„GOSPOĐO, VI MOŽETE, ALI CIGANI NE“

Kako je McDonalds platio zbog diskriminacije

ritn by: Lupiga.Com | 10.04.2014.
„GOSPOĐO, VI MOŽETE, ALI CIGANI NE“: Kako je McDonald's platio zbog diskriminacije
„Posebno me oduševilo što je svako od njih ostavio po pola sendviča za brata ili sestru. Na kraju su me poljubili, zahvalili se i krenuli s ostacima hrane“, piše Maja Rogić, naša dugogodišnja suradnica iz Novog Sada. Njena ljudska gesta da počasti s obrokom troje dječice pretvorila se u neugodnu epizodu kada nije naišla na razumijevanje osiguranja McDonald'sa u Novom Sadu. Priča je nedavno dobila i svoj sudski epilog, u kojem je najpoznatiji svjetski lanac brze prehrane novčano kažnjen, a tim povodom za Lupigu je vinovnica ovog događaja napisala tekst, u kojem otkriva kako se sve događalo i kako je osobno proživljavala rešetanje suludim pitanjima na sudu te reakcije javnosti.

Piše: Maja Rogić

Novosadski Trg slobode mesto je raznih dešavanja – od kojekakvih mirnih protesta, preko velikih mitinga, dočeka novih i ispraćaja starih godina, pa sve do Zmajevih dečijih igara i raznoraznih koncerata. Tako je 10. jula 2012. godine, upravo na tom mestu nastupila grupa „Van Gogh“. Nije baš nešto što slušam, ali me je lepo vreme ipak izmamilo napolje. Stajala sam s dva prijatelja kada sam ugledala troje dečice kako igraju uz muziku.

Bili su mi simpatični tako veseli i razdragani. Da nije došlo do čitave ujdurme koja je usledila, ne bih napominjala da su deca bila romske nacionalnosti, ali je ispalo da je to od presudnog značaja. Ne meni, naravno. Mene je samo povuklo da učinim nešto za njih vođena svojom predrasudom da deca romske nacionalnosti imaju manje od ostalih klinaca. Prišla sam im i pitala da li su gladni i da li žele da im kupim nešto da pojedu. Stidljivo su klimnuli glavom.

Tih dana bila je otvorena poznata picerija blizu trga, pa sam pomislila da bi im to bilo interesantno. Međutim, oni su oduševljeno vikali da hoće u McDonald's, koji se, takođe, nalazi na Trgu slobode. Iako ne jedem meso već polovinu svog života i ne zalazim u Mek, setila sam se svoje sreće, kada sam prvi put bila u novobeogradskom Meku sa svojih 10 godina. U mom tadašnjem univerzumu, taj događaj je visoko kotirao.

McDonalds Novi Sad
„Ja ću platiti šta god da pojedu“, uporno sam ponavljala, ali uzalud ova vrata su za neke zatvorena (FOTO: autonomija.info)

Njih troje, dečak i dve devojčice, trčkarali su ispred mene u pravcu Meka. U jednom sam trenutku primetila da ih je momak iz obezbeđenja restorana zaustavio. Požurila sam do njih i pitala u čemu je problem.

„Gospođo, oni ne mogu unutra“, odvratio mi je. Kada sam ga upitala zašto ne bi mogli, objašnjavajući mu da su deca sa mnom i da su moja odgovornost, ponovio je da deca ne mogu u McDonald's.

„Ja ću platiti šta god da pojedu“, uporno sam ponavljala, ali uzalud. Njegov odgovor je bio: „Vi možete ući, oni ne mogu“.

Bila sam šokirana. Nisam znala ni šta bih rekla. Setila sam se svih onih natpisa s raznih fotografija iz Drugog svetskog rata, kao i podeljenih autobusa, barova, toaleta u nekadašnjoj Americi. Poželela sam da se okrenem i odem. Ipak, odlučila sam da uđem, jer mi je bilo žao da deca, koja su zbunjena stajala pored mene, dodatno ispaštaju. Rekla sam im da ću ja ući da im kupim, a da me oni sačekaju ispred restorana. Pokazali su mi na svetlećoj reklami s Mekovim proizvodima šta žele da jedu, a ja sam ušla unutra i kupila im hranu. Seli smo u baštu Meka gde su klinci jeli svoje obroke.

Posebno me oduševilo što je svako od njih ostavio po pola sendviča za brata ili sestru. Na kraju su me poljubili, zahvalili se i krenuli s ostacima hrane.

Kada sam malo kasnije krenula kući, čula sam devojčicu kako viče „mama, mama, eno je teta koja nam je kupila da jedemo“. Okrenula sam se, nasmejala im se, a žena mi se zahvalila. I to je bilo to.

Nekoliko dana kasnije, prepričala sam događaj svom prijatelju novinaru. On je, takođe šokiran ovom diskriminacijom, odlučio da objavi vest o tome. Usledila je ujdurma. Svi domaći mediji su preneli vest, zvali su me iz raznih novina, televizijskih i radio stanica. Prašina se podigla.

Romi
Na sudu su me pitali zašto sam baš njima prišla, a ne nekoj drugoj deci. Pozvala sam se na svoju predrasudu da romska deca imaju manje od druge dece (ILUSTRACIJA: Arhiva)

Sećam se da me je narednog dana neki čovek zaustavio na ulici pitavši „jeste li Vi juče bili na televiziji u vezi s McDonaldsom“. Kada sam odgovorila potvrdno, pitao me je: „Ma je l’ to stvarno tako bilo? Nemoguće, malo ste to preuveličali“. Nisam sigurna šta je mislio time, no sudeći po komentarima koje sam tih dana čitala po raznim portalima, ne bi me začudilo da je mislio da sam sve izmislila.

