Nedavno je Willy Vlautin, frontmen Richmond Fontaine kultnog američkog alt-country sastava, najavio oproštajnu turneju posle 23 godine aktivnog sviranja i ravno deset objavljenih albuma. Imao sam tu sreću i zadovoljstvo da ih tri puta uživo gledam; prvi put pre pet godina u Kilkennyju u jednom malom, opskurnom prostoru - The Cleere’s Baru, koji može da primi jedva pedesetak ljudi, a poslednja dva puta tek nedavno, u okviru pomenute oproštajne turneje, u kultnom dablinskom klubu Whelan’s, te desetak dana kasnije u mističnoj 300 godina staroj St. Patrick’s crkvi u Waterfordu. 

Sve je počelo, na kraju koncerta u Whelansu, dok je na stejdžu pakovao svoju električnu gitaru, kada sam mu prišao i upitao ga za intervju. Bez ikakvog dvoumljenja napisao je na parčetu papira svoju e-mail adresu i predložio da ga uradimo posle koncerta u Waterfordu. Pre waterfordskog koncerta Willy je, kao ugledni pisac, bio gost Imagine Art Festivala gde je predstavljao svoje dosad četiri objavljene knjige “The Motel Life”, “Northline”, “Lean on Pete” i najnoviju “The Free”. U kariranoj košulji i farmerkama sa satom u desnom džepu pantalona, Vlautin je sedeo okružen knjigama i pričao stidljivo, birao pravu reč, precizan termin; napomenuo je da mu je trebalo gotovo 15 godina da se osmeli da bilo kome nešto od svojih radova pokaže. 

Deluje kao neko ko zna da kontroliše svoju umetničku stidljivost; kao da i dalje ne veruje u ovo što je uradio sa sobom - da je uspeo … Dok potpisuje svoje knjige čekam sa strane da se dogovorim oko poslednjih detalja, a u stvari strahujem da me ne odbije u presudnom trenutku. Međutim, to su samo nepotrebni strahovi. 

Vlautinove pesme i knjige prate sudbinu prostitutki, lutalica, beskućnika, narkomana, alkoholičara i ostalih ljudi sa margina američkog zapada (FOTO: Lupiga.Com)

„Alex, Good luck, always“, potpisuje se na moj primerak knjige „Lean on Pete“ i pita da li je u redu da razgovaramo posle koncerta. Po završetku koncerta na redu je, međutim, prodaja ploča i CD-ova, T-majica i postera, i sva četvorica se potpisuju fanovima i fotografišu te ljubazno razmenjuju po nekoliko rečenica slušajući slatkorečive pohvale. 

Dok stojim po strani i poslednji put čitam svoju pripremljenu listu pitanja, razmišljam koliko ih zaista zanima šta publika ima da im kaže. Koncerti Richmond Fontainea, barem ovi u Irskoj, protkani su nevidljivom vezom između Willija i publike, pa se ponekad čini da nas on sve vrlo dobro poznaje, ali i sa druge strane fanovi su toliko opušteni i poznaju njihov rad da pomislite kako su svi oni nekakav produženi deo benda. 

„Možete li da spustite svetla malo niže“, zamolio je Vlautin u jednom trenutku. 

„Mi smo ovde na bini, kao neke stare striptizete, i više nam se sviđa da nam svetlo pada dole“, objasnio je i od tog trenutka počelo je obostrano dobacivanje koje je trajalo tokom celog koncerta. 

„Da li je to ona pesma o mrtvoj kurvi“, doviknuo je neko iz publike dok je Willy štimovao svoju gitaru. Nasmejao se i promrljao - „I love you, guys“. Nije to pitanje bila bez razloga, jer Vlautinove pesme i knjige prate sudbinu prostitutki, lutalica, beskućnika, narkomana, alkoholičara i ostalih ljudi sa margina američkog zapada. 

