bosanski Nailje Malja Imami.

Skupa Vitina jetra

U postkomunističkoj Albaniji ambasade su >postale islednici.

Domovina se ne dobija već je ratni trofej koji će ti na oltaru tražiti od tebe Ifigeniju.

- Ime?

- Sabri.

- Prezime?

- Doko.

- Godište?

- 42.

- Dijagnostifikovano, kada?

- Dvehiljade druge.

- Jeste li pokušali i drugi put da ga vodite van?

- U Grčkoj.

- Zašto u Grčkoj?

- Cela naša porodica živi tamo. Mislili smo da je bolje tu nego negde drugde gde nemamo nikoga.

- Čime se izdržavate?

- Zakupio sam malu krojačku radionicu. U njoj radim sa ćerkom. Ovde ljudi iako nemaju novaca, ne štede, jer misle da je bolje da kupe gotovu odeću nego da je sašiju.

Vita razočarana izašla je u hodnik zbog onog „ljudi iako nemaju novaca, ne štede“. To je bio prvi susret s jednim ministrom zdravlja i to u bolnici. Biku, to je nadimak njenog supruga, posmatrao je bolesnike, umorne, ali umorniji od njih bili su ljudi koji su im došli u posetu.

Vita je podigla ćepenak krojačke radnje. Iznad vrata moglo se pročitati: engleski stil.

Usput je držala za ruku Bika. Imao je tanke prste. Pocrnele. Usne takođe, pocrnele kao da ih je mazao kupinama. Biku je ličio na dete koje bere kupine. Na malo dete koje je ostavilo igračke zbog krčanja u stomaku i otišlo da bere kupine da bi utolilo neobjašnjivu čežnju. Takvu boju je imala i njegova jetra. Najcrnja od svih organa. Taj komadić organa verovatno je izgledao kao zakrpa od kupina, izgrickan, izjeden. Da je nastavio dalje da se razara tim tempom, bio bi sav izjeden, postao bi dronjak.

Ti istančani prsti koji su seViti činili kao da su mokri, zatezali su magnetni šrafciger čak nasilno su fiksirali i sitne šrafove u časovniku. Biku je ubijao vreme odvrćući i zavrćući časovnike i električne stvari koje zahtevaju koncentraciju. Koncentracija ubija vreme, a vreme traži akciju. Kada leži na krevetu ili sedi na zadnjici i miluje mačora, izgleda kao u nekoj nedođiji. Spreman je da radi bez predaha. Ali kako može da radi u nedođiji. Njegova jetra je jedna nedođija. Bez ijedne orijentacije, bez ijednog znaka.

Trebalo je s lokalnom anestezijom da mu se upije predeo njegove jetre. Da se sa spoljašnje strane prodre špricem kako bi mu se uzelo parče jetre. Ali on je pao u stanje kolapsa. Dva puta se pokušali, dok ga je čekala Vita, jednom pored poluotvorenih vrata, a drugi put iza zatvorenih vrata kada je čula njegov usporeni pad i odmah je ušla da ga vidi. Ali ovaj posao, koji se naziva biopsija, odlučučujući je. Bio je najbolji test da bi se odredila razmera izjedene i iritirane jetre, zatim da se odredi vrsta terapije, doza kojom bi se ubuduće nastavilo, jer svako dotadašnje lečenje bilo je uzaludno. Doza mu se određivala po njegovoj reakciji. Za laboratorijsku dijagnozu za upala jetre više nije bilo mesta. Pacijent je prešao u cirozu, a ciroza zahteva transplantaciju, mada virus može da se ponovo javi i posle transplantacije.

- S Bikovim telom se ekperimentiše.

- Ako pomoć bude brza, suprug će ti dugo živeti.

