Radila bi ja nešto drugo, ali ko će meni dat posa?
U nastavku serijala „Nevidljive žene s ugla ulice“ donosimo prvi dio reportaže iz splitskog Đardina, gradskog parka kod Dioklecijanove palače, od devedesetih godina središta splitske prostitucije, mjesta na kojem se uglavnom okupljaju dugogodišnje ovisnice o drogama. Parafrazirajući jednu američku seriju: „Ovo su njihove priče“.
PROSTITUCIJA U SPLITSKOM ĐARDINU (II): Ne mogu ja kasno ostajat vani, šta će mi mater reć'
NEVIDLJIVE ŽENE S UGLA ULICE: Kako prostituciju vide domaći mediji
„Policija nas ne dira. A zašto bi nas i dirala? Šta mi radimo, samo stojimo tu. Mogu ti nešto samo ako te u'vate na djelu. A to ako se i desi, progledaju ti kroz prste“, objašnjavaju mi gotovo uglas žene koje večer provode u splitskom đardinu - Andrea (36), Sanja (42) i Lucija (oko 50 godina). Ova imena nadjenuli smo im samo za ovu priliku, kako bismo sačuvali njihov identitet. Iz istog razloga ih nismo niti fotografirali.
Ipak Sanja je jednom uhvaćena na djelu. Provela je noć u postaji te zaradila globu, odnosno sedam dana zatvora.
„Davno je to bilo. Uhvatili su me tu odmah kraj đardina, na Bedemu“, prisjetila se kolutajući očima.
„A šta'š“, kaže dok grije ruke i cupka u čizmama do koljena u mjestu. Kosa joj je duga, uredna, lice našminkano, no ne dovoljno da prikrije životni stil koji prakticira godinama.
Kraj nje čuči Andrea, umorna od stajanja. Taj joj položaj odgovara više od sjedenja na hladnom zidiću. Nju je pak uhvatila policija dva puta, ali zbog krađe.
„O'di u parku nikad. Jedanput samo su mi bili došli reći kad sam stala kraj gimnazije da smetan ovima što prodaju na bancima pa sam se makla“, kaže.
Od devedesetih godina ovo je središta splitske prostitucije, mjesto na kojem se uglavnom okupljaju dugogodišnje ovisnice o drogama (FOTO. Lupiga.Com)
I doista, kasnije tu večer dok sjedimo na zidiću u parku dolaze policajci u civilu, mlađi muškarac i žena. Taj dan ih je nešto više u gradu nego inače. Legitimiraju nas. Znaju se međusobno. Obraćaju se Andrei koja nema osobnu iskaznicu. Progledat će joj kroz prste, ali morala bi je nositi sa sobom, kazna je velika. Barem za nju.
„Nije uvijek policija bila ovakva“, kaže mi Lucija nakon što policajci odu. Prisjeća se vremena tijekom i nakon rata. Policija je tad znala, kaže, biti gruba, odvoditi ih sa strane. No, oni ih previše ne zanimaju, kao ni zakon. Legalizacija, dekriminalizacija, na ta pitanja odmahuju glavom. Imaju prečih briga. Andrea mora kupiti novine, nedostaju joj dvije kune.
„Moram kupit' starom novine, četvrtak je, zbog programa“, kaže. Pitam tko je stari. Odgovara da je to čovjek kod kojeg živi.
„Podstanarka sam, živim tu blizu kod jednog starijeg čovika. Malo mu čistim i tako to, pa ne plaćan ništa. On je '32. godište. Pomogne on meni, ja pijen neke tablete. On ima mirovinu. A i ja njemu pomognem kad nema. Ima neku ovrhu pa mu pola penzije uzme, ostane mu 1.900 kuna. Od toga živimo. Kad ostanemo bez para, onda ja donesem kući, nekad 30, nekad 50 kuna. Zavisi. Ja ispod sto kuna ne idem doma, dok ne zaradim. Tu sam u tog staroga, tri godine, on me prihvatija. Jedan prijatelj mi je reka za njega. Prije mene je u njega živila jedna druga. On mene nikad nije taka, a spavam s njim u krevetu, ja njemu samo čistim“, govori mi Andrea.
Na pitanje kako je počela dolaziti ovdje kaže: „Kao i svi. Kad san se počela drogirat“. Imala je 16 godina.