“Odrastao sam u gradu Reno, u Nevadi i imao sam lepo detinjstvo, nismo nikad imali finansijskih problema i stvarno se tog detinjstva sećam kao nečeg bezbrižnog”, odgovara Willy na moje pitanje da opiše grad u kojem je odrastao i koji se toliko puno puta našao u njegovim pesmama i pričama.

„Kada je krenulo odrastanje, u periodu od 18 pa otprilike do 26 godine. Reno se promenio, od običnog kockarskog grada postao je propali kockarski grad. Ali ja sam voleo baš taj način života u gradu, voleo sam te ljude koji propadaju, sa margina socijalnih lestvica, lutalice, voleo sam noćne barove i sve što je bio vezano uz to. Za mene je Reno upravo to, težak, prljav grad u kojem se najbolje snalazim i koji za mene ima smisla samo kao takav. Taj deo, to nije velika oblast grada, ali je autentična jer su beskućnici maltene na svakom koraku, gde je alkohol svuda okolo, sa kockarima koji prolaze pored vas. Onaj mirni deo grada ne može da me umetnički inspiriše. Imao sam, dakle, lako i jednostavno detinjstvo, nisam se patio kao neki jadni klinac iz New Yorka tako da je za mene kasnije ta socijalna realnost postala jedna vrsta opsesije o kojoj sam morao da pišem”, nastavlja Willy.

Lupigin novinar u razgovoru s Willyjem Vlautinom (FOTO: Lupiga.Com)

Stojimo na bini i dok ostali pakuju insrumente i kablove, on ispija čašu Jamesona koji mu je doneo neko iz organizacije koncerta. Pažljivo pakuje gitaru u kutiju i pitam ga da li je ovo – pakovanje stvari - najdosadniji deo svirke. 

“Ma nije, mi zaista uživamo u svemu. Ništa nam ne smeta. Mi smo super ekipa, dobro se družimo i dok god turneja ne traje predugo, dok god ne skačemo jedno drugom po glavi nama je super. Samo smo ponekad umorni od putovanja”, odgovora mi.

Richmond Fontaine je baš tog popodneva sleteo u Dublin iz Bilbaoa da bi onda produžili južno ka Waterfordu. Putovanje koje traje najmanje osam sati. Zatim sledi promocija knjige, pa večera i tonska proba, koncert, prodaja suvenira i intervju. Razmišljam kako im je i kako izdržavaju u tom tempu skoro svaki dan.

“Mi smo zaista super ekipa za druženje. Jedino Freddy (Trujillo, basista) ima decu pa je to sad malo problem za njega, ali generalno, mi smo svi jako ponosni šta smo uspeli da uradimo sa bendom. Bend nam je otvorio nove horizonte. Pre toga jedino je Sean (Oldham, bubnjar) imao pasoš. Mi smo videli i upoznali svet preko Richmond Fontainea”, kaže Willy. 

“Ranije bih slušao ploče bendova koje sam voleo i putovao sa njima u svojim mislima; slušaš The Pogues i odjednom si na zelenoj irskoj travi i vidiš sebe kako piješ pintu Guinessa u nekom dalekom pabu. Ili slušaš Jam ili The Clash i vidiš Englesku ispred sebe. Muzika je najjeftiniji način da se putuje i to je jedna divna stvar jer nam dozvoljava da sanjamo”, nastavlja frontman Richmond Fontainea. 

Dok ga slušam, razmišljam zašto su odlučili da prekinu karijeru sa Richmond Fontaine kada im je tako lepo? 

“Zato što zaista mislim da smo došli do prirodnog kraja. Napravili smo album koji nam se veoma sviđa ('You can’t go back if there’s nothing to go back to' izašao u martu ove godine). Uvek kada bih razmišljao o Richmond Fontaineu video bih ga kao jedan stari kombi, i ja nisam hteo da taj stari kombi završi negde pored puta odbačen, napušten i zarđao. Nisam hteo da stavljam pritisak ni na koga, jednostavno, hteo sam da podignem ručnu, uključim migavac i parkiram nas negde na nekom kul mestu i da kada pogledam unazad budem ponosan na ono što smo imali”, uskoro dobivam odgovor. 