Dan kada je Vita bila držala Bika za ruku, usput dok su se vraćali sa susreta sa ministrom, koji je njegovoj supruzi rekao da Albanija nema nikakav sporazuma sa stranim državama o obavljanju transplantacije jetre. Jedina šansa koja je ostala, jeste izdavanje verbalne note od strane Ministarstva zdravlja ambasadama susednih država, za izdavanje vize Sabriji kako bi mogao da ode u neku bolnicu, negde u Grčkoj ili Italiji, gde bi mu se obavila tranplantacija jetre. Suprug je trebalo da bude rezidentan u mestu gde je trebalo da se obavi hirurška intervencija. Potrebna mu je viza, dugoročna viza, potrebna je viza za oboje, supruga i suprugu, i mnogo novaca.

- To košta, - rekao je ministar bez uvijanja.

- Moj suprug prima invalidsku penziju od 7.200 leka. Šest prvih meseci lečenje mu je obezbedila moja porodica. Svake nedelje po 114 dolara. Da nam nije država u poslednje vreme obezbedila novac za lečenje koje je koštalo i do 3000 evra mesečno, mi ništa ne bismo uradili.

- Razumem - rekao je ministar samo da bi nešto izustio, koji bez obzira što mu koreni potiču od nacionalne manjine, ispričao je da pravi pasoš za čoveka, u ovoj zemlji gde su običaji važniji od dela, ako ima poštovano ime. Njegovo prezime, latinskog porekla, imalo je značenje nešto kao „sam“ ili „usamljen“. Kao ministar grčke nacionalne manjine on je bio shvatio da kada nemaš ništa drugo u rukama, tonom strpljivog oca naspram ovih Albanaca koji se zapale za tren, kao da su natopljeni gasom, čini da ostane zapamćen za dobro a da nije ni makao prstom niti uradio neku reformu. Tako se to zvalo u administraciji ove države izbacivanje s posla pripadnika opozicije i zapošljavanje militanata.

- Onda nam pomognite, gospodine ministre?

- Uradiću sve što budem mogao.

- Roditelji su našli u Atini bolnicu koja garantuje tačnu dijagnozu. Ne tražimo materijalnu pomoć da ga leči država. Ne pada nam više napamet. S državom ne možemo ništa postići, znam... Spremni smo da prodamo kuću, možemo podići kredit... ako treba... postaću davalac organa.

- Mogu da zamislim, - potresao se nonšalatni ministar koji je tog trenutka ženi izgledao kao običan čovek među običnim ljudima, dok sedam godina čekanja, eto, jedan momenat kao ovaj koji pruža izlaz fatalnim situacijama. - Mogu da zamislim, - ponovio je on, - sada transplantacija jetre može da se obavi ne samo organom sa leša već i od živih davalaca ako se poklapa. Suprug je osećao bol iznad jetre, na desnoj strani stomaka, tačno ispod grudnog koša. Ali ga stvarno nije bilo. Osećao je umor, koji je gori nego bol. Bez snage. Muškarac bez snage.

- Gađenje?

- Biku se ne prenemaže.

- Povraćanje.

- Maltene nikad.

- Nervozan?

- Više umoran, doktore. Izgubio je koncentraciju. Kao što ste videli i težinu. Visok je 1 i 70, a težak 60 i nešto kila, ne više.

- Mokrenje?

- Malo otežano, a mokraća mu je kao koka-kola.

- Kako spava?

- Ne mogu reći da se budi ujutro, jer je čitave noći bez sna.

- Je l’ ima temperaturu?

- Ako ne oseća bolove, ima temperaturu. Ako nema temperaturu, ima nesanicu... plus psihološka strana... prodali smo kuću... čekamo vize.

- Treba izbegavati faktore rizika...

Vita je želela da dodirne Bikove prste. Namrštio je čelo pri pomisli da ona kao ona glava od zove službenika grčke ambasade koji održava red i sigurnost podnosilaca za vizu u dvorištu konzulata okruženom zidovima, a nad zidovima rešetke, i na ćoškovima zidova

kamere, će mu otkriti intimnost. Riđokosi civilni čuvar je želeo da se zabavi svojim albanskim jezikom dok je čitao imena sa liste. Lice bi mu se ozarilo kada bi pročitao imena kao što su Jana, Harila, Maria, Petro, Jorgo, Margarita, Kristać, Dimitrać, Nasi, Trifon... Na licima onih koji su stajali se video osmeh kako ovaj dobroćudni Grk nastoji da vreme svog boravka u Albaniji iskoristi da upozna domaće ljude. Da je zavisilo to od njega on bi učinio nešto više za te ljude koji čekaju u redu.