Nakon nekog vremena kontaktirala me je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti pitavši me da li bih svedočila ako podigne tužbu protiv Meka. Rekla sam da bih. Trećeg avgusta 2012. godine, Poverenica je podigla tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu koristeći ovlašćenja iz člana 46 stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije protiv privrednog društva Nicefoods restorani d.o.o. Beograd, u čijem sastavu je novosadski McDonalds.

Tek posle skoro godinu i po dana, u decembru naredne godine, sedela sam u novosadskom Prekršajnom sudu i davala svoju izjavu povodom ovog slučaja. Ročište je trajalo kratko. Prepričala sam čitav događaj, sudinica me pitala da li bih prepoznala momka iz obezbeđenja. Rekla sam da ne bih i da mislim da je on samo radio ono što mu je bilo rečeno od strane nadređenih.

Samo tri dana kasnije, Poverenica mi je javila da je tužba odbijena uz obrazloženje da nisam imala saglasnost roditelja da decu odvedem u Mek. Zanemela sam. Zar je to razlog da se odbaci tužba za diskriminaciju?

S druge strane, setila sam se svih onih ogavnih komentara, korumpiranosti i koječega „bajnog“ na šta je moguće naleteti u Srbiji, pa je stanje šoka zamenjeno tmurnim stanjem zatupljenosti koje život u Srbiji može doneti. Poverenica je dodala da je tražila reviziju Vrhovnog kasacionog suda.

Dva meseca kasnije ponovo sam išla da svedočim. Ovog puta su u kancelariji sudinice bili momak koga su mi predstavili kao radnika obezbeđenja te večeri, pravna zastupnica Meka i vlasnik agencije koja je pružala usluge obezbeđenja Meku tog jula. Pročitane su nam izjave koje smo dali na prethodnom suđenju. Tada sam saznala da se priča radnika obezbeđenja razlikuje od moje samo po tome što je on naveo da su deca bila prosjaci.

Sudnica
Kazna nije visoka, ali ipak šalje dobru poruku – protiv diskriminacije se UVEK treba boriti (ILUSTRACIJA: colbycriminaljustice.wikidot.com)

Niko nije imao ništa da doda, niti oduzme, a onda je pravna zastupnica Nicefoods restorana želela da mi postavi nekoliko pitanja. Jedno je bilo: „Kako ste znali da su deca koju ste odveli da jedu bili romske nacionalnosti?“. Mislim da sam izgledala prilično zblanuto, jer sam bila zatečena pitanjem.

„Po boji kože“, rekla sam, i dalje u neverici da me je zaista to pitala. Posle sam dobila razne ideje od svojih prijatelja šta sam mogla da kažem, a sva su bila po principu kakvo pitanje – takav odgovor. Najbolji predlozi su: metodom gledanja; pevali su Đurđevdan u originalu; nosili su majicu I <3 Kusturica... Prijateljica mi je rekla da je trebalo da uzvratim pitanjem kako je radnik obezbeđenja znao da su klinci romske nacionalnosti, ali se, nažalost, toga tada nisam setila.

Pitala me pravnica i zašto sam baš njima prišla, a ne nekoj drugoj deci. Pozvala sam se na svoju predrasudu (opravdanu ili ne) da romska deca imaju manje od druge dece. Pitala me je i kako su deca bila obučena i da li su imala higijenski minimum. S obzirom da je bilo leto, deca su bila obučena u skladu s tim – majčice, bermudice, sandale. Pomislila sam da je neverovatno na kakva sve pitanja moram da odgovaram, jer ljude nikada nisam delila po nacionalnosti, ni po tome šta imaju na sebi... a onda se ispostavilo da je sve to veoma bitno.

Srećom, ovog puta doneta je presuda da je Mek kriv. Kažnjeni su sa 100.000 dinara (oko 860€), dok je sa 20.000,00 (oko 170€) kažnjen vlasnik agencije koja im je pružala usluge obezbeđenja. Kazna sama po sebi i nije visoka. Najniža je, ali ipak šalje dobru poruku – protiv diskriminacije se UVEK treba boriti. Ako ne možete sami podići tužbu, obratite se novinarima, ombudsmanu, povereniku za zaštitu ravnopravnosti, objavite na društvenim mrežama ... jer uvek postoje oni koji razumeju. U to su me uverili oni ljudski komentari na koje sam ipak nailazila i poruke koje sam tih dana dobivala od nepoznatih ljudi. Postoji Dobro i postoje Ljudi ... i uvek ćemo se nekako pronaći.

Lupiga.Com

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. NAŠA DOBROTA JE VEĆA OD VAŠEG ZLA: Sarajevo će biti, fašizam će proći

    08.09.2019.

    Faruk Šehić

    NAŠA DOBROTA JE VEĆA OD VAŠEG ZLA: Sarajevo će biti, fašizam će proći

  2. TURISTI MEĐU NAMA: Hvala što plešete umjesto mene

    20.08.2019.

    Boba Đuderija

    TURISTI MEĐU NAMA: Hvala što plešete umjesto mene

  3. BURE BARUTA: Brega vs. Buba Corelli

    16.08.2019.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Brega vs. Buba Corelli

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije