Nada Esperanza de Bilanović Šakić u društvu s Marijom Majom Buždon Slomić, upraviteljicom ženskog dijela ustaškog logora Stara Gradiška. I dok je prva uspjela emigrirati u Argentinu, druga je nakon pada NDH po kratkom postupku osuđena na smrt i pogubljena. U trenutku kada je proglašena NDH, Šakić je imala 15, a Buždon 18 godina. Šakić je Hrvatskoj izručena 1998. godine, ali istraga nije urodila plodom te sudski postupak zbog nedostatka dokaza protiv nje nikada nije pokrenut (by Lupiga)

Reč je, da se odmah razumemo, o brukanje sebe. Na ovom mestu više je puta savetovano, upozoravano i opominjano na temu naše sklonosti da od sebe pravimo budale i sramotimo sebe i državu bez ikakve potrebe. Ponekad pomislim da bi tu trebalo i psihijatrijske pomoći, jer simptomi očito ukazuju na neku duboku frustraciju i skoro samoubilačke nesvesne nagone. O tome svedoče i naročita upornost i marljivost u ponavljanju brukanja.

Molim vas: iz nekog razloga naše pravosuđe setilo se da baš prošle nedelje raspiše poternicu za izvesnom Nadom Šakić, zvanom u Argentini i „Esperanza“. Na veliku žalost svih antifašista i ostalih pristojnih ljudi (pleonazam!), ta je osoba (85 godina) preminula u Gospodinu 5. februara ove godine, pa joj neće biti suđeno - osim Tamo, na Poslednjem Informativnom Razgovoru. I to je neka uteha...

Ta Šakićka, dakle, ispustila je svoju veoma grešnu dušu (dušu?) u Zagrebu, u najboljem staračkom domu na Ksaveru. Čujem da joj je grad Zagreb (Milan Bandić) plaćao dom; nikakvo čudo: Višnja Pavelić, od oca Ante, živi u velikom stanu u Zagrebu koji joj je vraćen. Stan je 1941. otet od Jevreja koji su završili u Jasenovcu. Nada Šakić bila je udovica ratnog zločinca Dinka Šakića i ratna zločinka sama. Dinko je bio zapovednik Jasenovca, a Nada visoki oficir UNS (Ustaška nadzorna služba) i pomoćnica zloglasne Maje Buždon, zapovednice ženskih logora. Ne bih ulazio u detalje; možete da ih zamislite i sami: nož, žica, krvave uniforme svakog jutra i u tom pravcu. Kad je đavo odneo šalu, Šakići su preko Blajburga na vreme zbrisali u Argentinu uz pomoć delova Svete matere rimske katoličke crkve, tzv. štakorskim stazama. Dinko je izručen Hrvatskoj 1998. i 1999. popio je maksimalnih 20 godina; umro je u zatvorskoj bolnici 2007. Nada se provukla - još jednom (eh, taj Blajburg...).

Sve se to, dakle, znalo od početka; činjenično stanje, što kažu pravnici, nije se promenilo nimalo od 1945. Sada je neko ovde stidljivo prošaputao da je, eto, istraga protiv nje bila pokrenuta još 1998. Dobro, znamo kako je to išlo tada, duža je to priča. Tužilaštvo za ratne zločine osnovano je 2003. Zašto poternica za Nadom Šakić nije bila raspisana tada? Šta su čekali? Sada slušamo kako, eto, tužilaštvo nije dobilo zvaničnu umrlicu na ime Nada Šakić; treba li im i na međunarodnom obrascu i sa apostilom? Srbija u Zagrebu ima oficire za vezu sa hrvatskim vlastima; vest da je Šakićka odapela bila je opštepoznata u Hrvatskoj; činjenica, dakle, nije bila sporna. Onda je neko rekao da se „u Argentini za 300 dolara dobije umrlica“. Alo: nije u Argentini, idioti, nego je u Zagrebu, toliko ste mogli da znate. Nikakvog problema nije bilo da se u Zagrebu to proveri kod nadležnih instanci. Ali ne: oni raspisuju donekle okasnelu poternicu, naš biro Interpola može samo da je prosledi dalje, jer njih niko ne pita i - eto nama nove bruke.

I šta se događa? Sedim tako u kafani u petak s dobrim ljudima i lepim ženama, kad krenu SMS poruke: da gde je ta Nada Šakić? U Argentini ili u Hrvatskoj? Proverim opet u Zagrebu i javim ljudima i kolegama da je umrla još 5. februara u Zagrebu. A zašto onda Srbija raspisuje poternicu? Pa, ne znam, kažem. Onda se javi moj prijatelj i kolega iz Zagreba, Boris Rašeta: „Daj reci onima tvojima da se više ne sramote!“. Jurišić, Ganić, Purda, Divjak; i sada mrtva Nada Šakić.

Ne: ne prihvatam nikakve izgovore tipa „nismo dobili umrlicu“. Plaćeni ste - i to veoma dobro! - da mislite i da radite nešto. Elementarni obaveštajni rad, građani! Imate „pozicije“ u Zagrebu, legalne, štaviše u dobrim odnosima s tamošnjim vlastima; čitate novine - ako ništa drugo! Pa proverite prvo! Sve je to, ajde, dobro, da kažemo „šlamperaj“ debeloguzih birokrata koje mrzi i da misle. Vest da je Nada Šakić odapela objavljena je, uostalom, blagovremeno u listu stručnom i nadasve kompetentnom, ali ga oni ne čitaju. Ne: oni iskopavaju Dražu, na čelu sa sve Bilijem Homenom. Da su Nadu Šakić zatražili za njenog grešnog života, bilo bi to drugo: mogli bi tada da brukaju Hrvatsku umesto sami sebe - i to da je brukaju s punim moralnim pravom. Oni tamo bi pre sami krepali nego da je izruče Srbiji (uvredila bi se neoustaška desnica za čijom ljubavlju svi venu: i HDZ i SDP; šta bi rekao Marko Perković Thompson M1A1?); na kraju bi morali da joj sude sami, jer je predmet skandalozan do neba i neizbežan kad ga neko već jednom pokrene. To što je Šakićka bila u poodmaklim godinama nije smetnja: eno vam Demjanjuka u Nemačkoj, Kepiroa, Egnera, Ašnera. Nacisti, njihovi pomagači i kamarila domaćih izdajnika ima da pomru po zatvorima, pa makar odsedeli dva dana do smrti.

Opet je, dakle, reč o istome: o razlikovanju ispravnog i pogrešnog. Ispravno bi bilo raspisivanje poternice za Nadom Šakić za njenog života; pogrešno je posle njene smrti. Je l’ to barem jasno?

Nije. Ona narikača Čotrić sada hoće da uvede „Dražindan“ kao državni praznik. Onaj osuđeni terorista Zvonko Bušić („posudio zrakoplov“ i pritom ubio policajca u SAD) sada osniva koaliciju desnih stranaka i predvodi demonstracije zbog hapšenja Brodarca i Milankovića koji su, eto, samo ubijali Srbe po Sisku na veliko, po sistemu „noć i magla“ (Nach und Nebel). Pa to je radila i Nada Šakić. I još neki ovde.

Lupiga.Com via Danas