Ali oni koji su se nasmešili s ritualima ovoga Grka, zbunjeni otvorala im se usta sama od sebe, ili bi se od dosade na čelu javljala omega kada bi čuvar ostavljao šoljicu kafe s filterom na spoljašnoj strani šaltera, i trkom dotrčao i zaustavio se sasvim blizu lica kao da želi da ugrize nos onome kome je viknuo da stiša glas, drugom da ne koristi mobilni telefon, ostalima da poštuje fiksnu telefonsku liniju, da ugasi cigaretu, jedan policajac sa uniformom sa simbolom orla na ramenu koji je pljuvao nešto ka vatru iz kljuna, ali ovde mu nije pomogla ni odeća koju je obukao, niti njegov orao, niti koža ako bude zatrebalo.

Treba izbegavati faktore rizika, ponovila je u sebi Vita lekarevu poruku. Unutar šaltera usta riđokosoga se razjape za jedan prženi krompir s tanjira. Službenik obezbeđenja se vratio na svoje mesto i nešto proklomentarisao o čoveku s policijskom uniformom, dok je s licem iza stakla koji ih je sada nešto pitao.

- Zašto želite da idite u Grčku?

- Zbog zdravstvenih razloga moga supruga.

- Ko pokriva troškove?

- Moji roditelji.

- Gde ćeš boraviti?

- Kod mojih roditelja.

- Šta će da radi tvoj suprug tamo?

- Biopsiju jetre. Lekari nas čekaju.

Žena iza stakla sa očima kao u guštera, šarene, hladne kao da želi da kaže: đineka,

đineka, ja vas nisam pitala da li vas čekaju lekari ili ne. Niti verbalna nota ne čini vas boljim i privilegovanim od ostalih koji čekaju u redu. Ali engleski joj nije pomagao da dostojanstveno izrazi superiornost svoga pravilnog mišljenja koji nalažu propisi i zakoni obema ženama, jedne naspram drugoj, s jedne i druge strane stakla.

Žena u šalteru koja nije uopšte krila svoju napetost baci oštar gušterski pogled na dosije bračnog para Doko, kontrolišući redom pečate i potpise po papirima.

Ne pokazujući svoj sada već izmorene gušterski pogled, ona je rekla prevoditeljki za albanski jezik kraj sebe da bračni par Doko treba da se javi 7. januara u grčku ambasadu.

Sabriji Dokou 7. januara je uručena grčka viza, besplatna viza, zbog zdravstvenih razloga. Vita Doko je odbijena sa obrazloženjem: ne ispunjava potrebne uslove. Na službenom papiru pisalo je: vi možete da se žalite u roku od 90 dana Minstarstvu inostranih poslova Grčke. Njen suprug dobio je tromesečnu vizu za 30 dana boravka. Tokom ta 3 meseca mogao je da iskoristi 30 dana. Ali ta viza bila je neupotrebljiva pošto nije mogao da pođe bez Vite.

I nije krenuo. Smestio se u bolnici iako nije bio bolestan, da bi dobio medicinsku pomoć da bi se pripremio da krene na put, što znači, da dobije neke serume, obične preparate, mineralnu so. Sada je na jetri počela da mu se skuplja voda i on je uzimao samo sredstva za pražnjenje i jedan preparat koji mu je stigao iz Amerike, preparat na biljnoj osnovi važan za jetru, čistio ju je od otrova. Suprug je ojačao. Bio je to možda najbolji njegov period. Vita se vratila iz Ministarstva inostranih poslova gde je tražila da joj se jasno kaže šta je ona pogrešila u postupku. Ponovo je podnela zahtev grčkoj ambasadi. Penjala se stepenicama zgrade. Setila se reči Bikovog lekara: treba izbegavati faktore rizika. Koji su oni bili ovoga puta? Kuću je bila prodata. Ubrzo su se smestiti u jednu drugu pod kirijom.

Sa tog ulaza čuo je toliko puta susetku kako doziva svoju ćerku na sav glas: Fiora, oj, Fiora, pao ti deda niz stepenice. Biku je sišao i podizao oca. Starac, u polusvesnom stanju bi vukao noge po stepenicama, dok ruka koja mu je bila zdravija nego u sina, visila bi kao klatno nad nevidljivom ranom, iznad jetre. Viti je zastao dah na stepeništu gde njen suprug iz dana u dan vukao svog pijanog oca. Sećala se susetkinog podsmešljivog glasa Fiori oj Fiori, otac ti je pao... i glas bi joj zastao u grlu. Planovi su krenuli suprotnim pravcem.

Te večeri Bik je pretrpeo moždani udar.

U poluležećem stavu u krevetu na Gastrohepatologiji povraćao je krv. Povraćao je iz dubine stomaka, bujicu krvi obilnu kao oblak. Kad je prestao iznemoglo Bikuovo telo se skupilo kao noćno cveće na Vitovim grudima. Glava mu je nalegla na ženino rame. Iz nje je izbio jedan kao tuđi hrapavi glas „srce moje“. Prigrlila je čvrsto supruga koji se bio smanjio i koji nije bio u stanju ni da bekne više. Biku je pao u komi pet dana. Iz koje se nije povratio.

***

Došao je dan kada je Vita trebalo da se javi ambasadi. Prvo je mislila da ne ide uopšte. Bili joj su se pomešali prkos, zla sudbina, nervi, pravo koje zahtevala, iako joj je išlo ovako kako joj je išlo. Otišla je tamo. U hodniku ambasade sedela je u neverici. Šta da im kaže?

U međuvremenu birokrate su se pravile važne pred njom, a jedna devoja joj je rekla: o vama govore, gospođo. U predsoblju ispred šaltera njoj se činilo kao da oni znaju sve. Ljudi na redu rekli su joj da čeka. Ona je odlučila da ovde zaigra igru. Rekla im je da želi da priča sa onim ko je odgovoran, ko je razmatrao dosije Dokoa. Ponovo su joj rekli da mora da čeka.

Žena je izašla i stajala u dvorištu ispred ambasade. Sela je na travi. Posle četvrt časa zazvonilo je telefon njenog supruga. Bio je ženski glas, na albanskom.

- Želimo da razgovaramo sa gospodinom Sabi Dokom.

- Možete li da se predstavite, gospođo?

- Nije mi dozvoljeno, gospođo.

- Ja sam njegova supruga.

- Gde je vaš suprug?

- Ovaj je telefon moga supruga, ali je kod mene.

Veza se iznenada prekinula. Odmah zatim zazvoni Vitov telefon.

- Opet vi, gospođo?

- Da, ponovo ja.

- Zašto ti imaš oba telefona?

- Imam ih.

- Ne razumem.

- Ni ja ne razumem. Da li je normalna procedura da se ljudima koji traže vizu telefonira preko mobilnog telefona?

- Me želimo da razgovaramo sa tvojim suprugom.

- Moj suprug je kod kuće.

Zatim je odmah dodala: - Vi želite da govorite sa mojim suprugom, ja tražim susret sa konzulom ili sa ambasadorom.

- Zašto, povodom kog zahteva?

- Povodom prvog zahteva.

Glas s druge strane zaćuta za trenutak, a zatim reče: - Pozvaćemo vas jer sada nemoguće da vas povežemo sa konzulom ili sa ambasadorom.

Tokom čitave nedelje Vita je u sebi tražila objašnjenje. Glava samo što joj nije pukla. Neprestano je ponavljala banalne argumente: bolesniku se izdaje viza, njoj ne jer zato što se neće vratiti više.

Ponovo je javio ženski glas iz ambasade.

- Da li razgovaram sa gospođom Doko?

- Da.

- Kako je sada vaš suprug?