Reno je težak, prljav grad u kojem se najbolje snalazim i koji za mene ima smisla samo kao takav (FOTO: Lupiga.Com)

Zadivljujuća je ta zrelost kojom Willy objašnjava neke emotivne procese, a ja ne mogu da se otmem utisku da publika neće više biti u prilici da čuje zavijajući telekaster Dena Ecclesa ili da sluša Willijeve priče sa američkog zapada. Bend koji je počeo kao punk-rock sastav, završava svoju misiju kao jedan od stubova alt-country američkog zvuka. Trebalo je znati raširiti se sa kraja jednog muzičkog žanra do drugog, a da taj put opet bude i prirodan i podrazumevajući. Kako, pitam ga. 

“Pa tada (devedesetih) su svi u Portlandu svirali brzo pa je to bio normalno, ali ja sam uvek voleo i spore pesme, balade. Pisao sam ih još kada sam imao 12 godina. Voleo sam različitu muziku, i Hüsker Dü i Louisa Armostronga, i The Clash i Calexico, sve njih podjednako. Volim kada bendovi kombinuju žanrove i koriste raznovrsne instrumente. Nikada nisam bio dobar u ljubavnim baladama, ali sam voleo da pišem spore pesme, balade o malim ljudima sa margine“, iskreno će Willy.

U Vlautinovim pesmama ima puno likova koji kasnije završe u njegovim knjigama, poput Allison Johnston koja se prvo našla u istoimenoj pesmi sa albuma “Post to Wire”, a kasnije i u knjizi “Northline”. Alison je, na primer, konobarica, alkoholičarka koja odlazi iz Las Vegasa u Reno, međutim okovana sopstvenim slabostima, anksioznošću i samoćom ona izlaz traži u imaginarnim razgovorima sa svojim herojem – Paulom Newmanom. Zanima me da li uvek njegovi junaci iz pesama završe u knjigama? 

“Da, oni uvek završe, nekad dobiju neku manju ulogu, mnogi su na listi čekanja za neki drugi roman, ali uglavnom to je ta geneza; prvo napišem pesmu a onda priču širim, razrađujem, uobličavam. Dok postoji ideja i dok je aktivna ja radim na njoj. Samo je malo likova ostalo isključivo u pesmi. Na poslednjem albumu pesma 'Wake up Ray' opisuje raspad jednog braka na vrlo depresivan način“, kaže mi. 

Pitam se da li će i Ray završiti u nekoj novoj knjizi, a Willy se smeje i kaže da je Ray već bio u jednoj knjizi. 

“Ali, izbacio sam ga. Nisam uspeo da razradim priču do kraja. Izgubio sam tada inspiraciju i rešio sam da ga ostavim po strani. Mogao bi da se nađe u mojoj novih knjizi. To je jednostavno bila jedna sporedna priča o jednom starijem čoveku i njegovoj ženi, i njihova priča se završila tako što je žena bila nezadovoljna sa njim, sa gradom, sa svojim životom na kraju krajeva. S vremena na vreme on bi joj kupio poklon da se oseća bolje, jednom joj je kupio pticu. Ta ptica ju je činila srećnom, jedno vreme, ali opet bi se brzo sve vratilo na staro, dok jedno veče nije poludela i izbacila pticu iz kaveza u snežnu oluju”, zamišljeno će. 

I dok ostavljam Willya na trenutak zamišljenog nad likom svoje verzije Madame Bovary, ne mogu da se otmem utisku da je on toliko zaokupljen pisanjem, da pomišljam da li je upravo to bio razlog da prekine sa bendom. Čini se da ni on sam nije siguran koliko je to uticalo. 

