U suradnji s podkastom Radio Karantin, koji su u doba pandemije pokrenuli Jelena Visser i Aleksandar Kocić, Lupiga donosi razgovor sa Nevenom Damjanović iz Priboja, gradića na samoj granici Srbije i Bosne i Hercegovine. Ona je u lipnju, uslijed zaraze koronavirusom, završila u bolnici na respiratoru, a po njenim riječima, kao kroničnoj bolesnici liječnici su prognozirali kako joj je šansa da preživi manja od jedan posto. I četiri mjeseca nakon što je uočila prve simptome još uvijek se ne osjeća dobro i objašnjava kako ljudi moraju promijeniti svoju svijest prema ovoj bolesti. 

„Prve simptome osetila sam 19. juna. Tog dana su u Priboju održana dva koncerta i Sportske igre mladih. Mi smo dobili email iz vrtića da moramo dovesti decu. Tog dana je počinjala predizborna tišina. Ja sam pozvala stariju ćerku da pođe sa mnom jer sam znala da sam rizična i da ne mogu ulaziti u tu masu. Kao što sam i pretpostavila, to je bila neorganizovana rulja, sve ljude su sabili, kao u tor, na jednom igralištu. Ja sam se sve vreme držala po strani, a moja starija ćerka je nosila mlađu na krkače i mi smo se jako brzo povukle jer su mene počele jako da svrbe oči. Nismo bile na tim koncertima, ni u toj masi ljudi. Ko zna koliko je tu bolesnih ljudi bilo“, priča Damjanović koja je ranije preživjela tri infarkta i jedan moždani udar, a upravo tog tjedna spremala se da otputuje u Beograd na redovne liječničke preglede i kontrole. 

„U subotu ujutru sam se probudila jako malaksala sa temperaturom od oko 37 stepeni. S obzirom da sam rizična grupa pozvala sam lekarku koja je odmah prepisala antibiotike i rekla da ne izlazim iz kuće. Tokom noći je temperatura rasla i sledećeg jutra bila 39,7. Ponovo sam pozvala doktorku koja mi je rekla da moram u Kovid ambulantu. Sećam se da sam se tog dana jako iznervirala, bili su izbori, masa ljudi ide na glasanje, a ja sedim četiri i po sata ispred Kovid ambulante jer ne smemo da uđemo unutra pošto je mali prostor“, kaže Nevena. 

"Kolabirala sam u kupatilu i ne sećam se šta je bilo dalje" (FOTO: Radio Karantin)

Nakon pregleda, objašnjava, otpuštena je kući s preporukom da miruje i uzima vitamine. Osjećala se sve lošije i dan kasnije onesvijestila se u svojoj kući. Kontaktirala je epidemiološku službu, koja je upućuje da se obrati hitnoj pomoći, a potom je iz hitne je vraćaju na epidemiološku službu.

„Na kraju mi rade test, kojih je, inače, u celoj opštini bilo pet, besni što moraju da mi rade test. Ja se ponovo vraćam kući, temperatura prelazi 40, meni je sve vreme loše iako pijem antibiotik i pokušavam da spustim temperaturu. Sutradan ujutru ja već nisam mogla da hodam, padam po kući, ponovo odlazim u Kovid ambulantu, treći put za tri dana. Zovem hitnu pomoć, oni ne dolaze. Ovo nije politički govor, politika me ne zanima. Zanima me to što sam dvadeset dve godine radila i odvajala za zdravstveno osiguranje, a nisam dobila adekvatno lečenje“, ogorčena je Nevena.

Prvo je smještaju u pribojsku bolnicu, da bi je ubrzo premjestili u užičku bolnicu gdje dobiva pozitivan rezultat na koronavirus. U bolnici joj je sve lošije, gubi daj i kolabira pa je prebacuju na infektivnu kliniku u Beogradu.