- Zašto me pitaš o mom suprugu kada znaš kako je moj suprug?

- Ne, ne znamo.

- Vi to dobro znate od onog dana kada sam došla u ambasadi.

- A zašto ste onda rekli da je suprug kod kuće?

- Suprug je u svojoj kući ali nisam ni rekla u kojoj kući. Ako vi želite da znate adresu moga supruga, ja ću vam poslati. Želim da znam ko će biti odgovoran za mog supruga koji je ovo doživeo?

- A šta vi sada tražite, je l’ i dalje tražite vizu?

- Šta ja tražim, treda da znate vi veoma dobro i treba da znate da ja nisam izgubila samo supruga, nego sam izgubila i kuću. Moja deca su na ulici. Ja želim da znam da li si ti lično odgovorna što ste odbili moju vizu? Ili za ovo što se meni desilo?

Tišina.

- Ako vi niste odgovorni, draga gospođo, neću da razgovaram uopšte sa vama. Ja sam tražila susret sa konzulom ili sa ambasadorom.

- Zašto vi želite da razgovarata za konzulom ili sa ambasadorom i da mu kažete to stvarno?

- Da.

- Je l’ vi znate grčki?

- Nema potrebe da znam grčki, uzeću prevodioca.

- Ne, ne dozvoljava se prevodilac, - čuo se glas.

- Onda konzul ili ambasador treba da znaju neki strani jezik. Tako da to nije prepreka.

- Obavestiću vas, 3005900.

- Ne, ne želim da me obavestite. Želim da me zovete i da mi kažete pozitivan ili negativan odgovor pravo u lice. Ja želim da vas gledam u oči.

Drugu nedelju marta, Viti je odobrena grčka viza. Poslali su joj poruku preko mobilnog telefona. Da li su joj jednomesečnu vizu. Mislila je da ide dalje, da pita ambasadora ili konzula ili nekog odgovornog službenika šta oni misle da ona može da uradi sa vizom od mesec dana. Ali zatim je rekla, živimo u Albaniji, šta imam od toga. Da gubi živce u vreme kada je trebalo da dobije nešto, bar da zna ko je odgovoran i ko je taj koji odlučuje o životu i smrti čoveka. Ko je taj čovek toliko moćan.

Mislila je da ide da traži pomoć u Ministarstvu inostranih poslova Albanije, ali šta oni mogu učiniti za nju. Vita ode tamo. Nisu joj dali službeni odgovor. Jedini odgovor koji su joj dali je bio neslužben: mi smo nemoćni prema grčkoj ambasadi.

Ova država je i za još jednog pojedinca bila veoma nemoćna, i da bi se se žalila a kamoli da traži od njih objašnjenje, da bi dobio jedan odgovor gde je ona pogrešila kada je predala dokumente. Ni to ne možeš dobiti ovde uopšte, reče ona u sebi. Šta ostaje posle toga? Ne više faktor rizika, prisetila se uzaludne preporuke doktora.

***

Sabri Doko je umro 19. februara 2009. godine, mesec i po nakon što mu je dodeljena grčka viza, ali ne i njegovoj supruzi. Jedan dnevni list u glavnom gradu je pisao: „Sabri Doko je umro usled cerebralne agonije u 42. godini života. On je 8 godina patio od upale jetre i bila mu je potrebna transplantacija. Njegova kuća tokom svih ovih godina bila je Odeljenje gastrohepatologije u paviljonu gastroentrologije u Bolničkom univerzitetskom centru „Majka Tereza“. Iza sebe je ostavio dve ćerkice i suprugu. Toliko godina je odlazio u razne državne institucije, ne nalazeći pomoć, dok mu je tragičan kraj zapečatila grčka ambasada koje je odbila da izda vizu njegovoj supruzi.“

Mesec dana kasnije umro mu je i otac. Odbijao je da jede i da pije. Vita nije napustila Albaniju sa turističkom vizom od 30 dana koju je dobila od grčke ambasade tri nedelje posle smrti njenog supruga.

Lupiga.Com