„Sićan te se ja kad si došla prvi put. Imala si dugu kuštravu kosu. Ka grivu. Odma te uvatija A.“, ubacuje se uglavnom samozatajna Sanja,
„Je, odma“, rezignirano će Andrea. Danas, kosa joj je zavezana u rep, odjevena je u trenirku i jeans jaknu, nema šminke na licu.
„Ja sam sa svojom školom i mogla naći nešto, ali nisam se trudila. Završila sam trgovačku školu. Radila sam kratko, mater mi je bila našla posao. Prodavala sam odjeću. Godinu i po dana. I onda me šefica uvatila i rekla mojoj materi. 'Jesi mi prijateljica, ali ne mogu tolerirati situaciju da se drogira'. Tako joj je rekla“, prisjeća se Andrea. Odmahujući glavom nastavlja: „Koliko sam ja u parku? Nekih 13 godina“, računa. Od 1998. do 2003. godine bila je u Španjolskoj u komuni i tri godine kod brata u Nizozemskoj.
„To me mater poslala. Zbog nje sam išla. Kad sam se vraćala, još u avionu, samo sam mislila kako ću doći tu. Izdržala sam 17 dana“, kaže. Majka, koju nije vidjela ni čula već nekoliko godina, zatražila je sudsku zabranu.
„Policija nas ne dira. A zašto bi nas i dirala? Šta mi radimo, samo stojimo tu. Mogu ti nešto samo ako te u'vate na djelu. A to ako se i desi, progledaju ti kroz prste“ (FOTO: Lupiga.Com)
„Valjda me se boji“, iskreno će Andrea. Prošle godine ju je išla posjetiti, prijatelj je odveo autom jer živi van grada, gdje ima apartmane, ali majka joj je samo s prozora rekla: „Ti si, ćerce, drogirana“.
U njenom glasu ne osjeća se zamjeranje. Otac joj je umro od alkohola, a majka se ponovo udala. Ima još dva brata.
„Jedan je ovako ka' ja, dođe on o'di, a drugi je normalan. On radi u Holandiji. I kod njega me mater bila poslala da se maknem od ovoga“, otvoreno će Andrea.
„A na lipo misto te poslala“, ubacuje se Lucija visoko podignute glave, uspravnih ramena, na koja pada duga puštena kosa, uvijek na nogama.
Ima dvoje djece, kćer od 29 i sina od 19 godina. Kćer živi van Splita, a sin s bakom po očevoj strani. Otac mu je otišao, ne živi u Splitu. Ona živi s majkom i psom.
„Ma bilo nas je puno pa nismo mogli živjeti zajedno“, mrmlja skrećući s teme.
Pitam ju zna li joj sin da dolazi ovdje.
„Ma kakvi!“, odmahuje rukom, s pogledom koji kao da kaže „jesi ti luda?“ i objašnjava mi da on živi na drugom kraju grada i ne dolazi u centar.
„Viđam ja njega stalno. A sad je, čini mi se, počea pušit travu pa san malo ljuta na njega. Znaš da se od trave može dalje...“, kaže Lucija tonom zabrinute majke.
Zanima me kako je ona počela dolaziti tu.
„Imala sam nekog momka divljaka. Nismo imali para. On me doveo ovdje i tako je počelo“, priča s dugim pauzama. Ne dolazi svaki dan ovdje, a nekad dođe tek onako, „da ubije malo vrime“. Da može, radila bi nešto drugo.
„Normalno da bi. Mogla bi ja čistiti ili nešto tako. Ali 'ko će meni u pedesetima dat posla? Aj ti meni reci“, pita sad ona mene. Sliježem ramenima.
„Eno, moja nećakinja, ima fakultet, ostala je bez posla. Mlada. Mogla bi eventualno konobarit'. Ali neće. Ni meni ti to nije baš. I kad ona ne može nać posa, di ću ga onda ja nać“, nastavlja dok se približavaju dva muškarca. Jedan mlađi na biciklu, drugi s mobitelom u ruci. Mislim da bih ih možda sada trebala ostaviti.
Drugi dio reportaže pročitajte sutra.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: Lupiga.Com
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Nevidljive žene s ugla ulice" koji je podržalo Ministarstvo kulture temeljem Programa ugovaranja novinarskih radova u neprofitnim medijima
Učlani se u Hrvatsku Dotepentsku Zajednicu.