“Hm, svakako da je deo mene uvek hteo da se fokusira na pisanje. Vidiš, ja pišem sporo, moje rečenice se dugo sređuju, menjaju dok ne dođe do tačke na kraju. To je nekada užasno dugačak proces. Zato sam hteo da se malo sklonim sa ovog puta na kojem sam bio, da bih imao više vremena da pišem, ali zaista ne žalim”, kao da razmišlja naglas.

"Volim kada bendovi kombinuju žanrove i koriste raznovrsne instrumente" (FOTO: Lupiga.Com)

Oni koji ga vole porede ga sa Steinbackom, Carverom itd. Njegova dela i pesma su pravi mali “road movies”. Odakle sve to potiče, na čemu je odrastao? 

“Odrastao sam na Johnu Steinbacku, njegov poster mi je bio okačen na zidu. Citat iz njegove knjige je na početku moje knjige 'Lean on Pete', tako da sam od njega preuzeo tu ljubav za malim poraženim čovekom, ljubav za američkim zapadom. Istovremeno, voleo sam i špageti vestern filmove, Moricconeovu muziku, pravili su divne filmove pa sam tako zavoleo američki zapad. Gutao sve to kada sam bio tinejdžer i onda, kada sam odrastao, počeo sam da pišem pesme koje su kao mali filmovi“, objašnjava mi Willy, a ja ga pitam što je hteo da postigne kada je devedesetih iz Renoa preselio u Portland. 

“Hteo sam da imam svoj bend, da sviramo i da uživamo. Kada smo počeli sećam se da nas niko nije voleo, mi nismo imali nimalo samopouzdanja, ali ja sam pisao užasno mnogo i vremenom stvari su došle na svoje mesto. Tada sam se ložio na Hüsker Dü, The Replacement, Long Ryders i slične bendove“, otkriva mi. 

Dvadesetak godina kasnije, Willy će svoj “side” projekat sa The Delines pretvoriti u glavnu muzičku stvar. Tokom večeri posle koncerta, dok sam ćaskao sa basistom Freddyjem Trujillom, saznao sam da sama reč „Delines“ ne znači ništa, da je izmišljen pojam Willyja Vlautina koji se probudio jednog dana i rekao kako je sanjao da je svirao u soul bendu koji se zvao The Delines. 

“The Delines smo nas trojica iz Richmond Fontainea, bez Ecclesa i sa Amy Boone kao pevačicom. Možda je malo olakšanje to što je 75 posto Richmond Fontainea u novom bendu . Amy je takođe često pevala prateće vokale u našim pesmama, često je putovala sa nama jer je dobra sa klavijaturama”, objasniće kasnije Willy. 

Slično Richmond Fontaineu, i The Delines sam prvi i dosad jedini put gledao u pabu The Cleree’s u Kilkennyiju. Prostorija je bila zamračena, Amy je imala glas jazz-soul dive i pila je Jameson kao da je Irkinja. 

“Volimo Kilkenny. To je jedno od onih mitskih mesta za koje si samo čuo u nekim pričama a koje smo zavoleli zahvaljujući bendu. Inače, sam The Delines je bend koji jako volim tim pre što ja više ne moram da budem frontmen, niti pevač. Tekstove za sada pišem samo ja, ali se nadam da će se i Amy ohrabriti. Ovako moram da pišem u ženskom rodu”, govori nam kroz smeh. 

Žanrovski to nije ni približno Richmond Fontainu, primećujem. 

“Pa, da, nije. Ovaj bend je znatno sporiji, pesme su balade. Završavamo drugi album, prvi se zove Colfax, ali sve je sada malo zaustavljeno pošto je automobil u aprilu udario Amy i jedva je preživela, tako da se sada oporavlja”, kaže.

Za kraj želim samo još jednom da dobijem jednu potvrdu, da li misli da će bend ikada imati neko novo okupljanje. 

“Sumnjam”, ubedljivo će Willy.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Dan Eccles/Lupiga.Com