„Osećala sam se kao za odstrel. Sećam se kratkog vremenskog intervala vožnje između Užica i Beograda, sanitet je vozio kao lud, ja sam bila na kiseoniku sve vreme. Sećam se dolaska pred infektivnu kliniku i ogromnog reda ljudi koji stoje pred klinikom. To je nepregledna kolona ljudi, čujem vozača saniteta koji kaže da je gledao kilometražu i izmerio kolonu od sedam kilometara vozeći do klinike. Tehničar klinike je rekao da upravo otvaraju Kovid bolnicu na Zvezdari, ovde nema mesta, vodite je tamo. U Zvezdaru sam ušla kao treći pacijent, bilo je prazno, ali se do večeri sve napunilo. Pokušala sam da se istuširam i kolabirala sam u kupatilu i ne sećam se šta je bilo dalje. Posle toga sam prebačena na intenzivnu negu i stavljena na neinvazivni respirator. U nekom trenutku sam se zakašljala i moje srce je stalo. Pričam vam šta su mi rekli, ja se ničega ne sećam. Tada sam prvi put reanimirana i posle toga stavljena na respirator“, govori sugovornica Radio Karantina.

Sljedeće čega se sjeća je da joj ljudi prilaze i govore joj „bravo“. 

„Ja ih zbunjeno gledam i mislim šta im je, spavala sam dva sata. Pa mi pričaju ko je sve zvao da pita kako sam, govore mi kako su srećni što sam se probudila. Tih mojih 'dva sata' je trajalo šesnaest dana. Sećam se doktorke koja mi je posle toga rekla da moram da počnem da kašljem inače se neće dobro završiti. Oni su mene od pet popodne do ponoći udarali između plećki i ja sam počela da kašljem. Posle toga pamtim da mi je hladno, da sam malo budna, malo spavam, da niko od pacijenata oko mene nije budan. To je soba u kojoj ima sedam mehaničkih respiratora i svi spavaju. Strašno je kad vidite mrtve, kad vidite kako se u stotinki stanje pacijenta promeni i on umre. Vidite lavovski napor lekara koji pokušavaju da spasu te ljude. Gledala sam lekarku koja 45 minuta reanimira pacijenta, masira mu srce, daje adrenalin i dopamin i nije uspela da ga reanimira. Ona je posle toga plakala satima“, emotivna je Nevena. 

"Šanse da preživim su bile manje od jedan posto" (FOTO: Radio Karantin)

Kaže kako je poslije buđenja bila toliko slaba da nije mogla ni govoriti, ni jesti, ni piti.

„Tek posle dva meseca sam počela normalno da pijem vodu. Dok sam spavala, primila sam i lek koji je bio u eksperimentalnoj fazi, jer sam ja bila najmlađi pacijent, sa najtežom slikom i velikim komplikacijama. Šanse da preživim su bile manje od jedan posto. Onda sam 23. jula prebačena na polu-intenzivnu negu koronarnog odelenja, pošto su moje ranije tegobe bile takve. Tu vam je mali pakao. Na stranu to što je u sobi dvadeset kreveta, što su muškarci i žene pomešani, što su goli, to više niko ne gleda. Svi smo na monitorima, stravična je buka, takođe ljudi umiru. Tada sam prvi put dobila telefon i posle mesec dana prvi put videla decu. Moja mlađa ćerka se jako uplašila kada me je videla sa maskom“, kaže Nevena. 

U svojoj potresnoj ispovijesti objašnjava kako se i dalje osjeća slabom i da joj već odlazak do obližnje pekare predstavlja veliki izazov. Napominje da se svijest ljudi o koronavirusu mora promijeniti, ali da se boji kako njenu poruku mnogi neće poslušati. 

„Ova bolest postoji – da li je izašla iz laboratorije ili je iz prorode – u to ne ulazim. Ova bolest odnosi živote. Da li smo toliko poremećena nacija da dok nas srce ne zaboli za nekim našim, mi ne shvatimo da bolest postoji. Nama je to cmakanje prosto u prirodi. Mi moramo da promenimo svest da ne bi svi stali pod jednu šljivu. Kovid vam je kao pljusak kiše – neko ko je na sred ulice će biti zaliven od glave do pete, onog blizu zgrade će malo da zakači, a nekog ko je u kući neće zakačiti uopšte. Biće vam onako kako se zadesite u momentu kad taj pljusak naiđe“, poručuje Nevena. 

Cijelu ispovijest Nevene Damjanović možete poslušati u nastavku.

Lupiga.Com

Naslovna ilustracija: HINA/Mlade Volarić